среда, 30.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 29.07.2017. у 21:44 Ђуро Ђукић

Сатови се подмазују иглом

Грађани треба да знају да нема јефтиних а добрих часовника, поручује Драгана Шароњев, последњи прави зрењанински сајџија
Дра­га­на Ша­ро­њев: може да живи од поправке сатова, а да их не продаје (Фото Ђ.Ђу­кић)

Зре­ња­нин – Ту до ме­не имао је рад­њу кро­јач Ко­ста Кром­пић. Оти­шао је у пен­зи­ју, али је ра­дио до кра­ја жи­во­та. Још пре пен­зи­је стан је оста­вио де­ци, а спа­вао је у ма­лој рад­њи у ко­јој је у пот­кро­вљу мон­ти­рао кре­вет. Та­ко је по цео дан и ноћ био у рад­њи. Ку­ћи је од­ла­зио са­мо пре­ко ви­кен­да да би при­су­ство­вао не­дељ­ном по­ро­дич­ном руч­ку. У 86. го­ди­ни у рад­њи му се сло­ши­ло.

Хит­на по­моћ га је от­пре­ми­ла у бол­ни­цу где је дан, два по­сле то­га умро.

– Ис­те­као му век тра­ја­ња, што се по­не­кад де­ша­ва и мо­јим ча­сов­ни­ци­ма – ка­же Дра­га­на Ша­ро­њев, по­след­њи зре­ња­нин­ски ак­тив­ни ча­сов­ни­чар, ако се из­у­зму про­дав­ци са­то­ва, ме­ња­чи ба­те­ри­ја и слич­ни, у чи­ју струч­ност она сум­ња. Се­ти­ла се ком­ши­је кро­ја­ча јер ју је и он учио за­на­ту. Ка­ко, кад је кро­јач? Од ње­га је учи­ла ка­ко се по­ста­је пра­ви за­на­тли­ја. Био је го­спод­ствен, угла­ђен, уре­дан, та­чан, са спе­ци­фич­ним од­но­сом пре­ма кли­јен­те­ли. –Та­квих ви­ше не­ма – ка­же Дра­га­на. 

Ка­ко се њој на­шло ча­сов­ни­чар­ско по­ве­ћа­ло на оку? Прет­ход­ни вла­сник рад­ње – на оба­ли на ко­јој је бли­зу цен­тра Зре­ња­ни­на не­кад би­ло при­ста­ни­ште на Бе­ге­ју, ре­ци ко­ја ову­да ви­ше не те­че – био је Пе­тар Ко­стић. Он је знао да Дра­га­на во­ли да чач­ка по са­то­ви­ма. Ни­је имао по­моћ­ни­ка, а мла­ди су из­бе­га­ва­ли по­прав­ку ча­сов­ни­ка. 

– „До­ђи код ме­не и ти са­мо гле­дај ве­ке­ри­це, оне су лак­ше за по­прав­ку”, ре­као је. Знао је да ћу бр­зо да пре­ђем и на руч­не са­то­ве, јер је овај за­нат ве­ли­ки иза­зов – при­ча Дра­га­на и на­гла­ша­ва да је нај­ва­жни­ја прак­са и стал­но тра­га­ње по ме­ха­ни­зми­ма. – Ми ма­ло учи­мо из књи­га, а мно­го рас­кла­па­њем и скла­па­њем са­то­ва. За то тре­ба вре­ме­на. На­и­шла сам на фла­је­ре, ка­ко зо­ву оне па­пи­ре с огла­си­ма, у ко­ји­ма се ну­ди шко­ла за ча­сов­ни­ча­ра у тра­ја­њу од два ме­се­ца. За то вре­ме овај по­сао не мо­же ни да се на­слу­ти – ка­же же­на, по­след­њи и упор­ни беч­ке­реч­ки сај­џи­ја.

У са­вла­да­ва­њу за­на­та мно­го јој је по­мо­гао Го­ро­љуб По­пов, ста­ри­ји ко­ле­га ко­ји јој ни­је са­мо от­кри­вао тај­не, не­го увек тра­жио да она са­ма по­но­ви рад­њу и та­ко се бр­зо ухо­да­ва­ла. Скре­ће па­жњу да се и у овој де­лат­но­сти уво­де но­ви­те­ти. Та­ко по­сто­ји мо­гућ­ност да на дру­штве­ној мре­жи „Ју­тјуб” про­на­ђе­те сат­не ме­ха­ни­зме с про­бле­мом ко­ји мо­ра­те да ре­ши­те, по­пут про­блем­ског ша­ха. Да­нас се и та­ко учи за­нат. Кад се сат чи­сти и под­ма­зу­је, то се не ра­ди та­ко да се на­у­љи, ма­да не­ки „струч­ња­ци” та­ко ра­де. Она цео ме­ха­ни­зам ра­ста­ви на сва­ки по­је­ди­нач­ни део, ко­ји сва­ки за се­бе очи­сти, а он­да их под­ма­зу­је, и то вр­хом игле.

Ин­те­ре­сант­но је да су се са­то­ви не­ко вре­ме ма­ње но­си­ли, а са­да им се вра­ћа по­пу­лар­ност, по­себ­но оним кла­сич­ним, од­но­сно ме­ха­нич­ким. На­ша са­го­вор­ни­ца ис­ти­че да и ова област пла­ћа да­нак по­мо­дар­ству. Про­из­во­де се јеф­ти­ни са­то­ви ко­ји су фал­си­фи­ка­ти оних ква­ли­тет­них и ску­пих. Не­ма јеф­ти­них, а до­брих са­то­ва. На­ше тр­жи­ште пре­пла­ви­ли су ло­ши са­то­ви, они ко­ји ли­че на пра­ве мар­ке. Код нас не­ма ни аде­кват­не бор­бе про­тив фал­си­фи­ка­та.

– Чи­та­ла сам да је је­дан чо­век од­нео сат у Аустри­ју на про­ве­ру. Кад су утвр­ди­ли да је реч о фал­си­фи­ка­ту, од­мах су га че­ки­ћем уни­шти­ли пред ње­го­вим очи­ма, јер је то за­ко­ном до­зво­ље­но – на­во­ди Дра­га­на при­мер ко­га се из­не­на­да се­ти­ла. Она фал­си­фи­ка­те не при­ма ни­ти их по­пра­вља, без об­зи­ра на то што би и та­ко мо­гла да за­ра­ђу­је не­ки но­вац. На­по­ми­ње ка­ко мно­ги љу­ди има­ју по­се­бан од­нос пре­ма са­то­ви­ма. Јед­на же­на, кад јој је по­пра­ви­ла сат, ска­ка­ла је по рад­њи и од сре­ће ни­је мо­гла да се сми­ри. Ме­ђу­тим, не­ки за­бо­ра­вља­ју да сат, ако је и дра­га успо­ме­на, ни­је увек ква­ли­те­тан, а то се че­сто за­не­ма­ру­је, па се не­ки сил­но раз­о­ча­ра­ју кад чу­ју да сат ко­ји су до­не­ли на про­ве­ру ни­је баш до­бар.

Би­ло је го­ди­на кад је Дра­га­на је­два спа­ја­ла крај с кра­јем. Ка­же да се вре­ме по­пра­ви­ло. Мо­же да жи­ви од по­прав­ке са­то­ва, а да их не про­да­је.

– Ја баш во­лим свој по­сао и ужи­вам да за­ви­ру­јем у ча­сов­ни­ке. То је за ме­не од­мор и ре­лак­са­ци­ја – ка­же Дра­га­на Ша­ро­њев.

Коментари1
83930
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ivan
u Srbiji se na tonu prodaju jeftine kineske kopije vreme je da se tome stane na put...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља