Гуча – Нико као Николићи. Трубачка кућа из Грделице тачно 50 година такмичи се за победу у Гучи, свирали су и кад су им се рађали потомци и кад су испраћали претке. По томе им нема равних, ни у Србији ни на Драгачевском сабору.
Ево их и ове године у царству лимене музике, а њихова трубачка династија изгледа овако: Николић I (Милан 1931–1984, 13 пута капелник на Сабору), син његов Николић II (Божидар 1955, 26 пута капелник на Сабору), син његов Николић III (Милан, 1980, први пут капелник), син његов Николић IV (Богдан, 1998).
Приповест, ред је такав, почиње од родоначелника, Николић I, док се 1967. спремао да први пут крене у Гучу. О томе сведочи Божидар Николић у једној беседи коју је пре неколико лета прибележио социолог др Драгослав Петровић:
„Ишао сам у школу, долазио сам из школу, ћале ми каже: ’Проба’. Шта је сад? ’Проба, идемо у Гучу, Драгачевски сабор’. Мени то било интересантно, и мом покојном ћалету, питам: ’Како идете на такмичење, какво је то такмичење?’ И мени је отац објаснио. Ја сам први пут отишао ’71. да посматрам. На оца су дали аутобус, општина Лесковац, али је аутобус, ’оћу да кажем, од позориште, који су мог оца волели и ценили. Био је јак трубач, јак оркестар, два пута је освајао прву трубу. Ја сам отишао, видео сам, и толико је волим, Гучу, ко оца и мајку, ко хлеб, волим. И не може се уништити та Гуча...
А онда сам ја ’73. ступио у оркестру и ја сам, кад смо ми на месец дана почели да спремамо корачницу и кад сам ја с мог ћалета отиш’о, корачница се звала ’Дубровник’. Спремао нас један Стефановић Јован, исто војни музичар из Грделице, а живео је у Сурдулици. Ту корачницу смо спремали двадесет дана. А ја сам толико, кад ће да дође да одем у Гучи, на такмичење. Па гледам ону народну ношњу. Отишао је отац купио ми штоф, па онда прслук, кошуљу везену.”
Труба и Гуча подигли су Божидара у друштво врхунских музичара и отвориле су му врата света. Николићи су први трубачки оркестар у СФРЈ, још из времена док је Милан био жив, који је снимио лонг-плеј грамофонску плочу, ону на 33 обртаја. Божидар рече да је у време санкција, 1996, свирао у једној кафани у Атини тако да је газда био опчињен тим звуком, молио га да остане ту да живи. А он је своју приврженост Гучи показао на незабораван начин, о чему нам прича његов син, Милан Николић:
– То је било 1997. године. Тачно на дан кад је у Сурдулици одржавано предтакмичење за Сабор у Гучи, мој тата Божидар сахранио је своју мајку, Надицу, моју драгу баку. Тог поподнева тата је са гробља дошао на предтакмичење, одсвирао са сузама и пласирао се у финале.
Прошло је 45 година откако је Божидар први пут стао на позорницу у Гучи и за сва та лета само једаред уврстио се међу победнике. И није му право због тога јер као и сваки српски трубач прижељкује мајсторско писмо, за које су неопходне три победе. Али, поносити Ром из Грделице је пре три године у Гучи, на састанку капелника незадовољних одлукама жирија, рекао својим колегама:
– Свирам у Гучи толике године, освојио сам само једну награду, и то сам заборавио кад је било. Ваљда 1984, мој оркестар добио је признање за најизворније музицирање. И ја се не жалим, а ви се жалите – казао им је Божидар.
Али, бог је праведан, каже стари народ. Управо због Божидаревог и, може бити, сличних примера, руководство Сабора одлучило је да мајсторско писмо припада и сваком трубачу који је загазио у седму деценију свог века, а има бар 20 учешћа на Сабору. Тако је Божидар Николић Доња ономад проглашен мајстором саборским, и име му је уклесано на гранитну плочу Дома културе у Гучи, тамо где су и сви други мајстори. И где је и његов отац Милан.
Ове године предао је капелничко место сину Милану, али без Гуче не може. Биће трећа труба у оркестру Николића на финалу, у суботу. Прва је Милан, друга Богдан. Таква слика још није виђена на саборима: све три трубе у оркестру су из исте лозе и исте куће – деда, син и унук.
Некад су, као и Божидара 1973, ромске оркестре за Гучу припремали разни писмени музичари, често војни. Данас то иде другим путем: једна соба на трећем спрату куће Николића претворена је у тонски студио, и ту млађа поколења склапају песме и чочеке користећи интернет и електронске аранжере. Ови Грделичани под тим кровом имају свог, школованог човека за то. Богдану Николићу тек је 19 година, али одмалена није дангубио па је завршио средњу музичку школу „Станислав Бинички” у Лесковцу, одсек клавира и трубе. И биће вероватно најмлађи музичар у повести Сабора који се овде такмичи и као трубач и као композитор.
– Ми смо за финале 57. Сабора спремили песму „Због тебе, моме убава”, и „Миланов чочек”. Чочек је компоновао мој Богдан у такту девет осмина. По коме је та разгаљујућа игра названа? Можда по мени, можда по Богдановом прадеди – беседи Милан Николић, уочи надметања најбољих трубачких оркестара Србије, које почиње вечерас у 20.00.
А како оно беше иде „Због тебе, моме убава”, арија уз коју је, док је пева Станиша Стошић, лако било замислити лепу, чиграсту Врањанку са кошуљом од домаћег платна, извезену срмом, огрнута јелеком и у шалварама од тешке свиле? И са нанулама, у којима заводнички цупка, док се ђердан врти око бијела грла?
„Зашто ме будиш у зору/ Врањанке, мори убава/ пусти ме да се наспијем/ дертови да си разбијем. Па рефрен: Због тебе, моме убава/ срећан сам само док спијем/ кад ме у зору пробудиш/ дан бели хоћу да убијем. И још: Мајка ме увек молила/ са своје млеко заклела/ остави, сине, механе/ и убаве моме из Врање/ механа ми памет однела/ Врањанка срце узела/.”
