среда, 23.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:58

Музичка честитка за Клеопатру Карађорђевић

Пијанисткиња Јасмина Јанковић истраживала је музику извођену на двору Карађорђевића. Кнез Михаило Обреновић написао је песму „Што се боре мисли моје” за коју се сматра да је намењена младој принцези Клеопатри
Аутор: Мирјана Сретеновићсубота, 05.08.2017. у 21:33
Кле­о­па­тра Ка­ра­ђор­ђе­вић (Фо­то­гра­фи­ја из ка­та­ло­га це-деа)

Сва­ки бал на срп­ском дво­ру по­чи­њао је ко­лом – код Обре­но­ви­ћа „Ср­би­јан­ком”, а код Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа ње­ном дру­гом вер­зи­јом „Кра­љев­ским ко­лом” ко­ју је осми­слио Ста­ни­слав Би­нич­ки. 

Обе ове на­ше ди­на­сти­је схва­ти­ле су да је за на­пре­дак гра­ђан­ског дру­штва и по­ди­за­ње кул­ту­ре јед­ног на­ро­да нео­п­ход­но овла­да­ва­ње му­зич­ким обра­зо­ва­њем и за­то су на двор по­зи­ва­ли ком­по­зи­то­ре из ино­стран­ства.

То је би­ла прак­са и на европ­ским дво­ро­ви­ма: Мо­царт је био ан­га­жо­ван код вла­да­ра у Салц­бур­гу, Хајдн на дво­ру ма­ђар­ског гро­фа Естер­ха­зи­ја, Глук при Хаб­збур­шком дво­ру.

Му­зи­ку из­во­ђе­ну на срп­ском дво­ру ис­тра­жи­ва­ла је пи­ја­нист­ки­ња Ја­сми­на Јан­ко­вић, док­тор фи­ло­ло­шких на­у­ка и про­фе­сор на Ака­де­ми­ји ле­пих умет­но­сти у Бе­о­гра­ду и те ком­по­зи­ци­је увр­шће­не су на не­дав­но об­ја­вљен диск „Срп­ска кра­љев­ска му­зи­ка ди­на­сти­је Ка­ра­ђор­ђе­вић” у из­да­њу „Ме­тро­по­ли­са” из Бе­о­гра­да. 

– Пр­ви кла­вир на двор Обре­но­ви­ћа сти­же 1826. го­ди­не, а пр­ви ком­по­зи­тор ко­ји је ра­дио за Је­вре­ма Обре­но­ви­ћа био је Је­вре­јин Јо­сиф Шле­зин­гер, ка­пел­мај­стор и осни­вач пр­вог ор­ке­стра у Ср­би­ји Кња­жев­ско-срп­ске бан­де 1831. у Кра­гу­јев­цу. Шле­зин­гер је био и аутор му­зи­ке за по­зо­ри­шне ко­ма­де ко­ји су из­во­ђе­ни у кра­гу­је­вач­ком Кња­жев­ско-срп­ском те­а­тру и у Те­а­тру на Ђу­мру­ку у Бе­о­гра­ду. За Ка­ра­ђор­ђе­ви­ће му­зи­ку пи­ше Чех Алојз Ка­ла­уз, док ми ни­смо од­шко­ло­ва­ли до­ма­ће ком­по­зи­то­ре – при­ча Ја­сми­на Јан­ко­вић. 

Ком­по­но­ва­ње за при­год­не све­ча­но­сти би­ла је прак­са пре­у­зе­та са европ­ских дво­ро­ва, па та­ко по­ме­ну­ти диск отва­ра­ју два срп­ска мар­ша Јо­си­фа Шле­зин­ге­ра – Ти­хи и Бр­зи, по­ру­че­на у част до­ла­ска на пре­сто Алек­сан­дра Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, ко­ји је био кнез Ср­би­је од 1842. до 1858. го­ди­не. 

– Нај­за­ни­мљи­ви­ја је при­ча око ком­по­зи­ци­је „Што се бо­ре ми­сли мо­је” за ко­ју је текст на­пи­сао кнез Ми­ха­и­ло Обре­но­вић, а му­зи­ку Алојз Ка­ла­уз. Чу­ве­ни су ње­го­ви сти­хо­ви из те пе­сме: „Да те љу­бим, ах је­ди­на, це­лом све­ту ка­за­ћу, сам од се­бе, ах пре­ми­ла, ову тај­ну са­кри­ћу”. Сма­тра­ло се нај­пре да је де­ло по­све­ће­но Ми­ха­и­ло­вој се­стри­чи­ни Ка­та­ри­ни Кон­стан­ти­но­вић, уну­ци Је­вре­ма Обре­но­ви­ћа, у ко­ју је био за­љу­бљен. Ме­ђу­тим, 2003. у Сом­бо­ру је про­на­ђен нот­ни за­пис ове ме­ло­ди­је, на ко­јој је и сво­је­руч­но пи­са­на по­све­та за 15. ро­ђен­дан Кле­о­па­тре Ка­ра­ђор­ђе­вић, ћер­ке кне­за Алек­сан­дра и кне­ги­ње Пер­си­де – ка­же Ја­сми­на Јан­ко­вић. 

До­ку­мент ко­ји са­др­жи ро­ђен­дан­ску 
че­стит­ку за Кле­о­па­тру Ка­ра­ђор­ђе­вић

Ком­по­зи­ци­ја је на­пи­са­на 1850. го­ди­не, по­све­та („Овом при­ли­ком че­сти­там њен ро­ђен­дан”) из­да­та је у Бе­чу 1852. на фран­цу­ском је­зи­ку, а кнез се оже­нио го­ди­ну да­на ка­сни­је. 

– У кра­љев­ској по­ро­ди­ци ни­је мо­гла тек та­ко да се штам­па не­ка по­све­та. Мо­жда је кнез по­све­тио ово де­ло за де­вој­чин ро­ђен­дан или је ње­на мај­ка од Ка­ла­у­за по­ру­чи­ла ком­по­зи­ци­ју да би њу усре­ћи­ла, али је си­гур­но да аутор­ско пра­во да се штам­па ова пе­сма ни­је да­то а да се не пи­та кнез Ми­ха­и­ло – ис­ти­че на­ша са­го­вор­ни­ца, и под­се­ћа да је на текст „Што се бо­ре ми­сли мо­је” чу­ве­не ва­ри­ја­ци­је за кла­вир ка­сни­је на­пи­сао Кор­не­ли­је Стан­ко­вић. 

– Кнез Mихаило је у ван­брач­ној ве­зи са Ма­ри­јом Берг­ха­ус 1849. до­био си­на Ве­ли­ми­ра Те­о­до­ро­ви­ћа, а 1853. оже­нио се ма­ђар­ском гро­фи­цом Ју­ли­јом Ху­ња­ди и убр­зо раз­вео. Ве­ро­ват­но су му се „ми­сли бо­ри­ле” из­ме­ђу Ју­ли­је и Кле­о­па­тре и због окол­но­сти на­стан­ка ове ком­по­зи­ци­је, мо­гла би да се на­слу­ти же­ља да се ко­нач­но из­ми­ре две ди­на­сти­је, иако се сма­тра да су њи­хо­ви од­но­си не­по­мир­љи­ви – ка­же Ја­сми­на Јан­ко­вић. 

Кле­о­па­тра Ка­ра­ђор­ђе­вић се у фе­бру­а­ру 1855. уда­је за Ми­ла­на Пе­тро­ни­је­ви­ћа, си­на уста­во­бра­ни­те­ља Авра­ма Пе­тро­ни­је­ви­ћа. Ве­ле­леп­но вен­ча­ње при­ре­ђе­но је у Са­бор­ној цр­кви, а брак је по­тра­јао све­га три и по ме­се­ца. 

– Ду­шев­на пат­ња иза­зва­ла је код ње бо­лест и ни­су јој по­мо­гли ни беч­ки док­то­ри у ба­њи у Глај­хен­бер­гу. Умр­ла је кад јој је би­ло 20 го­ди­на и ова при­ча ме за­то под­се­ћа на ону Ла­зе Ко­сти­ћа и Лен­ке Дун­ђер­ски – на­гла­ша­ва Ја­сми­на Јан­ко­вић.

На ње­ном ди­ску се, ме­ђу де­ли­ма из­во­ђе­ним на дво­ру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, на­ла­зе и Срп­ски на­пе­ви ко­је је Алојз Ка­ла­уз за­пи­сао пу­ту­ју­ћи по Ср­би­ји. Ме­ђу њи­ма: „Ја сам мла­да Срп­ки­ња”, „Сва­тов­ска пе­сма” (ко­ја пре­ју­ди­ци­ра Кле­о­па­три­ну бли­ску уда­ју), „Мно­га­ја ље­та” (здра­ви­ца), „Ој де­вој­ко ро­ђе­на, бе­ла ли­ца ру­ме­на”, „Ср­ба­ди­јо, ми­ла бра­ћо, ’ај­те сло­жно у ко­ло”, „Мом­че ми пром’че кроз се­ло”, „Јошт не си­ја јар­ко сун­це”, „Ни­ше­вач­ко ко­ло”, „Ба­нат­ско ко­ло”, „Ћај Ћи­ро, се­ди с ми­ром”, „Пље­ска­ви­ца, пље­сак игра”, „Си­ни сјај­но од во­сто­ка сун­це”, „Не­вје­ром ме зва’, зе­мље го­спо­дар” и дру­ге ко­је пред­ста­вља­ју спој на­род­ног ме­ло­са и за­пад­но­е­вроп­ске хар­мо­ни­за­ци­је. 

– Уве­ли смо кла­вир као европ­ски ин­стру­мент, али и во­ди­ли бри­гу о на­шем на­ци­о­нал­ном бла­гу. То је фан­та­стич­ни микс чу­ва­ња бла­га и уво­ђе­ња европ­ских стан­дар­да. На ди­ску се на­шла и ком­по­зи­ци­ја Ста­ни­сла­ва Би­нич­ког „По­здрав кра­ље­вој ве­ре­ни­ци” из 1922. године, на­ста­ла при­ли­ком до­ла­ска бу­ду­ће кра­љи­це Ма­ри­је Ка­ра­ђор­ђе­вић из Ру­му­ни­је у Бе­о­град, у част ње­не уда­је за кра­ља Алек­сан­дра Пр­вог Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, а на текст Сте­ва­на Бе­ше­ви­ћа – ка­же наша саговорница.

При­ме­ћу­је да су ком­по­зи­ци­је из­во­ђе­не на дво­ру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћа, на­ста­ле то­ком 19. и пр­ве по­ло­ви­не 20. ве­ка, аутен­тич­ни до­ку­мент на­ше кла­вир­ске му­зи­ке, ко­ји пред­ста­вља зна­чај­ну осно­ву за раз­вој но­вих сти­ло­ва срп­ске му­зи­ке у 20. ве­ку. 


Коментари0
45ee3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља