Бу­два – У окви­ру про­гра­ма 31. фе­сти­ва­ла „Град те­а­тар” ко­ји се одр­жа­ва од 5. ју­ла до 17. ав­гу­ста, пре­ми­јер­но је из­ве­де­на Шек­спи­ро­ва „Укро­ће­на го­ро­пад” мла­дог ре­ди­те­ља Зо­ра­на Ра­ко­че­ви­ћа. Реч је о ко­про­дук­ци­ји Гра­да те­а­тра, Цр­но­гор­ског на­род­ног по­зо­ри­шта и Фа­кул­те­та драм­ских умет­но­сти на Це­ти­њу, по­др­жа­ној од стра­не Ми­ни­стар­ства кул­ту­ре Цр­не Го­ре. 

Про­грам „Гра­да те­а­тра” се ове го­ди­не од­ви­ја у окол­но­сти­ма из­ра­зи­те скром­но­сти, због че­га је ода­бран мо­то „За три гро­ша”, ин­спи­ри­сан Брех­то­вом „Опе­ром за три гро­ша”.

Тре­нут­но ста­ње у овој ин­сти­ту­ци­ји об­ја­сни­ла је за „По­ли­ти­ку” в. д. ди­рек­тор­ке Ми­ле­на Лу­бар­да Ма­ро­је­вић, ко­ја је на том ме­сту од 8. мар­та ове го­ди­не: „У том тре­нут­ку је рад „Гра­да те­а­тра” пот­пу­но био бло­ки­ран, пла­те за­по­сле­ни­ма су ка­сни­ле пет ме­се­ци, а из­ве­штај не­за­ви­сног ре­ви­зо­ра еви­ден­ти­рао је на­го­ми­ла­ни дуг од ма­ло ви­ше од ми­ли­он евра”. Но, то ни­ка­ко ни­су би­ли раз­ло­зи за од­у­ста­ја­ње од фе­сти­ва­ла, већ, на­про­тив, за озбиљ­но пре­стро­ја­ва­ње и раз­го­во­ре са упра­вом гра­да као осни­ва­чем. То нам је та­ко­ђе ре­кла Лу­бар­да Ма­ро­је­вић, до­да­ју­ћи: „Став град­ске упра­ве је био ја­сан: фе­сти­вал се не сме уга­си­ти, он пред­ста­вља је­дан од при­о­ри­те­та ка­да су раз­вој и обе­леж­ја гра­да у пи­та­њу”.

Због ово­го­ди­шњих по­себ­но те­шких ма­те­ри­јал­них окол­но­сти, из­ве­де­на је са­мо јед­на по­зо­ри­шна пре­ми­је­ра. Од­и­гра­на је на Бри­је­гу од Бу­две, пла­жи ис­под нај­ста­ри­је бу­дван­ске цр­кве Сан­та Ма­ри­ја у Ста­ром гра­ду. Ова пла­жа ко­ја се пр­ви пут ко­ри­сти као сцен­ски про­стор, до­не­дав­но се зва­ла „Ри­чар­до­ва гла­ва”, по глум­цу Ри­чар­ду Вид­мар­ку ко­ји је ту бо­ра­вио пре по­ла ве­ка. 

Ам­би­јент је функ­ци­о­нал­но ода­бран и те­мељ­но ис­ко­ри­шћен, јер се рад­ња од­ви­ја у окви­ри­ма це­ре­мо­ни­је вен­ча­ња, у ба­ру на пла­жи. Шек­спи­ров ко­мад је ра­ди­кал­но адап­ти­ран, скра­ћен и про­ме­њен, у по­гле­ду ли­ко­ва, као и за­пле­та (дра­ма­тур­ги­ја Јо­ва­на Бо­јо­вић). Зна­чењ­ски фо­кус је на те­ми дру­штве­ног пре­тва­ра­ња и пре­ру­ша­ва­ња, што се у нај­ве­ћој ме­ри из­ра­жа­ва пу­тем тра­ве­сти­је. Ка­та­ри­ну игра му­шка­рац (Ву­ле Мар­ко­вић), док су Бап­ти­ста (Ма­ри­ја Ђу­рић) и Хор­тен­сио (Је­ле­на Ђу­кић) же­не, што код Шек­спи­ра ни­је слу­чај. Ова за­ме­на по­ло­ва је до­ве­ла и до гу­ше­ња ми­зо­ги­нич­них зна­че­ња. Они су у Шек­спи­ро­вој ко­ме­ди­ји при­сут­ни – му­шкар­ци тре­ти­ра­ју же­не са ужа­сним ни­по­да­шта­ва­њем и су­ро­во­шћу. У пред­ста­ву је та­ко­ђе уве­ден и ле­збиј­ски мо­тив. Спан­ђа­ва­ње Бјан­ке (Са­ња Ву­ји­сић) са Хор­тен­си­ом има сми­сао жен­ске не­за­ви­сно­сти и мо­гућ­но­сти сло­бо­де из­бо­ра. Та­ко се још сна­жни­је не­ги­ра­ју ми­зо­ги­нич­не иде­је у по­ла­зном тек­сту.

У по­гле­ду ква­ли­те­та глу­мач­ке игре по­себ­но тре­ба из­дво­ји­ти Ву­ле­та Мар­ко­ви­ћа ко­ји Ка­та­ри­ну об­ли­ку­је де­ли­кат­но, исто­вре­ме­но суп­тил­но и од­луч­но. Упе­ча­тљив је и Сте­ван Ра­ду­си­но­вић као Пе­тру­чио, ов­де све­ште­ник. Убе­дљи­ве су сце­не ње­го­ве про­шње Ка­та­ри­не, ка­да из­и­гра­ва му­шкар­чи­ну, на­су­прот ње­го­вој кон­сти­ту­ци­ји, што иза­зи­ва ко­мич­ки ефе­кат. Ко­мич­ко у пред­ста­ви углав­ном про­из­и­ла­зи из тра­ве­сти­је, а не из бр­зе фи­зич­ке рад­ње, што је уоби­ча­јен слу­чај са сцен­ским ту­ма­че­њи­ма ове ко­ме­ди­је, али не и ов­де.

Ли­ко­ви су еле­гант­но об­у­че­ни, сви су у бе­лом, вла­да ат­мос­фе­ра по­зер­ског ку­ли­ра­ња ко­ју бит­но во­ди елек­трон­ска поп му­зи­ка Бел­ги­јан­ца Стро­меа (ко­сти­мо­гра­фи­ја Оли­ве­ра Ера­ко­вић Ко­сић, Зо­ран Ра­ко­че­вић). Ак­те­ри се сно­бов­ски пре­не­ма­жу, ме­ђу­соб­но се сни­ма­ју ка­ме­ром, а пра­ве и сел­фи­је. Ови при­зо­ри од­ра­жа­ва­ју на­ше вре­ме у ко­ме је лич­ни мар­ке­тинг осно­ва дру­штве­ног по­сто­ја­ња, док је вир­ту­ал­на ствар­ност дру­штве­них мре­жа по­ста­ла да­ле­ко ва­жни­ја од са­ме ствар­но­сти. Они су исто­вре­ме­но у ве­зи са основ­ном ре­ди­тељ­ском иде­јом, кри­ти­ком оп­ште дру­штве­не тра­ве­сти­је.

На­ро­чи­то је ва­жно на­по­ме­ну­ти да из­во­ђе­ње ове пред­ста­ве у цен­тру Бу­две ни­је би­ло пре­ки­да­но бу­ком, што је на­жа­лост би­ло уоби­ча­је­но за „Град те­а­тар” у по­след­њим го­ди­на­ма. О то­ме се и у срп­ским ме­ди­ји­ма че­сто из­ве­шта­ва­ло по­во­дом го­сто­ва­ња на­ших про­дук­ци­ја, на при­мер „Аве­та“ или „Ју­ли­ја Це­за­ра”. За­то су умет­ни­ци по­не­ка­да не­ра­до игра­ли у Бу­дви, док је упра­ва фе­сти­ва­ла ра­ни­је по­ку­ша­ва­ла да ре­ши про­блем из­ме­шта­њем сце­не из гра­да, са ве­ћим или ма­њим успе­хом. 

Мо­же се за­то ре­ћи да из­во­ђе­ње ове пред­ста­ве озна­ча­ва од­ре­ђе­ну вр­сту пре­о­кре­та, ре­зул­тат во­ље град­ске упра­ве. То је за наш лист та­ко­ђе про­ко­мен­та­ри­са­ла Лу­бар­да Ма­ро­је­вић: „Фе­сти­вал не­ће бе­жа­ти од бу­ке из гра­да, већ ће ње­го­ва ба­за оста­ти ту, на ма­тич­ним сце­на­ма. Гра­до­на­чел­ник Дра­ган Кра­по­вић је лич­но во­дио са­стан­ке на ко­ји­ма се раз­го­ва­ра­ло о ути­ша­ва­њу бу­ке за вре­ме из­во­ђе­ња про­гра­ма, и ту су по­стиг­ну­ти до­го­во­ри ко­јих се сви при­др­жа­ва­ју”.