уторак, 26.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 12.08.2017. у 22:00 Гвозден Оташевић
„ПОЛИТИКА” НА 57. САБОРУ У ГУЧИ

Трубач прве класе из Губереваца

Вук Караџић је додавањем српског суфикса -ач на глагол трубити начинио именицу која ће, у следећем столећу, донети светску славу варошици с драгачевских брда
Смо­тра уче­сни­ка овогодишњег Са­бо­ра (Фо­то Г. Ота­ше­вић)
Весеље без престанка (Фо­то А. Васиљевић)

Гу­ча – До­си­теј и Вук нај­за­слу­жни­ји су за бо­љи­так Дра­га­че­ва. Об­ра­до­вић је из Аустро­у­гар­ске у на­ше пре­де­ле до­нео кр­то­лу, не­кад про­кли­ја­лу на Ан­ди­ма, и у сво­јој „Ети­ци” из 1803. мо­рао се ср­ча­но за­ла­га­ти за се­ја­ње и тро­ше­ње „крон­пи­ра” јер је ту лек од глад­них го­ди­на, пре­по­ру­чу­ју­ћи Ср­би­ји „се­ја­ње и раз­мно­же­ни­је”. А Ка­ра­џић је из­ми­слио реч тру­бач.

То су да­нас, кром­пи­ри­шта и Са­бор, две у при­вре­ђи­ва­њу во­де­ће гра­не нај­чу­ве­ни­је тру­бач­ке ва­ро­ши­це на пла­не­ти.

Гу­чом од сре­де је­зде ор­ке­стри из мно­штва срп­ских се­ла и кад их до­ма­ћи­ни бу­ду по­стро­ји­ли на смо­три из­бро­ја­ће­мо, од ко­ло­во­ђе до ке­ца, по­ла хи­ља­де тру­ба­ча. Кад се сло­же флиг­хор­не, те­но­ри, ба­со­ви и буб­ње­ви сва­ко­ме на Са­бо­ру ср­це за­тре­пе­ри, и то је исти­на ко­ја се не мо­ра до­ка­зи­ва­ти: ко не во­ли тру­бу, ни­је ни до­шао у Гу­чу.

Рој­терс: Гу­ча – до­ма­ћин нај­ве­ће жур­ке у Ср­би­ји
Са­бор тру­ба­ча у Гу­чи при­ву­као је па­жњу бри­тан­ске аген­ци­је Рој­терс, ко­ја га опи­су­је као „нај­жи­во­пи­сни­ји тра­ди­ци­о­нал­ни му­зич­ки до­га­ђај у Ср­би­ји” и на­во­ди да је ово­го­ди­шњи Са­бор при­ву­као хи­ља­де љу­ди ко­ји ужи­ва­ју у зву­ку тру­бе, и то не са­мо Ср­бе већ и ту­ри­сте из це­лог све­та. „Гу­ча, ина­че успа­ва­ни гра­дић са око 3.700 ста­нов­ни­ка у ва­ло­ви­тим бр­ди­ма ју­го­за­пад­не Ср­би­је, до­ма­ћин је нај­ве­ће жур­ке у зе­мљи, с 50 тру­бач­ких ор­ке­ста­ра ко­ји се над­ме­ћу за при­жељ­ки­ва­ну ’Злат­ну тру­бу’”, та­ко Рој­терс пи­ше о Гу­чи.Опи­су­ју­ћи ат­мос­фе­ру, Рој­терс на­во­ди да „ве­ћи­на по­се­ти­ла­ца пи­је пи­во и шљи­во­ви­цу док је на ме­ни­ју, као и обич­но, ме­со с ро­шти­ља или ло­кал­ни де­ли­ка­те­си, али и за­чи­ње­ни ки­се­ли ку­пус с три вр­сте ме­са ко­ји се са­ти­ма крч­ка у ка­за­ни­ма”. Бри­тан­ска аген­ци­ја на­по­ми­ње да је срп­ска по­ли­ци­ја, с ци­љем да спре­чи те­шке са­о­бра­ћај­не не­зго­де, ка­кве су се у про­шло­сти до­га­ђа­ле у вре­ме Са­бо­ра у Гу­чи, на­ло­жи­ла сви­ма ко­ји во­зе до Гу­че и из овог гра­да да ура­де ал­ко-тест. Гу­ча је, под­се­ћа бри­тан­ска аген­ци­ја, од 1961. го­ди­не, ка­да је та­мо одр­жан пр­ви дра­га­чев­ски Са­бор, са са­мо че­ти­ри ор­ке­стра и 2.500 по­се­ти­ла­ца, до­че­ка­ла ви­ше од 15 ми­ли­о­на љу­ди. „Ова му­зи­ка у Ср­би­ји има ду­гу тра­ди­ци­ју, ко­ја се­же још из 1831. ка­да је кра­љев­ским ука­зом фор­ми­ран вој­ни тру­бач­ки ор­ке­стар”, за­кљу­чу­је Рој­терс, пре­но­си Тан­југ.

Док још тра­ју увод­ни так­то­ви 57. Са­бо­ра, ево при­ли­ке да се чу­је по­не­ка му­дра реч о нај­ве­ћем на­род­ном збо­ру у Ср­би­ји. По­чев од то­га ко је сми­слио име­ни­цу – су­ђе­ни­цу за Дра­га­чев­ски са­бор?

– Тру­ба је ста­ра све­сло­вен­ска и пра­сло­вен­ска реч на­ста­ла оно­ма­то­пе­јом, од­но­сно опо­на­ша­њем зву­ка. Вук је у свом пред­го­во­ру „Но­вом за­вје­ту” на­пи­сао да је, ка­ко би пре­вео ово де­ло за ко­је ни­је би­ло до­вољ­но ре­чи у на­ро­ду, узео сто­ти­нак из цр­кве­но­сло­вен­ског је­зи­ка, а да је 84 сам на­чи­нио. Ме­ђу овим дру­ги­ма је­сте и реч тру­бач. Ка­ра­џић је, да­кле, од гла­го­ла тру­би­ти, до­да­ва­њем срп­ског су­фик­са -ач, на­пра­вио име­ни­цу тру­бач. Ме­ђу оне 84 ре­чи је­су и ви­кач, вре­бач, из­ми­шљач, ку­шач, пре­пи­рач, слу­шач – ка­же за „По­ли­ти­ку” др Ра­да Сти­јо­вић, на­уч­ни са­вет­ник Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ, се­кре­тар од­бо­ра СА­НУ за про­у­ча­ва­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и пред­сед­ник Уре­ђи­вач­ког од­бо­ра „Реч­ни­ка Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти”.

Да ли је Вук у скла­ду с дру­гим име­ни­ца­ма срп­ског је­зи­ка баш сам са­чи­нио реч тру­бач или је ипак пре­у­зео из ру­ског, у ко­ме она по­сто­ји, ни­је ни ва­жно у крај­њем ис­хо­ду:

– Она се укла­па у срп­ски гра­ма­тич­ки си­стем, а у срп­ски је­зик њу је увео Вук – на­по­ми­ње др Ра­да Сти­јо­вић.

Пр­ви ду­вач­ки са­ста­ви у пре­ђа­шњој кне­же­ви­ни по­ти­чу од Серб­ско-кња­жев­ске бан­де, ко­ју је 1831. у Кра­гу­јев­цу обра­зо­вао Ми­лош Обре­но­вић, по угле­ду на европ­ске дво­ро­ве, до­во­де­ћи из Сом­бо­ра у Ср­би­ју че­шког Је­вре­ји­на, ка­пел­ни­ка Јо­зе­фа Шле­зин­ге­ра. А пр­ви дра­га­чев­ски тру­бач је­сте, сва је при­ли­ка, не­ки вој­ник из срп­ско-тур­ског ра­та 1876. Нај­ста­ри­ји бе­лег о то­ме још оп­ста­је на гро­бљу у Гу­бе­рев­ци­ма, на­до­мак Гу­че, где је кле­сар на спо­ме­ник од пе­шча­ра упи­сао: „Овај би­љег по­ка­зу­је Уро­ша Ра­ки­ће­ви­ћа... тру­бач 1. кла­се на­род­не вој­ске 1. ба­та­љо­на 1. че­те, кои че­сно по­жи­ви 30 год а на Ши­ље­гов­цу 21 сеп­тем­бра 1876 год за Ота­че­ство бра­не­ћи се од Ту­ра­ка по­ги­бе...”

Као вој­нич­ки ин­стру­мент, тру­ба се ла­ко одо­ма­ћи­ла у зе­мљи Ср­би­ји, ко­ја у ра­то­ви­ма ни­кад, зло да не чу­је, оску­де­ва­ла ни­је. Тру­ба­чи су, ов­де, го­ди­на­ма сви­ра­ли и у сла­ву ко­му­ни­стич­ких рат­них во­ђа, јер је на сва­ком са­бо­ру чак до 1990. при­ре­ђи­ва­на и ака­де­ми­ја „Дру­же Ти­то, ми ти се ку­не­мо”. Иако је он умро де­сет го­ди­на ра­ни­је, а ју­го­сло­вен­ски и срп­ски пар­ти­за­ни, ко­је је Јо­сип Броз Ти­то пред­во­дио у Дру­гом свет­ском ра­ту, ни­кад у сво­јим је­ди­ни­ца­ма ни­су има­ли тру­ба­че. Исто та­ко, Ти­то ни­кад ни­је био у Гу­чи (као ни Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић), док су сви вла­да­ри но­ви­јег до­ба ви­ђе­ни у ва­ро­ши­ци.

Али, у срп­ско-ју­го­сло­вен­ско-ко­му­ни­стич­ко-тру­бач­ки део исто­ри­је уме­шао се, на свој на­чин, Ти­тов унук, Јо­сип Јо­шка Броз. Да­нас је пред­сед­ник Ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је у Ср­би­ји и на­род­ни по­сла­ник у Скуп­шти­ни Ре­пу­бли­ке, а пам­ти­мо да је не­ких ле­та, као са­бо­раш у Гу­чи, уз тру­бач­ки ор­ке­стар пе­вао „Ко то ка­же, ко то ла­же, Ср­би­ја је ма­ла”, док су мно­ги Ср­би окре­та­ли гла­ву од те стро­фе.

– Са­мо да зна­те, ја сам то пе­вао кад је би­ло за­бра­ње­но. Пе­ва­ћу опет – ре­као нам је Јо­шка Броз за „По­ли­ти­ку”.

Он је на­шем но­ви­на­ру Слав­ку Тро­ше­љу ис­при­чао да је ње­гов чу­ве­ни де­да и име­њак као мла­дић био у Ру­си­ји и ра­дио у мли­ну, раз­во­зе­ћи ус­пут за­пре­гом ме­љи­во ве­ле­по­сед­ни­ци­ма. Па је „јед­ном при­ли­ком де­да сти­гао с бра­шном у ку­ћу спа­хи­је ко­ји је имао три кћер­ке и кла­вир, а он је во­лео тај ин­стру­мент”.

И ни­је био, Јо­сип Броз, без му­зич­ког да­ра. О то­ме нам је не­дав­но у Чач­ку при­по­ве­да­ла и на­ша опер­ска при­ма­до­на Рад­ми­ла Ба­ко­че­вић, док је би­ла у по­се­ти бра­ћи. Она је, ина­че, ро­ђе­на у Гу­чи, при­хва­тив­ши због то­га 2012. ду­жност до­ма­ћи­на 52. Дра­га­чев­ског са­бо­ра.

– Би­ла сам по­зва­на на све­ча­ност ко­ју је, не­ких го­ди­на, др­жав­ни врх Ју­го­сла­ви­је при­ре­дио у јед­ној вој­ној уста­но­ви и та­да ме је пред­сед­ник Ти­то за­мо­лио да от­пе­вам ари­ју из „Тра­ви­ја­те”. А он ће, ка­же, да ме пра­ти на кла­ви­ру. Сви­рао је при­стој­но и за­тим ис­при­чао да је кла­вир са­вла­дао у Ру­си­ји, у дру­штву не­ких спа­хиј­ских ћер­ки.

У ову тру­бач­ку по­вест кре­то­смо од је­зи­ко­сло­ва­ца, не­ка та­ко оста­не и на кон­цу. Шта је са­бор?

На грч­ком си­нод, на ла­тин­ском кон­цил. Озна­ча­ва све­оп­шти, од­но­сно ва­се­љен­ски цр­кве­ни са­бор, па је Жич­ким са­бо­ром 1221. (на ко­ме је ар­хи­е­пи­скоп Са­ва Не­ма­њић па­пи­ном кру­ном уз­ди­гао сво­га бра­та Сте­фа­на за кра­ља, чи­ме је Ра­шка по­ста­ла кра­ље­ви­на) за­по­чео са­мо­стал­ни жи­вот сред­ње­ве­ков­не Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве. И пр­ви Дра­га­чев­ски са­бор одр­жан је на цр­кве­ни пра­зник, По­кров Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, 14. ок­то­бра 1961. 

Коментари0
279f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља