петак, 16.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:19

Што не запале у рату, докрајче у миру

Од 465 православних цркава у пет епархија данашње Републике Хрватске, током последњег рата спаљено је и срушено 87, а мање или више оштећено 195 светиња српског рода
Аутор: Гвозден Оташевићуторак, 01.08.2017. у 20:22
Црква Свете Тројице у Малој Попини код Грачаца, у Лици (М. Будимир)

Православну цркву у Малој Попини, посвећену Светој Тројици, усташе су срушиле на почетку Другог светског рата а седамдесетих расељени Срби послали су из Америке новац те су је мештани обновили.

Још једном без звона и крова остала је у „Олуји”, пре 22 године, кад је нова хрватска војска запалила српски храм, али су упорни исељеници поново сакупили паре, јер желе да га по ко зна који пут усправе, на службу богу и свом роду.

– Ко зна да ли ћемо ми то дочекати. Хрватска је прогласила закон по коме сви руинирани објекти поред путева морају бити уклоњени. Под објашњењем да стварају ружну слику која штети њиховом туризму. Према том закону и остаци зидова ове богомоље, поред магистралног друма Загреб–Сплит, чекају дан кад ће доћи багер – каже за „Политику” Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске.

Подсећа да је 3. јуна ове године, уочи другог круга локалних избора у Хрватској, на гробљу поред цркве у селу код Грачаца неко полупао пет мермерних споменика.

– Уништитељи светих белега и православних цркава посебно су се размахали почетком ове године у Епархији далматинској, а сада се то преноси и на Горњокарловачку. Ово дивљаштво вређа част православних, а још више забрињава што рушиоци, по правилу, остају непознати. На основу тога може се закључити да хрватска полиција не жели да их открије.

Чемерна судбина стигла је и Православну цркву Светог великомученика Георгија у Госпићу, саграђену 1785–1790. Личка светиња није могла да преживи НДХ па су и њу усташе спалиле 1941, остављајући је у рушевинама. Подигнута је поново и освећена 1964. али јој не беше дуга века, јер је већ 1991. још једанпут претворена у прах и пепео. Мештани су затим црквиште претворили у паркинг, православци га 2006. оградили да би спречили остављање аутомобила, али савремени Госпићани, међу којима су Срби хиљадити, то свето место и дан-данас користе за паркирање.

Миле Рајчевић је недавно, на научном скупу о Грађанском рату у Хрватској 1991–1995. документовао да је црква на почетку последњег рата пажљиво минирана и стручно срушена како би зграда Гимназије, само неколико метара удаљена, остала неоштећена.

– Приче да је црква била пуна војног арсенала и четничко складиште нема везе са здравом памети. У Госпић се није могло улазити после 28. августа 1991. и ко је успео до тог дана да побегне спасао је живу главу. Ко је после тога могао да дотури оружје у српску цркву јер тамо више није имало Срба, сви су већ били побијени? – пита Рајчевић.

Он напомиње да је лички поп Алојзије Кукец, жупник Личког Осика, Широке Куле и Личког Новог у својој књизи „Ратни вихор у Госпићу и околици” (од 28. коловоза 1991. до 24. липња 1994), стр. 60–61, овако описао рушење српске цркве у Госпићу: „1. новембар 1991. око 13 сати Зграда крај старог моста – од касетне бомбе – тада су меци из авиона запалили српску цркву, запаљивим мецима, што је тињало до 3. новембра пред зору. Експлозија је била из цркве јача, него две касетне бомбе заједно. Наиме, била је пуна војног арсенала. Камо среће да су наши прије знали да је црква четничко складиште... Ту детонацију доживио сам ноћу у мом ауту код дома у Смиљану... Страшно...”

Та худа повест о два православна храма дочарава однос домородаца и хрватске државе према иновернима.

Идући од крста до крста, од олтара до олтара, Милојко Будимир је у данашњој Републици Хрватској пописао укупно 465 православних цркава у пет епархија. У раздобљу од 1991. до 1995. са тог списка је потпуно срушено 87 а мање или више оштећено 195 светих кућа српског рода. Ево, ни у миру нема им мира, као Светој Тројици код Грачаца.

– Поред непокретних споменика, страдало је и покретно културно добро, драгоцени литургијски предмети, галерије икона и иконостаси, све стварано и сакупљано од 16. столећа наовамо. Процењује се да је у 20. веку из српских храмова у Хрватској заувек однето, опљачкано 7.000 икона. Најречитији пример незапамћеног вандализма је градић Срб у Лици. Према подацима франачког летописца Ајнхарда Срби се на овом подручју Поуња помињу већ 822. године када су основали парохијални град са тим називом. Пре последњег рата ту је живело 5.000 Срба, а само малобројни су се касније вратили – приповеда Будимир, до „Олује” директор Музеја Книнске Крајине у Книну.

Из његовог пера ових дана је изашло друго издање студије „Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске”, којом је обухватио и описао све православне цркве, капеле и парохијске домове у држави наших западних суседа. Те странице сведоче о неразумном бесу према светилиштима дојучерашњих суседа и пријатеља, који су у једном дану пре 22 године остављени и без храмова и без огњишта.

Ту стоји, рецимо, да Црква Свете Петке из 1682. у Коларини у Далматинској епархији православној, данас самује у пољу „али терен око ње је вероватно миниран”. Храм Светог Спиродона из 1785. у Петрињи митраљиран је и миниран више пута у јулу, августу и септембру 1991. Неколико пута пљачкана је и на крају уништена библиотека са вредним рукописима, однете су и матичне књиге рођених, крштених и умрлих од 1747. до 1991.

Из цркве Светих архангела Михаила и Гаврила у Костајници, током последњег рата украдене су мошти Светог Теодора Комоговинског. У Великом Грђевцу (Епархија загребачко-љубљанска) хрватски екстремисти су парохијски дом демолирали а на цркви исписали пароле „НДХ” и „Смрт Србима”. У Великим Зденцима на богомољи Воздвижења Часног Крста саграђеној 1744. МУП Хрватске је 1991. поставио митраљеско гнездо, док је слика у Граберју, где је 1797. подигнут храм Светог архиђакона Стефана, на дан 7. децембра 1992. изгледала овако: „Насред централне просторије Парохијског дома гори ватра. Сви патоси по просторијама повађени и сва врата такође повађена.”

И, тако редом...


Коментари29
eb478
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slobodan Petrovic
Srusena crkva je u mestu gde je moja supruga Bogdana rodjena. Betonska ploca koja se vidi ispred crkve je mesto gde je njen stric Vojvoda Mirko Maric sahranjen, koji je nesrecnim slucajem nastradao tokom rata.
Bojan
Zna dobri Gospod Bog, meni je to dovoljno. Ubjeliše mnogi haljine svoje, mučenici Hristovi za vjeru na kojima su se obestinile riječi: "Ali dolazi čas kada će svako ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi."
Препоручујем 3
Јован П
Lapsus calami, признајем.Aко ја нисам био тамо, онда место не постоји.Ако опет и постоји, а нема Срба нити њихових гробова, то онда Срба никад није ни било.А ако их није било, нису могли бити ни убијени од стране усташа.А све и ако су убијени, то по Вама нису Срби, него Карловчани, Власи, Папуанци и кога брига за убиства тих људи.И ако је неко преживио да сведочи о томе, тај је лажов. Јер нема Срба, нема гробова, нема цркава, нема књига, нема злочина.А и ако човек сам себи, после ''прославе победе'' можда тихо призна да можда има злочина, да је можда то био државни пројекат католичке цркве и болесних умова, како оправдати своју припадност таквим умовима.И зар није лакше свој ум ставити у службу схоластичког играња са ''аргументима'', извртања чињеница, класификације и квалификације жртве како кад одговара, тражење оправдања за злочин (нпр. Пуниша Рачић је убио неколико политичара, хајде да покољемо на хиљаде српске деце са Козаре).Питање зашто буде често у животу и најтеже питање.
Препоручујем 11
Прикажи још одговора
Josip
Prelepu Iločku Pravoslavnu crkvu su do temelja srušili ustaše 41.god.Komunisti nešto nisu imali sluha da obnove kulturno blago pa je identična crva u Iloku podignuta i osveštena tek nedavno,i kojegli licemerja,Iločki Hrvati su ubeđeni da je Hrvatska država podigla crkvu,91.god.porušeno je i Pravoslavno groblje u Iloku,Šarengradu i Mohovu a prelepe Pravoslavne crkve u Šarengradu i Opatovcu samo što se ne sruše,u ovom delu podunavlja Srba gotovo da i nema,ali bilo bi lepo videti,kao i u Iloku obnovljene crkve u Šarengradu i Opatovcu.
Svetozar Pribičević
SPC osnovana je 1922. god. Za novac plačenim tomosom prisvojila je Karlovačku i Crnogorsku autokefalnost kao i dvije dalmatinske eparhije. Sve te svetinje nemaju veze sa srpskim rodom . Do pojave Vuka na tim prostorima za Srbe se nije ni čulo.
Bojan
Zna dobri Gospod Bog, meni je to dovoljno. Ubjeliše mnogi haljine svoje, mučenici Hristovi za vjeru na kojima su se obestinile riječi: "Ali dolazi čas kada će svako ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi."
Препоручујем 5
Svetozar Pribičević
@Bojan- "svi znamo"- uvjeravam Vas da svi izvan Srbije misle drukčije.
Препоручујем 0
Прикажи још одговора
slavko
Na području Krajine za vreme rata spaljene su SVE katoličke crke. Sve do zadnje.
... i Mirko
@ Slavko....velika je vrucina ovih dana,pratiti uputstva hidrometeoloskog zavoda
Препоручујем 26
Joван П
Славко, поред тога што паушално износите измишљотине (дефинитивно Вам је за такве расправе бољи сајт јутарњег.хр), нисам сигуран ни да знате где је подручје Крајине о којем говорите.
Препоручујем 50

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља