понедељак, 23.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:44
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 12. ЈУЛА

Обриши сузе драги председниче

петак, 11.08.2017. у 12:30
(Драган Стојановић)

О ЈАВНОМ ПЛАКАЊУ

Барак Обама је у јавним наступима одређеним поводима током свог мандата заплакао „најмање пет пута”. Ако су сваком тоталитарном патриотизму потребни поезија, мит или религија, изгледа да природи демократског (америчког) патриотизма, или тоталитарне демократије, много више одговарају плач и сузе

Немају све сузе исту тежину: Барак Обама (Фото Ројтерс/Кевин Ламарк)

У више својих јавних наступа, предавања или интервјуа, словеначки филозоф Славој Жижек износио је последњих година формулу која гласи „Нема етничког чишћења без поезије” (No ethnic cleansing without poetry). Повезујући етничко чишћење са (босанским) Србима, тврдио је да уопште није случајно то што је Радован Караџић био песник. Наравно да то не треба схватити дословно, у ком би случају сваки инспиратор, „пројектант” или налогодавац етничког чишћења нужно морао бити песник. Шири контекст ових Жижекових тврдњи чини његова расправа о везама између (поетског) језика и насиља у књизи Living in the End Times (2010). У усменим наступима он напомиње да је потребна „снажна митопоетска структура”, нешто попут поезије, националистичког мита или религије, као нека врста паравана, заклона или опијума који ће злочинима које чинимо прибавити извесно дубље значење и уздићи их чак до херојског чина. Сваком тоталитарном патриотизму потребни су поезија, мит, религија, каже Жижек.

Скоро да би се могло говорити о некој врсти епидемије јавних суза, о својеврсној инвазији, поплави плакања пред свеприсутним „оком” медија. Па ипак, није свеједно ко плаче, са ког места и којим поводом.

Следећи, премда у другачијем регистру, овакву врсту увезивања могли бисмо, на пример, (не)опрезно рећи да нема холокауста без сликарства, позивајући се при том на добро познату љубав Адолфа Хитлера према сликарству и његове, како се обавезно наглашава, неталентоване и неуспеле покушаје у савладавању сликарског умећа. Ако Караџићево политичко наслеђе не прави нужно од њега и лошег песника (на шта и Жижек посредно упућује), онда и порицање сваког сликарског талента Хитлеру може бити под знаком питања. Но мимо тога, посебно важно, високо место које сликарство и скулптура имају у дизајнирању, пропагирању и провођењу нацифашистичког тоталитарног и расистичког пројекта показује да се и тој врсти уметности може наменити улога паравана или опијума. Завођење сликама често је много ефикасније од завођења речима.

У новије време ову улогу паравана/заклона за злодела и злочине који се чине у савременом свету, улогу завођења и анестезирања који нас наводе да такве ствари примамо као нужне кораке на путу постизања тзв. виших, хуманих, еманципаторских, прогресивних вредности и циљева, све више и упадљивије почиње да обавља нешто сасвим друго и необично, што нема никакве везе ни са поезијом, ни са митовима, ни са уметношћу уопште. То нешто може се именовати помоћу следеће формуле: нема убијања дроновима без плакања (No drone-killing without crying). Да бисмо ову формулу конкретизовали, подсетићемо на то да је донедавни амерички председник Барак Обама, који је као главнокомандујући оружаних снага ауторизовао и одобравао масовну употребу дронова у тзв. борби против тероризма широм света (толико често и успешно да би се drone-killing скоро могло сматрати његовим брендом), у јавним наступима одређеним поводима током свог мандата заплакао „најмање пет пута”, како је то утврдио новинар Лондонског Гардијана Лео Бенедиктус. Исти новинар тврди да су сва тројица последњих америчких председника у својим мандатима јавно плакали.

Слободан Мијушковић

-------------------------------------------------

ГОСТ ИЗ ЛАТИНСКЕ АМЕРИКЕ
Гварани језик надмашио шпански

Парагвај је држава у настанку, а становници су због дуготрајних политичких манипулација „обневидели, фрустрирани, агресивни, корумпирани, повређени, бесвесни, саможиви и неповерљиви“, каже Фернандо Грифит, министар културе Парагваја

Девојчице са „гварани острва“ (Фото :Fritz Ruprechter) 

Да нисам у Београду недавно срела министра културе Парагваја, остала бих да живим у убеђењу да се од било ког државног функционера, ма из које земље да долази, интервјуи своде увек на – исто. Шта да очекујете од министра, него да своју земљу описује као рајску творевину, да подржава систем, нарочито свој ресор, да налази објективна оправдања за незнатне мањкавости, да се буса у патриотске груди као да родну груду брани од непријатељске најезде, да налази изговоре у непријатељском окружењу и комшијским марифетлуцима. И што је земља мања, забаченија и неразвијенија, а систем ауторитарнији, то је саговорник хвалисавији.

Од Фернанда Грифита (52), биохемичара по струци, непартијске личности, који је у Београд дошао да би у својству министра културе Парагваја, учествовао на Осамнаестом конгресу Међународне федерације за латиноамеричке и карипске студије (ФИЕАЛЦ), нисам очекивала да разбије мој вишедеценијски стереотип (утврђен током праксе прочитаних и обављених разговора са политичарима са домаће сцене и многих латиноамеричких земаља). Нисам била у праву.

Фернандо Грифит (Фото З. Шуваковић)

Показало се на почетку већ да се Грифит не уклапа у тај оквир. Напротив, и без мојих питања, предочава да је „Парагвај у веома лошем стању“ да је то у ствари „држава у настанку“. За своје сународнике има још гору дијагнозу. Због вековних политичких манипулација, дуготрајних диктатура и великих ратова, Парагвајци су „обневидели, фрустрирани, агресивни, корумпирани, повређени, бесвесни, саможиви и неповерљиви“.

Пре него што је крајем прошле године постао министар културе, Грифит је заједно са још десетак научника основао покрет за обнављање своје земље. Они су пуне четири године скупљали податке и направили студију, „једну врсту мултидисциплинарне научне дијагнозе“ препуне поражавајућих података.

Зорана Шуваковић

-------------------------------------------------

ПОДСЕЋАЊА
Милош Ђурић – критичар без компромиса

Инсистирао је на ставу да филозоф мора да се држи својих начела и у свакодневном животу, у свим условима. Подсећао је на мудраца око кога се окупљају многи – као са платна појединих сликараЈош за живота академик Милош Ђурић (1892–1967) је био једна врста легенде те су га студенти, а и многи други, најчешће звали чика Миша. Био је то доиста необичан стваралац. Највише је познат као истакнути хеленист, али и истакнути филозоф, мада је стицајем околности ова страна његовог опуса остала непозната или пренебрегавана из идеолошких разлога. Животни пут му је био необичан.

Биста Милоша Н. Ђурића на Калемегдану

Рођен је у Бенковцу, Србин из Хрватске, пред Први светски рат је заокупљен идејама југословенства. Спадао је у националне револуционаре инспирисане идејама Димитрија Митриновића и Владимира Гаћиновића, имао је и извесну улогу у припремању Сарајевског атентата 1914. Са Владимиром Черином покренуо је часопис „Вихор”, који је због југословенске оријентације био забрањен.

Теме филозофије културе биле су и остале током живота, рекло би се, централне, али их је он разматрао на специфичан начин иако му је у том погледу Јакоб Буркхарт био нека врста узора. Ђурић се школовао у Загребу и Београду. У Загребу је студирао код Алберта Базале.

У потрази за властитом националном оријентацијом, специфичним путем, размишљао је о коренима које је видео у нашем народном песништву којим је био инспирисан, затим општесловенским коренима и односу према Европи.

Ђурић је рано почео да ствара. Наведене теме су биле предмет његових првих објављених радова. У народној епици видео је српску специфичну етику, естетику и херојски дух настао у борбама против туђинске власти. Као тумач суштине народног стваралаштва, пре свега у студијама о главним мотивима појединих народних песама, Ђурић се касније бавио древном грчком традицијом, античком књижевношћу и филозофијом. Резултат тих истраживања изложио је у низу обимних књига и мањих студија. Древни грчки свет га је деценијама заокупљао и као преводиоца многобројних списа из античке традиције. Из његових списа се и данас упознајемо са античким светом који је био основа потоњег развоја. Али он није остао само у тим оквирима, разматрао је и филозофске тековине Европе као у књизи Рационализам у савременој немачкој филозофији.

Др Радомир Ђорђевић

-------------------------------------------------

КАЛЕИДОСКОП
Љубав у 21. веку

Еротика совјетске авангардне уметности, филма, дизајна, прелепи руски људи, мушкарци и жене, остали су заувек непознати за ширу српску јавност. Мосфилм није могао, јер није умео, да буде Холивуд, иако Љубов Орлова, совјетска филмска звезда, није била нимало мање очаравајућа од холивудске диве Оливије де Хевиленд, а Николај Олањин ништа мање маркантан од Роберта Редфорда

Ингрид Бергман и Кери Крант у филму „Озлоглашена“

Недавно сам наишао на интересантан интервју Џулије Лернер, социолошкиње из Израела, пореклом из Санкт Петербурга. На питање како дефинише основну разлику између „руске“ и „западњачке“ љубави она одговара: „У руском моделу ако се не заљубите ’до ушију’, дакле ако се ’смртно’ не заљубите онда нећете спознати срећу. У америчком моделу, ако ’изгубите главу’ за неким то је, онда, прво и пре свега, знак да нешто са вама није у реду. Тамо, да бисте били срећни у љубави, морате да покажете, и себи а и партнерки/партнеру, да можете да живите и без ње/њега.“

Јасно и прецизно, ова анализа пружа прилику да се схвати и садашњи, али и вишедеценијски антагонизам између руског и западњачког (понајвише америчког) модела, уопште, а не само модела љубави. Дакле, то је схватање и хладног, и овог садашњег рата, који страствено воде Американци, не кроз идеологију, већ кроз љубав. Из те визуре изгледа да су, иако поражени у хладном рату, Руси били спремни да се „смртно“ заљубе у западни свет. И да у таквој љубави спознају срећу. Међутим, Америка, пре свих, није могла да узврати јер би тиме признала да нешто није сасвим уреду са њом. Од тада, па до сада, и ко зна колико у будућност, Америка (чак и ако остали Запад донекле узврати руску љубав) неће моћи да одмакне даље од тежње да стално доказује да без Русије и те како може да живи. До те мере је овај импулс снажан да се, у први мах, после победе у хладном рату, у Америци ишло и дотле да се озбиљно размишљало да се Русија физички укине и подели (налик Југославији) на бројне патуљасте, вазалне, дакле непостојеће државе. Председник Путин први је схватио природу америчке љубави, па је експресно из Русије избацио ММФ, бројне америчке шпијунске агентуре, финансијске лешинаре, мешетаре, проповеднике, пропагандисте и лобисте, а онда је показао да америчко мешање у руске изборе није добра ствар, јер мора изазвати и реципрочни поступак. Што се и десило. Американци, ево, скоро годину дана од избора, не могу да схвате размере, технике и ефекте тог руског, љубавног реципроцитета, изведеног на амерички начин. Русија па и Кина су, дакле, спремне за амерички тип љубавне игре. Делује као да је Америка затечена, као неспремна, у сопственом моделу, јер изгледа да она, овако или онако, ипак не може да живи без те две земље.

Станко Црнобрња

-------------------------------------------------

СЦЕНА
Катарза у региону

Специјално за „Политику” из Будве

Позоришни програм Града театра у Будви, као и програми других летњих фестивала, у Бару, Тивту, Дубровнику, открива да је на територији бивше Југославије увелико успостављен заједнички културни простор. Публика је највећи профитер јер има прилике да се суочи с уметнички вредним продукцијама и да истовремено катарзично открива сличности и разлике живота у државама нашег региона

 

„Докле поглед сеже“: теме незапослености и корупције

Овогодишњи, 31. по реду, фестивал Град театар, одржава се у Будви од 5. јула до 17. августа, под мотом „За три гроша”, одабраном због посебно скромних финансијских околности које су пратиле реализацију фестивала, услед нагомиланих дугова. Осим финансијског аспекта значења овог мота, инспирисаног Брехтовом Опером за три гроша, скромност средстава значи и фокус на делима која се заснивају на уметнички вредном коришћењу сведености израза. Поводом програмске концепције фестивала, в. д. директора Град театра Милена Лубарда Маројевић за Политику је рекла: „Ове смо године желели да искористимо сопствени тренутак реконструкције за преиспитивање ширег уметничког контекста, па смо бирали програме који дотичу актуелна друштвена питања. Програм фестивала припремљен је за свега неколико месеци, због чега се на њему више нису могли наћи неки програми које смо желели. Али ми се чини да поента није изостала. Јер без гламура, без фанфара и раскоши ове године, фестивалски програми се одвијају у тишини, пред препуним гледалиштем, пред публиком која учествује и размишља. А то је, надамо се, добар предуслов за један нови почетак.”

Позоришни програм 31. Града театра такође је специфичан по израженој регионалности. Представе добрим делом покривају простор бивше Југославије, долазе из Словеније, Хрватске, Црне Горе, Србије. Будванска публика је, између осталог, имала прилике да види словеначку Ожалошћену породицу, хрватски Балон и црногорску Докле поглед сеже. Оне су донеле друштвено и естетски вредне одразе живота на територији бивше Југославије. Са посебном пажњом на изражајности глумачких наступа, у маштовито минималистичком сценском облику, аутори су открили сличности и разлике стварности данас независних држава, република бивше Југославије.

Позоришни програм фестивала који се ове године скоро у целини остварује на сцени између цркава у Старом граду, отворила је Ожалошћена породица редитеља из Србије, Игора Вука Торбице, а у копродукцији два словеначка позоришта, из Цеља и Крања. Настала према Нушићевој комедији, представа је посебно занимљива због необичног споја врло сочног, често фарсичног и бизарног Нушићевог хумора, и словеначког традиционално умеренијег стила игре. Словеначки глумци су тако донели једну елегантнију верзију Нушића.

Ана Тасић

-------------------------------------------------

ГЕНЕТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ
Тешко до „дупликата” Јусеина Болта

Научници су недавно успешно модификовали људски ембрион како би одстранили генску мутацију која узрокује срчану инсуфицијенцију код здравих младих особа демонстрирајући тако још једном контроверзну процедуру едитовања гена.

Сада су први пут људски ембриони едитовани изван Кине, где су истраживачи урадили неколико студија не би ли сазнали да ли техника може да спречи преношење наследних болести са једне генерације на другу.

Јајна ћелија (Фото Lund University)

Иако у ниједном истраживању до сада из модификованих ембриона није „креаирана” беба, што је иначе потез који би био илегалан у већини земаља света, подвиг представља прекретницу у напорима научника да савладају технику и свакако буду корак ближе могућности да она постане део клиничких испитивања на људима.

Најновији рад усредсређен је на наследни облик срчаног обољења, иако научници верују да приступ може да се примени и на друге болести изазване мутацијом једног гена, попут Хантигтонове болести, цистичне фиброзе, Теј–Саксове болести или одређених облика канцера дојке.

Научници су користили технику едитовања гена познату као Crispr-Cas9 како би кориговали мутацију ембриона који су настали од сперме човека са наследним обликом хипертрофичне кардиомиопатије или хипертрофије срца. То је болест која изазива задебљање срчаног мишића, што стање које погађа једну у пет стотина људи и изазива изненадну срчану смрт нарочито код млађих особа.

Милица Момчиловић


Коментари1
30ab4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovan Milanovic
Broz je rado fotografiral.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља