Немио догађај на београдском аеродрому, када супервизор, лекар и менаџерка лета нису хтели да пусте у авион једанаестогодишњег дечака с аутизмом јер су проценили да његово дуготрајно плакање може да узнемири остале путнике на получасовном лету до Тивта, на најдраматичнији начин скренуо је пажњу шире јавности на дискриминацију са којом се деца с аутизмом суочавају готово на сваком кораку.
Отац дечака, наш колумниста историчар Чедомир Антић, који је на страницама „Политике” описао чему је породица била изложена у недељу, 6. августа, на Аеродрому „Никола Тесла”, најављује тужбу против надлежних на аеродрому и „Ер Србије”. Како Антић наводи, његов син Вид је већ три пута, без проблема, авионом путовао до знатно удаљенијих одредишта – Туниса, Турске и Египта – и до сада му ниједна авио-компанија није забранила улаз у авион, нити је постављала посебне услове због његовог стања.
Потражили смо од стручњака одговор на питање да ли је оправдана бојазан да малишани с аутизмом могу да повреде друге и буду агресивни према њима. Бојана Дробњак, логопед из Центра за патологију говора „Логомедика”, каже:
– Аутизам је спектар поремећаја, тако да ниједно дете с аутизмом није исто и не мора имати исте проблеме у понашању. Агресивно понашање најчешће је проузроковано одређеним сензорним утицајем који је за децу с аутизмом углавном узнемирујући, непријатан или болан. Зато сматрам да треба имати више разумевања уколико се такво понашање догоди на јавном месту. Свакако је неприхватљиво да се унапред доносе закључци који се односе на сву децу с аутизмом и да се она тиме ограничавају у било ком погледу.
Бојана Дробњак оцењује да је, нажалост, дискриминација деце с аутизмом присутна у свим аспектима њиховог социјалног живота.
– Дискриминација је културолошки детерминисана, јер се у нашој средини негује култ исправности и способности, а свако одступање дефинише се као болест или непоправљиво стање, које без познавања социјалних модела ометености највише погађа особе које имају било какве сметње или поремећаје. Деца с аутизмом стигматизована су у свим системима. Иако би требало да градимо друштво у коме су особе с било каквим сметњама прихваћене, у нашем друштву не постоји познавање феномена аутизма, његовог настанка и могућности третмана, па овај случај не представља изненађење, већ потврду о дефициту основних знања о томе како функционишу деца с аутизмом. Овај пример је и јасан показатељ да инклузивни програми у Србији нису заживели, баш као ни научно засновани методолошки приступи попут АБА (АБА – примењена анализа понашања), који на ефикасан начин помажу у превазилажењу проблема у понашању – оцењује Бојана Дробњак.
Председница Савеза удружења Србије за помоћ особама с аутизмом Весна Петровић каже да се ови малишани од најранијег детињства суочавају са чудним погледима пролазника и злобним коментарима.
– Пре месец дана нашем удружењу јавила се једна мама која је своју девојчицу одвела у дежурни вртић, јер је њено обданиште било на колективном годишњем одмору. Васпитачица је на хиљаду начина покушала да одговори мајку од идеје да девојчица привремено борави у том вртићу – убеђивала ју је да вртић нема климу, да има превише деце, да не зна како ће се нова девојчица уклопити у дечји колектив... А то се дешавало у централној београдској општини – каже Весна Петровић.
Наша саговорница подсећа да је у Нишу пре неколико година дечак са аутизмом избачен из дечјег позоришта јер је био узнемирен за време представе. Вест о том догађају брзо је стигла до тадашњег ресорног министра Александра Вулина, који се извинио родитељима дечака и затражио од позоришта да већ сутрадан ту представу поново одиграју пред дечаком и његовим другарима.
– Неразумевање и страх од непознатог изазивају предрасуде, које понекад прерасту у агресију и безобразлук. Дешава се да дете с аутизмом због свог унутрашњег немира легне на улицу и почне да вришти, а „брижне” комшије запрете да ће позвати полицију или центар за социјални рад да би казнили „неодговорне” родитеље. Посебан проблем представља инклузивно образовање, које је идеално замишљено у теорији. У пракси, велики број учитељица није едукован за рад са аутистичном децом, одељења су често препуна деце, што код великог броја учитељица изазива велики стрес. Онда се учитељице јавно пожале на родитељском састанку да дете с аутизмом шета на часу, не задржава пажњу, прича само са собом и понекад грубље гурне школског другара у игри... А онда родитељи почну да праве притисак да се дете пребаци у специјалну школу – закључује наша саговорница.
