Гуча – Од 17 трубачких оркестара који су кроз квалификације у девет наших села и градова стигли до финала 57. Сабора, девет потичу са српског југа, четири из западне, а три из источне Србије, док Бошко Крџавац са својим „Новосадским трубачима” једини долази из Војводине. То је слика и прилика данашње али и пређашње трубачке Србије, јер су мајстори из ромских махала југа недостижни господари Сабора.

Стручњаци наводе да у нас постоје три подручја – околина Лесковца и Врања, затим део око Бољевца и Зајечара, те Чачка и Ужица –

где је трубаштво изразито развијено. Али, то су три различите музике. Јужњаци своје чочеке почињу уздржано па настављају све живље у ритму седам или девет осмина, односно делова такта. Тај темперамент додатно подстиче бубњар тако што десном руком којом држи дебљу палицу (чукану) у комбинацији са тањим прутићем у левој руци (којим удара по ободу бубња), наглашава основу чочека. Музиколози даље објашњавају да су игре из источне Србије углавном „моторичне, што је одлика влашког мелоса”, док у западној Србији преовладава уједначени парни ритам у такту две четвртине, или чувена „двојка”.

Неодољива свирка чочека и српског југа донела је музичарима тог краја бројне награде у Гучи. На укупно 56 Сабора, они су 37 година освајали награду стручног жирија за најбољег трубача (Слободан Салијевић из Прекодолца, Бобан Марковић из Владичиног Хана и Ненад Младеновић из Врања чак по четири пута). Трубачи из западне Србије победили су 15 пута (Светозар Лазовић Гонго из Јежевице и Вељко Остојић из Злакусе по три пута), а преостале четири награде отишле су у источну Србију, и све четири је однео Рака Костић из Лукова.

Али, Костић је побеђивао између 1964. и 1971, дакле то бејаше давно. Тада су за прелазак у мајсторе били потребни, поред вештине, јака плућа и добар инструмент, а данас је техника отишла толико да „на један дах, односно једно узимање ваздуха, трубач може да одсвира и 12 тактова у динамици пијано (тихо)”.

За наше опште прилике занимљива је и чињеница да домаћини Сабора у Гучи никад нису користили тај положај како би до награда провукли своје мезимце из суседног села.

– То је једна од величина овог Сабора. Могу сви да се љуте на одлуке жирија, али нико не може да каже да су Драгачевци гурали своје трубаче на прво место. За 56 година колико Сабор траје једини Драгачевац који је освојио прву трубу био је Десемир Перишић из Горачића, 1961. Дакле, оснивачке године, кад су се само Драгачевци и такмичили јер су свирала четири оркестра из околних села. Зато се у шали каже да су трубачи из Драгачева три пута победили на Сабору: први пут, једном и никад више  – вели Јовиша Славковић, књижевник из Гуче и крајем прошлог века директор Сабора трубача.

Међутим, ни трубачима са југа није све потаман. Савладаће чочек, врхунски га одсвирати и победити у Гучи, али кад се погасе светла те сцене мора се на посао, на неку свадбу. А тамо, људи од музике траже и шумадијско коло.

– Увежбали смо и снимили коло „мост”, али смо се данима знојили на пробама. За то време могли смо да савладамо три чочека – каже за „Политику” Бојан Ристић, капелник из Владичиног Хана чији је оркестар добио прву награду стручног жирија на 56. Сабору.

Он ће следеће суботе, од 20.00 сати, по осми пут као капелник предводити свој састав у такмичењу најбољи српских оркестара. Остали финалисти су капеле Кристијана Азировића из Бојника (други пут капелник на Сабору), Стојана Крстића из Лепенице (19), „Златне трубе” из Књажевца (шест учешће у финалу), Милана Николића Доње, млађег, из Грделице (1), Ивана Ђенадића из Акмачића (2), Стефана Младеновића из Врања (2), „Новосадски трубачи” (2), „Торнадо” са Јабуке (1), Јанка Јовановића (4) и Љубивоја Диковића (6) из Пожеге, Владимира Ивановића из Загужања (2), Марка Глигоријевића из Дуба (4), Јовице Ајдаревића из Павловца (18), Саше Павловића из Пирота (2), Фејата и Небојше Сејдића из Бојника (2), Александра Ђорђевића из Бора (1) и Бојана Крстића из Владичиног Хана (12). Осамнаести оркестар биће познат после полуфинала у Гучи.

Житељи варошице ових дана су, као и свака српска кућа која очекује госте, све побрисали, очистили и средили, па чекају почетак 57. Сабора, који ће да буде означен данас у 11.00 сати, код Споменика трубачу у средишту варошице. Ко дође неће погрешити јер овде има за сваког понешто. Ако није у прилици да одреши кесу и смести се у хотелски апартман од стотину евра, може да заноћи у кампу, уређеном по међународним правилима, уз купатила и бежични интернет.

– Камп у варошици има 400 места и преноћиште у том Трубограду – Брастауну кошта четири евра, или два евра мање него лане. У Гучи, иначе, поред пансионских и хотелских, има и око 600 постеља у 250 домородачких кућа, и ту је преноћиште најчешће 20 евра. Јавили су нам се Холанђани, Французи, Пољаци, доћи ће – каже Вукашин Драмлић, директор Туристичке организације „Драгачево” у Гучи.

Јуче су се овде појавили први оркестри и њихови заповедници, полако се загревају за велику, четвородневну игранку под шатрама, или само под небом. Како највећи српски сабор изгледа у очима странаца? Ево два различита мишљења:

„Сабор у Гучи, то је бучна и луда лимена музика, издашно потпомогнута масном храном и бујицом алкохола”, наводи Стеф Јансен са универзитета у Халу (Енглеска) у својој студији „Улице Београда, урбани протести у Србији”. А један Израелац, музичар у саставу „Балкан бит бокс” који негује ритмове са наших простора, мисли овако: „Људима је досадио рокенрол, који се све више удвара корпорацијама, као и нихилизам електронске музичке сцене. Народ је гладан за овом знојавом, личном, алкохолисаном музиком, која у себи има нешто налик на церемонију. Постоји нешто изузетно здраво у овом интересовању за дувачку музику. Једноставно, људи желе да ступе у контакт са својим осећањима.”