Мора да један од Марфијевих закона гласи: кад помислиш да ћеш имати сјајну ТВ емисију, постоји велика шанса да се то не оствари.

У среду је Александар Стојановић у „Око магазину” (РТС 1 18.25) имао за саговорника Дејана Савића, изузетну личност, некадашњег ватерполо репрезентативца, селектора репрезентације Србије и однедавно тренера Црвене звезде, који је играо у шпанској Барселонети, италијанској Флоренцији и Про Реку, у руском Синтезу… По свом обичају, осим што се лично познају, Стојановић се наоружао и бројним подацима са интернета и текстова из штампе али je успео да тако поставља питања, да је иначе брзомислећи Савић, више пута питао „како то мислите”, или „у ком смислу”…

Домаћин емисије је извео праву „мозгалицу” када нас је потпуно непотребно обавестио: „Ми смо се договорили да ћемо бити на ти али сам те сада ословио са ви па се извињавам и теби и гледаоцима”!!! Иако је испред себе имао папире са белешкама и питањима и, несумљиво, велику жељу да направи занимљив портет човека који је током светског првенства у Будимпешти био у жижи интересовања, искусни спортски новинар је изгорео у жељи и – промашио гол!

 Оно што је требало да буде лежернo, било је неспретно. У једном тренутку је Савића упитао: „Коју сте претходну књигу прочитали” а овај му каже: „Мислите, последњу? Стаљинову биографију”. Уследило је ново „бисер” питање: „Шта можеш да примениш из Стаљиновог живота?!”

Емисија је завршена „мотивационом поруком” Александра Стојановића у истом стилу која је гласила: Настави покушавајући!

Што год да му је то значило у логичком и језичком смислу!

У јутарњим програмима често гостују лекари, адвокати, психолози, логопеди… речју стручњаци до којих већина људи, посебно они из удаљених крајева и села, не може ни лако, ни брзо, ни бесплатно да допре и да им изложи проблем и чује савет. За све њих, а и остале гледаоце, драгоцена су та телефонска укључења и могућност да чују одговор који и за њих може бити користан или барем само занимљив. Али, ту ступају на сцену водитељи тих емисија који себе доживљавају као некога ко треба да по сваку цену брани госта од ТВ гледалаца. По правилу сви показују нестрпљење као да је онај ко се јавља лично крив што је тон лош и што га они не чују добро. Даље, сведоци смо да дугогодишњи телевизијски новинари не умеју да сроче кратко и јасно питање али се зато очекује од гледаоца да свој проблем уобличи у две или три реченице… Можда је најиритантније управо то што у емисији, која траје неколико сати, водитељи почну педантно да воде рачуна о минутама управо у оваквом сегменту емисије и нетактично пресеку разговор госта-стручњака и гледаоца реченицом „наше време је истекло!”.

А нема те штоперице која би могла да измери колико су они изговорили непотребних реченица, запажања, шала…