понедељак, 23.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 5. АВГУСТА

Сликарски резови Петера Хандкеа

петак, 04.08.2017. у 16:34
Петер Хандке у манастиру Велика Ремета (Фото Ж. Радаковић)

ИЗМЕЂУ КОРИЦА

Изложба цртежа чувеног аустријског писца  у Галерији Фризе у Берлину је „суштинска“, оцењено је у свим медијима немачког говорног подручја. Хандке је исецао цртеже из својих свезака, лепио их на хартију и дописивао речи и реченице најмагичнијих садржинаПре тридесет пет година сам у поговору свог превода књиге Безжељно несрећно (објављеној најпре као Ужас празнине), аустријског писца Петера Хандкеа писао о њему као „тоталном аутору“ који се најуспешније окушава у многим уметничким врстама – у књижевности, позоришту, кинематографији; није тада било познато да је Петер Хандке и сликао. Садашња изложба цртежа писца Петера Хандкеа у Галерији Фризе (Galerie Friese) у Берлину не само да доказује супротно него је „суштинска“, оцењено је у свим медијима немачког говорног подручја. Јер одмах, на лицу места, док гледамо необичне слике уметника, познатог епско-лирског приповедача, драматичара и филмског уметника, имамо комплетан „естетски доживљај“. У суочавању са минијатурним цртежима прилепљеним на обичне листове беле хартије формата А-4 прикачене на бели зид најобичнијим кројачким шпенадлама одмах се роје најпластичнија опажања, најпотреснија осећања и најразуђенија размишљања. Сетио сам се разговора са Петером давне 1984, када сам желео да попричамо о његовом односу према филму; а он је то упорно одбијао; иако је већ тада и сам снимио неколико значајних филмова; а познато је да је баш Петер Хандке открио и подстакао Вима Вендерса да се бави кинематографијом (њих двојица су и снимили заједно свој први филм – „3 амер. ЛП“). Одбијајући разговор о филму, Петер је све време скретао пажњу на сликарство; посебно на тада за његову књижевност важног Пола Сезана. Одмах после тог разговора латио сам се превођења књижице Поука Сент-Виктоара, настале после пешачења сликаревом митском планином. А дуго нисам схватао, зашто то упорно „инсистирање на сликарству контра филму“.

Жарко Радаковић,
превео 25 наслова дела Петера Хандкеа, последњи Моравска ноћ (СКЗ); објавио 11 прозних књига, последњу Кафана (Чаробна књига).

--------------------------------------------------------------

ТРАДИЦИЈА
Шта и како са блех музиком

Питање које се поставља несумњиво јесте: Може ли се ишта учинити а да се ова музичка пракса, која је несумњиво вредна, сачува и развија на „исправан“ начин? Кључ овога несумњиво држи „Драгачевски сабор“, као манифестација од највећег значаја за наше трубаче

Трубачи на Драгачевском сабору (Фото-архива „Политике“)

Појава дувачких оркестара на територији Србије по много чему је занимљива. Вероватно да нема човека, било да је у питању неко ко се разуме у музику, било да је музички лаик, а да о њој не мисли да је традиционална. Она заиста то и јесте, о чему сведочи њена заступљеност у домаћој фолклорној пракси, међутим откако је настала код нас, њу карактерише својеврстан контролисан развој. Шта то значи? Вероватно да многи знају, али због оних „других“ ваља нешто рећи о пореклу трубаштва код нас. Његово „васпостављање“ датира још из 1831. године, када је кнез Милош, у свом окретању Европи, „поништио“ много тога што је било турско у држави Србији, између осталог и сопствени дворски оркестар који су красиле типичне оријенталне особине, а који је водио неки Мустафа. Стварајући Књажевско-сербску банду, предвођену капелником Јосифом Шлезингером, пореклом из Аустроугарске, кнез је у ствари директно утицао на рађање трубаштва као домаће фолклорне праксе. С временом, музицирање војних блех оркестара постало је веома популарно у српским варошима, па је ова музичка пракса у периоду од четрдесетих година 19. века, све од почетка 20. века показала значајан развој, како на плану састава оркестра, тако и оркестарског репертоара. У село они продиру вероватно тек почетком 20. века, када долази до оснивања Драгачевског сабора трубача 1961. године.

Др Димитрије О. Големовић
етномузиколог и композитор

--------------------------------------------------------------

НЕКАД ИСАД
Прослава пунолетства – обред без иницијације

И девојке су добиле нову иницијацију у виду посебног прослављања осамнаестог рођендана. Ово је у почетку била врста компензације за велики испраћај који су родитељи правили мушкој деци. С временом је прослава пунолетства бивала све грандиознија, а данас представља светковину која се, по важности, величини, а изнад свега, по потрошњи, може мерити само са свадбом

Драган Стојановић

Током дугих, врелих летњих дана, када би сунце исисало сву воду из земље и растиња, људи су, како то у једном свом роману описује Маркес, почињали да сањају кишу. И као што је дан замењивао ноћ, тако су кишни дани долазили на место суше – потпомогнути сновиђењима и понеком басмом изговореном од стране обнажених девојака које су се док би село спавало „купале“ у месечевој светлости. Под истим, врелим сунцем и српски сељаци су небески благослов настојали да придобију различитим магијским поступцима. Један од њих било је организовање додола – обредне поворке састављене од девојчица или девојака, које су ишле од куће до куће, изводећи ритуалну представу. Централни део ритуала било је поливање главне додоле  водом, чиме је имитирано падање кише. Додолски ритуал био је ритуал плодности, али и обред иницијације, јер су учеснице по правилу биле неудате девојке, које су учешћем у поворци објављивале спремност за удају. Веровало се да девојка треба бар три пута да заигра додолску игру како би доказала своју зрелост, али и да би обезбедила добро место на ономе свету. Она која би пропустила ову друштвену промоцију, не само да би ризиковала да остане уседелица већ би, по једном предању, била и осуђена да у вечности „жабама воду носи“.

Девојке су спремност за удају објављивале и учешћем у лазаричком или краљичком ритуалу, док су мушки обреди иницијације били везани за зимски период године. Девојачка иницијација требало је да допринесе плодности земље ублажавањем  дејства моћне сунчеве енергије, док је мушка ту енергију требало да подстакне. Овим су потврђивани амбивалентни симболички концепти на којима је почивала читава култура.

Александра Павићевић

--------------------------------------------------------------

ДИГИТАЛНОМ АВЕНИЈОМ
Може ли поезија да се пише на компјутеру

Деца која пишу руком и своје свеске испуњавају белешкама писаним словима, све негде до шестог разреда, изражавају се богатије, састави су им са више идеја него код вршњака који користе искључиво тастатуру

(Фото: М. Мишић)

Пре око седам година све је указивало да је битка изгубљена. Током 2010, 45 од 50 америчких савезних држава усвојиле су „заједничко језгро“ основно школског образовања о коме се накратко полемисало пре свега због једне ствари: у том документу се није помињала потреба да деца, савладавајући већ на самом почетку школовања три основне вештине: читање, писање и рачунање, уче да пишу и, како то ми кажемо „писана слова“, такозвани курзив.

Тадашњи аргумент је био – и до данас остао – да је у ери компјутера и свеопште повезаности мобилних уређаја, у ери инстант комуникација које се обављају куцкањем по компјутерској тастатури, или палчевима на мобилном телефону (што са завидном вештином раде „дигитални домороци“) – писање руком непотребна вештина, нешто што је већ прегажено ходом информатичке цивилизације.

Стара дилема о томе треба ли децу учити да пишу писана слова, у САД оживљена новим аргументима

Аргумент је оснажен и све већим мукама ђака да у прва два разреда науче да са оловком у руци тачно и лепо пишу по папиру, као и увођењем технологије у учионице, по систему „један на један“: један лаптоп или таблет на једног ђака, чиме су ови уређаји постали наставно средство. Формирање сопственог рукописа препуштено је склоностима ђака, одлукама родитеља или доброј вољи наставника.

Кад се нешто не практикује, та вештина се губи; резултат је да у САД многи по завршетку основног школовања (у коме је такозвана „висока школа“, наша гимназија, обавезна), не знају да се потпишу писаним, већ само штампаним словима. Према студији коју је за своје пословне потребе наручила британска кућа „Докмејл“, чији је бизнис производња и достава докумената, један од троје анкетираних признао је да у претходних шест месеци ништа није написао руком. А на стандардним САТ тестовима – пријемним испитима за колеџ – где се одговори на одштампана питања уносе руком – још 2006. само 15 одсто кандидата је користило писана слова.

Милан Мишић

--------------------------------------------------------------

ИЗ ДНЕВНИКА
Тарковски – фанатик слободе

Џек Николсон није му се свиђао, али је ценио Жан-Луја Трентињана и Макса фон Сидоуа. Маштао је о екранизацији Хамлета. Омиљени роман био му је Манов Доктор Фаустус, од руске прозе фаворити – Злочин и казна, Смрт Ивана Иљича, Буњинова Сунчаница; омиљено музичко дело за њега било је Страсти по Јовану од Баха

Лариса, Оља, Андрјушка, Андреј, Андрејева мајка Марија Ивановна и Ларисина мајка Ана Семјоновна (Фото Интернационални институт Андреј Тарковски, Фиренца)

За своје филмове у Совјетском Савезу Андреј Тарковски није добио ниједну награду, зависио је од мишљења и дозвола за снимање комунистичких комитета, који су га вредновали као редитеља елитисту, чија остварења су мало разумљива ширим народним масама. Због тога је изразито мало снимао, у поређењу са мноштвом идеја које је имао, а његови филмови тешко су долазили до совјетских биоскопа. И поред тога имали су велику гледаност, а само је Сталкер, са три копије у целој Москви, и без икакве рекламе, за кратко време имао два милиона гледалаца.

О тешкоћама које је Тарковски преживљавао, да би уопште могао да снима, говори и његово признање да је после чак четири године руски министар за филм дозволио да буде потписан уговор са италијанском телевизијом РАИ, поводом снимања филма Носталгија. После годину дана проведених у Италији, Тарковски је писао и председнику Сандру Пертинију, с молбом да му помогне због проблема с руским руководством и нових расправа о продукцијским аспектима филма који су наметани, као и због тога што његовој породици није било дозвољено да му се придружи у Италији. Напослетку, преминуо је далеко од домовине, у Паризу 1986. године.

На међународним филмским фестивалима Тарковски је био хваљен и награђиван, на Западу је представљао совјетску кинематографију, тамо је добијао много понуда за рад на филму, у позоришту, у филмским школама, док је чезнуо да му неко у Москви понуди место предавача на неком од филмских института. Његов Андреј Рубљов нашао се међу десет најбољих филмова на свету.

Марина Вулићевић

--------------------------------------------------------------

ЕСЕЈ
У потрази за изгубљеним мирисом

Гледалац телевизијске серије Немањићи – Рађање краљевине вероватно ће се запитати каквог је укуса оно што се јело на средњовековним краљевским дворовима, како су мирисале њихове одаје, борилишта и жене            

Гозба, сцена са снимања серије „Немањићи“ (Фото РТС)

Тема која заокупља нашу пажњу свакако неће имати ону ширину којој тежи сам наслов. Почиње сећањем када сам као дечак гледао филмске сцене обрачуна у вестернима и витешке двобоје. Замишљао сам мирис запаљених индијанских села и питао се каквог су укуса волујски бутови које прождиру витезови округлог стола. Међутим, холивудски продуценти нису измислили нешто што би замирисало по Индијанцима или витезовима. Једино се из локалног бифеа осећао мирис дуванског дима помешан са кафом и вињаком.

Гледалац телевизијске серије Немањићи – Рађање краљевине вероватно ће се запитати каквог је укуса оно што се јело на средњовековним краљевским дворовима, како су мирисале њихове одаје, борилишта и жене. Што се тиче вина, савремени произвођачи нас уверавају да пијемо исти миришљави нектар који су пили средњовековни преци. Тиме се лагано приближавамо једној од најизгубљенијих компоненти људске прошлости: њеном мирису.

Да ли можемо знати како се живело у „мрачном средњем веку“ уколико не знамо како су се тада људи купали, како је мирисала пијаца на градском тргу, како је мирисала трпеза на двору краља Стефана или како је заударало на зној у тесним и загушљивим богомољама. Податке о томе можемо наћи у старим рецептурама, историјским списима и литерарним изворима.

Народна пословица каже да „Какав нос такав понос“, али мало је од тог поноса остало у 21. веку. Претходно столеће је већ увело у употребу реч дезодоранс, што значи бити без мириса. Познаваоци кажу да за све „крив“ Кант. Овај филозоф је прогнао мирисе, иако су у његово доба намирисане марамице служиле као идентификација у мушко-женским односима, а намирисана писма била део свакодневне комуникације.

Небојша Брадић

--------------------------------------------------------------

ИЗЛОЖБЕ
Добро, ружно, рђаво, бизарно

После изложбе у Ђенови, у јавности су почели да се појављују подаци о скоро хиљаду фалсификата Модиљанијевих дела и на тржишту се могу наћи чак и фалсификати фалсификата. Сазнало се и да је фалсификовање Модиљанијевих слика започето непосредно после његове смрти, а у заоставштини чувеног фалсификатора Елмера де Хорија је остало преко 300 „Модиљанија“

Амадео Модиљани, 1919.

„Модиљани се појављивао с вечери с ешарпом магле или халоом електричне светиљке и владао као принц над нашим скупом у који су се примали само Кислинг и његова жена Рене, Шумановић, Дерен и Папазоф, бугарски сликар врло оригиналног талента, Растко Петровић, амбасадор балканске књижевности, Карс, Зак, доктор Баријен, који је дамама лечио срца, Де Веншон, аутор дела ’Уметност и лудило’, Макс Жакоб, Салмон и Жана, Фужита и тајновит и ироничан Пабло Пикасо, коме је долазио да се придружи Кокто, Ремон, Радиге, Орик, Ирен Лагит, Серж Фера, једном речју довољно да се снабдеју уметнички часописи, позоришта, десет издавача и десет трговаца сликама целе једне генерације“. Овако се  животу на Монпарнасу око 1920. много година касније присећао угледни париски критичар Флоран Фелс. Модиљани и Шумановић су се срели само у Фелзовом сећању, које је значајно јер се односи на скуп чија је већина учесника током друге деценије двадесетог века позирала Амедеу Модиљанију.

Сликар јеврејског порекла (Ливорно, 12. јул  1884 – Париз 24. јануар 1920), прославио се у Паризу, селећи се од Монмартра до Монпарнаса, док је о њему постепено нарастала слика „последњег правог боема“ и харизма јунака ког су уништили његови пороци. И поред свих чињеница које потврђују његов буран живот, испуњен дрогом, алкохолом и аферама, треба напоменути да је сликар живео у времену када је било друштвено прихватљивије бити пијаница него бити болестан од туберкулозе, с којом је већ пристигао у Париз. Његови уметнички почеци у Паризу везују се за Академију Колароси, као и за познанство с једним од вајара у успону, такође придошлицом, Константином Бранкушијем. Вероватно је под његовим утицајем и почео да ради огромне камене скулптуре глава инспирисане афричком уметношћу, које је након напуштања атељеа у Cité Falguière, оставио у његовом дворишту. На интригантног сликара се осврнуо и Ристо Стијовић који је становао у једном од атељеа у суседству. Присетио се како нико није хтео да купи Модиљанијеву слику за 35 франака, да би потом за њу Модерна галерија из Рима платила огромну суму.

Јасна Јованов

--------------------------------------------------------------

СВЕДОЧЕЊА
Коштана, недовршени лик

Почетком априла 1941. године Р. Стојиљковић, Политикин дописник из Врања, обишао је у Врањској Бањи Малику (Еминовић) Рашитовић. Прилог је објављен на дан бомбардовања Београда, а Политика више до завршетка рата није излазила. На осмој страни, на два ступца, дописник Стојиљковић, описује Маликино сиромаштво у махали Бурдинци у Врањској Бањи и истиче контраст између овог запуштеног насеља и сјаја одмаралишта за богате

Малика Еминовић Рашитовић

И најпознатији су и најтрагичнији, али кога је од њих троје задесила највећа патња – то је тешко одредити. Ако ћемо по томе како су отишли у смрт, онда је то Димитрије Митка Стајић, са тешком горчином и кајањем. Самоубиством. Ранивши јатаганом и пиштољем непосредно пре смртног трена троје које је волео – супругу Софију, ћерку Јефимију (Јефтимију) и свог доброг друга Данета. Ако ћемо по личном осећању трагике, онда је то, природно, писац Бора Станковић, али ако ћемо по животним мукама и по трајању трагике, онда је то Малика Еминовић, удата Рашитовић. Коштана. Она је најдуже носила у себи тугу, најдуже је гледала своју пропаст, која није уследила након успона, већ одмах на почетку.

Двојица славних Врањанаца имали су и јарким сунцем обасјане животне тренутке, Малика није. Несрећа ових мушкараца је најпре у њиховом поимању живота, Малику је задесила несрећа још са рођењем. Женски пол већ је био у ондашњем Врању зла судбина, па и да није рођена као Циганка.

Малика Еминовић рођена је око 1872. године у породици музичара из Горње чаршије. Још као девојчица постала је члан кафанског оркестра, у коме су још и отац и старији брат, што значи да је убрзо претворена и у еротски објекат. Отац и брат су бројали дукате не примећујући њен страх, бол, патњу. Гости кафана су моћни и пореклом и богатством, они су агресивни и гађа се њихов „мерак“ музиком, игром, телом, одобравањем свега што учине. Они плаћају. Они се отрезне и нису криви.

Зоран С. Николић

--------------------------------------------------------------

НАУКА
Амерички бог Марс

Зашто је освајање Црвене планете тако важан циљ за САД?

Снимак површине Марса који је начинила НАСА сонда МРО, на локацији у регији Ацидалиа Планитиа, где се догађа радња романа и холивудског филмског хита Марсовац (Фото: NASA/JPL-Caltech/Univ. of Arizona)

Алиса Карсон је рођена 2001. године. Живи у Батон Ружу, у америчкој држави Луизијана, на источној обали реке Мисисипи, са оцем Бертом. Алиса је завршила међународну средњу школу, учи пет језика, непрекидно тренира, брине о исхрани, посвећена једном животном циљу. Само суботом игра фудбал у оближњем парку и понекад свира клавир. Алиса је, међутим, сасвим необична девојчица – она је кандидат за НАСА астронауткињу која ће 2033. прва крочити на Марс.

Америчка Национална администрација за свемир и астронаутику (НАСА) ту је недвосмислена – неко од Земљана ће пре или касније слетети на Црвену планету. Једва да ико данас сумња како ће то бити неко ко је Американац. Чињеница је да поред Америке космички програми постоје у Русији, Европи, али и Индији, Кини и неколико других држава, међу којима је и пар из Африке, али с обзиром да САД данас у свој космички програм улажу далеко више средстава од свих других држава заједно, прва особа на Марсу ће највероватније бити неко из Луизијане или неког другог дела Америке.

Како је таква једна мисија тешко замислива за мање од 15 година, разумно је очекивати да први путници на Марс буду дечаци и девојчице који су рођени на почетку овог века. Разноврсни успеси у космичким програмима, сонде које слећу на комете или пак роботи који увелико круже површином самог Марса, ништа заправо не гарантују. Амерички председник Доналд Трамп се, међутим, не слаже са тим. Он је пре два месеца изјавио како је незадовољан НАСА плановима и да очекује да се ова планета освоји у току његовог првог мандата, дакле, у наредне три године.

Слободан Бубњевић


Коментари0
c1ecb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља