понедељак, 23.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03

Није нам ни тако лоше, било је и горе

Кроз Семберију Мачву и Стиг, наше најплодније крајеве, пролази 45. паралела, ко зна о чему причам лако ће се са мном сложити, ко не зна не вреди му објашњавати – вели Добрило Ненадић, држећи у шакама 16. издање свог „Доротеја”, првином објављеног пре 40 година:
Аутор: Гвозден Оташевићуторак, 08.08.2017. у 08:47
Добрило Ненадић са новим издањем свог књижевног првенца (Фото: Г. Оташевић)

Ариље – Разапет, овог жарког лета, између два још жива рукописа – роман „Бекство из раја” већ је при крају, док „Жар птица” борави тек међу заплетима – Добрило Ненадић (77) ипак и вазда има времена да се начас врати књижевном почетку својему. Ових дана појавио се за то и нарочит разлог: „Лагуна” је управо објавила ново издање његовог „Доротеја” (1977) који се, првином, пред читаоцима појавио тачно пре четири деценије.

Прича о калуђеру видару у доба краља Милутина дочекала је, ево, шеснаесто издање, надмашила укупан тираж од 200.000 примерака, преведена на четири језика и филмована, и бејаше најчитанија у Народној библиотеци Србије за годину 1978. Исту част стекао је књигом „Деспот и жртва” (1999) која је заслужила и награду „Меша Селимовић”, али га ништа, ни онда ни сада, не одвоји од родственичке вароши и куће у Ариљу.

 

„Доротеј” је његова непролазна сен, па један критичар вели: „Добро је кад писац првим својим делом улази као класик у књижевност свога народа”, други: „То је чак мало чудо у српској књижевности, прво дело агронома коме литература није била занимање”, а трећи: „У његовим романима увек је више казано него што је написано”. Ненадић овако беседи за „Политику”...

Како теку дани, како пролазе године у ариљскоме завичају?

Нека ми опросте сви који са презиром и гађењем причају о свом завичају што им се нећу и не могу придружити; имају они право, дабоме, да говоре и проповедају шта хоће, али и ја имам право да као Одисеј затиснем уши воском. Сада је то још једноставније, пипнеш даљински управљач и, гле, нема их више, умукли. Од њих су гори само пропагандисти другог табора, али чаробна справа, благословен био ко је измисли, и њих у трену може да ућутка.

Неко рече да је бољи део Србије у романима или на небу, има ли збиље у томе?

Слушам Мила Додика који на свечаности, парaстосу поводом Олује, рече да су Србија и Српска најлепша места за живот на планети. То му је тачно, кроз Семберију Мачву и Стиг, наше најплодније крајеве, пролази 45. паралела, ко зна о чему причам лако ће се са мном сложити, ко не зна не вреди му објашњавати. Нека дакле свако остане код својих творевина и помпезних декларација, при своме руву и круву, код својих пара, свет је довољно простран да има места за свакога. Нажалост, све нас је мање, али, ето, и у томе има неке предности, можемо барем лепо да се разместимо и да јадан другом не сметамо.

Како бисте у прозу прeвели стихове Пајићеве:„ Ја сам био у Србији, Србија је на робији?”

Драги Петар Пајић, талентован песник и виспрен човек, оставио је нажалост ових дана кашику, склонио се и од својих непријатеља, а нарочито од својих пријатеља, сада му више нико ништа не може, све је бриге пребринуо. Остаће упамћен по оној анегдоти са Црњанским... Да је не препричавам... А што се тиче овога његовог стиха или афоризма то му је баш тако, никакав превод није потребан. Изречено је ово на јасном, бистром, језгровитом, гипком и лепом српском језику да ту нема шта да се дода, нити шта одузме. Извиривали смо, море, ми по који пут из наше апсане, попуштала је понекад пажња наших тамничара, додуше ретко, говорили су о будности јер непријатељи свих боја дижу главе. Ко год је имао бар мало соли у глави, био им је непријатељ. Многима смо јели панаију, а ко буде имао среће да дуго поживи дочекаће да чалабрцне још који пут.

По природи људског посла не мора све ни да успе, али нама Србима изгледа никада ништа не успева. Има ли нам бољитка икад?

Па добро, де, ако ти тако велиш, драги Оташевићу, нека буде, тако видиш и тако осећаш, мада... Кљуцнули смо и ми, овакви какви смо, по које зрнце, нашла се и у нашој сиротињској торби по која мрва. Мрзи ме да их бројим. Није нам ни тако лоше, било је и горе.

Зашто наши стари веле: Кад ђедови једу кисело, унуцима трну зуби?

Нису ни наши ђедови све погрешно чинили. Они најстарији, који су скитајући негда за својим овцама приспели у ове крајеве, одабрали су згодно место где су застали да се скуће. Било је промајно, са свих страна су насртале хорде, кусо и репато, нико нас није мимоишао, али речено је: колико узбрдица толико низбрдица. Опстали смо и то је најважније. Платили смо, коштало нас је ђаво и по, е, па сад...

Да ли да утекнемо у неки други крај света?

Идеја ти уопште није лоша. Пада ми на памет Гренланд, највеће острво на свету, преко два милиона квадратних километара, свега педесетак хиљада становника, довољно одвратно место за живот, око њега се нико није отимао, могли бисмо за јевтине паре да од Данаца закупимо довољно простора и да се ту сместимо, да нас коначно оставе на миру. Само се плашим, какви смо баксузи, неко би тамо открио нафту.

Како су говорили хајдуци: Ој јаруго, мила друго?

Е, ту смо ненадмашни. Ту смо апсолутни прваци света. Нема те пећине, јазавичије јазбине или медвеђег брлога којег нисмо темељито истраживали, биваковања ради током свих ових небројених бежанија.

Ариљци се штрецају да су неки њихови стварни животописи уденути у ваше приповести?

Свима сам говорио и свакога сам упозоравао: људи, ако имате неку тајну или нешто поверљиво, немојте преда мном, ако је нешто подесно и ваља да се уметне у неку причу, ја ћу то морати да вам преузмем. То је просто јаче од мене.

Да ли сте нешто занимљивије прочитали у скорије доба?

Читам све одреда, нисам ти ја неки пробирач. Понекад ме ухвати нека петпарачка прича па осванем читајући је, а деси ми се да се заглавим на самом почетку неке гласовите књиге па ни макац. Неке ме опседну, друге заборавим за три дана.

Меша вели: Проћи ће љубав, проћи ће радост, проћи ће живот?

Могао је Меша да дода и нешто утешно да ће проћи и реума и остале небројене муке старости пакости. Лепих и окрепљујућих ствари је мало, код сиромаха их готово и нема. Друга је прича оних који живе у изобиљу, све им је под руком, све могу што пожеле, иза себе остављају небројено благо које нису потрошили Али, дошло је време да се путује, а онај горе тврд на сузи, непоткупљив.


Коментари12
45dd5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
Od "Doroteja" do danas kakvu matricu mišljneja stvara naša kultura ? U njoj se podstiče vera u mistične sposobnosti čoveka te se na taj način uništava osnov za empirijisko argumentovane rasprave. U toj matrici razvija se svojevrstan iracionalni i mistični intelektualizam - koji izbegava praksu i umesto nje stvara mitove i koji ne želi da uči na greškama i koji je uvek u pravu. Ali, on nije u pravu u realnom svetu, ne u našoj svakodnevnoj praksi, već je u pravu samo u virtualnim mitskim konstrukcijama svojih tvoraca. Ta zastarela kulturna matrica uvodi ljude u duhovni život na stari, romantičarski način: metodama književnosti, kojima se razvija etika slave i sudbine umesto etike altruizma i individu-alizma; zatim metodama istorije, i to istorije političke moći i ratova, koja je uzdignuta na nivo istorije sveta, na uštrb, na primer, istorije ideja; istorije društva ili, pak, metodama metafizike, umesto izlaganja različitih filozofija nauke, metodologija nauke; zatim metodama religije itd
Tomislav K
U književnosti nema previše mjesta za racionalizam. I najveća djela beletristike 20. st. su prožeta iracionalnim, pa makar i na intelektualizirani način (Broch: Vergilijeva smrt; Mann: Doktor Faustus, ...)
Препоручујем 2
Zlatko
Ovo je neki 'kreacionista' a oni sto im ne vredi objasnjavati su 'darvinisti'...
Miloš
Izdražljiv smo mi narod.
Bilja
A jel zna neko tu angdotu o Paji i Crnjanskom?
Raca Milosavljevic
... i nadamo se da veliki pisac i dalje pravi vrhunsko sirce od divljih jabuka,za maline znamo da sa sa njegovim velikim trudom dosle tu gde su u Ariljskom kraju ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља