петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:40
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 19. АВГУСТА

Мале мистерије Дејвида Линча

петак, 18.08.2017. у 14:21
Потпис испод слике: Дејвид Линч, Ентеријер 1 (Фотографија уступљена љубазношћу галерије Итем, Париз)

КОРАК ИЗА СТВАРНОСТИ

Чини се да Линчов улазак у филм заправо почиње у моменту када као тинејџер открива сликарство или, прецизније, могућност да визуелно изрази, анимира и стави у неку врсту покрета све што га је већ тада окупирало кроз сећања, призоре, имагинацију и жељу да проникне у наличја и тајанствене силе свакодневног живота

„Радио сам на једној мањој углавном црној слици, али је имала неке зелене биљке и листове који су излазили из те црне боје. Седео сам и, вероватно уз цигарету, посматрао слику из које се зачуо ветар и биљке су почеле да се крећу. Помислио сам: ’Ох, покретна слика, али са звуком’. Та ми се идеја запатила у глави. Покретна слика.“ У документарном филму David Lynch: The Art Life који се појавио прошле године, Линч се још једном осврнуо на догађај који се десио током студија на уметничкој академији у Филаделфији и који често и он и његови биографи наводе као иницијацијски тренутак у одлуци да се бави седмом уметношћу. Ипак чини се да Линчов улазак у филм заправо почиње у моменту када као тинејџер открива сликарство или, прецизније, могућност да визуелно изрази, анимира и стави у неку врсту покрета све што га је већ тада окупирало кроз сећања, призоре, имагинацију и жељу да проникне у наличја и тајанствене силе свакодневног живота малих америчких градова, што ће уосталом одредити његову јединствену уметничку визију и најавити феномен „линчовски универзум“.

Мирослав Карић

-------------------------------------

ИНТЕРВЈУ
Да ли је Србија изашла из Првог светског рата

Државе настале на рушевинама Аустроугарског или Османског царства и саме су биле мини-империје које, за разлику од старих империја, нису знале како да поступају са мањинама, каже историчар Роберт Герварт

Роберт Герварт (Из личне архиве/Службени гласник)

Велики рат се завршио, али да ли је наступио мир? У многим местима у централној, источној и југоисточној Европи насиље је настављено и после потписивања примирја 1918. Дошло је до револуција и грађанских сукоба. Крај Првог светског рата оставио је незадовољнике на свим странама. Први су веровали да су имали право на више од онога што су добили, други су сматрали да су престрого кажњени. Посејано је семе будућих конфликата. Неки од њих трају и данас. Историчар Роберт Герварт верује да се пре може говорити о „миру” него о миру. У књизи Поражени, крваво наслеђе Првог светског рата 1917–1923, која ће ускоро бити објављена на српском језику у издању Службеног гласника, у преводу Дмитра Тасића, Герварт пише да је послератном хаосу допринео и распад европских царстава и несналажење новонасталих националних држава са етничким мањинама. Герварт је стручњак за савремену историју коју предаје на Универзитетском колеџу у Даблину. Рођен је у Немачкој, докторирао је на Оксфорду, држао предавања на Харварду и Принстону. У интервјуу који нам је дао поводом књиге, објављене током обележавања стогодишњице Првог светског рата, каже да је фокус историчара исувише дуго био на дешавањима на Западном фронту и да је он желео да то промени.

– Историчари су се углавном бавили Британијом, Француском, Немачком и помало Америком, а готово нимало оним што се дешавало после рата. Желео сам да то исправим и нагласак ставим на исток.

Да парафразирам наслов ваше књиге (у енглеском издању „Поражени, зашто се Први светски рат није завршио), да ли се Први светски рат завршио?

Одговор зависи од тога где сте се нашли у новембру 1918. када је постигнуто примирје на Западном фронту. Ако сте живели у Британији или Француској, одговор је „да”, али ако сте живели источније, одговор није тако јасан. Покренута су питања на која нису пронађени одговори и та питања су заокупљала људе у целом 20. веку, а заокупљају их и данас, посебно у Украјини и на Блиском истоку.

Јелена Стевановић

-------------------------------------

ПИСЦИ
О супарништву Буњина и Набокова

Набоков одбија да говори на свечаности у Њујорку поводом Буњиновог осамдесетог рођендана (а говорио је у Берлину 1933. на пријему у његову част поводом доделе Нобелове награде), с образложењем „да цени Буњина мање него Тургењева“. Ипак, и даље хвали његову поезију.

Владимир Набоков, Иван Буњин

Када се говори о односу Буњина и Набокова, обично се све своди на то да је Буњин подржавао Набокова и да је изјавио да ће се Набоков успешније уклопити у модерну светску књижевност од других руских емигрантских писаца. Однос два писца био је, међутим, садржајнији и дубљи. Након што се више година бавио проучавањем Набоковљевог стваралаштва, професор руске књижевности на Бостонском колеџу Максим Д. Шрајер (1967) темељно је истражио и ову тему. У књизи Буњин и Набоков: историја супарништва („Алпина нон фикшн“, Москва, 2014), којој претходе његове раније књиге Свет Набоковљевих прича (1998) и Набоков: теме и варијације (2000), обрадио је архивску грађу (преписку, дневнике, успомене) и познате изворе. Иако констатује да је један део грађе изгубљен и да ће због тога, по свој прилици, неке ствари заувек остати непознате, он успешно реконструише већи део односа између два писца и ствара релативно целовиту слику. Шрајер се углавном бави чињеницама из књижевног живота, али не избегава ни тумачење књижевности.

Савременици су Ивана Буњина (1870–1953) и Владимира Набокова (1899–1977) доживљавали као најзначајније писце у руској емиграцији, с чим се слаже и аутор књиге. Буњин је припадао старијој генерацији, која се формирала и прославила пре револуције и емиграције, а Набоков млађој, такозваној непримећеној генерацији, која почиње да ствара изван Русије. Кључ за њихове односе је, по Шрајеру, супарништво. Уз незнатна одступања, материјал се у књизи излаже хронолошки.

Зорислав Паунковић

-------------------------------------

12. ИГРАЧ
Летовање у Денкерку

Нолан је маестрално режирао свој најновији хит, док су ама баш сви партизански филмови пуни патетичне идеологије и идеолошке патетике, али „Денкерк” ће у сваком љубитељу ратних подвига Бате Животиње, Смокија и осталих бомбаша изазвати утрнулост сличну оној коју изазива инјекција пред страшни чин вађења зубаКао својеврсна увертира за најављени дијалог о Косову и Метохији и писање Декларације о опстанку нације, почетком летње туристичке сезоне у домаће мултиплекс биоскопе стигао је филм „Денкерк”, британског синеаста Кристофера Нолана.

Из филма „Денкерк“: кадрови као са Де Кирикових платна (Видео исечак Јутјуб)

Ноланов најновији блокбастер оборио је све рекорде гледаности у првим недељама приказивања и тиме оповргнуо предвиђања како лето није најидеалније годишње доба за премијере филмова иоле озбиљнијег садржаја. Не само да се испоставило како је најновија филмска верзија приче о највећем британском поразу с почетка Другог светског рата много атрактивнија и од најновијег издања Чувара плаже него су и публика и филмски критичари Денкерк доживели као један од најбољих ратних филмова свих времена.

С овом оценом сигурно ће се сложити и сваки домаћи гледалац који никада у животу није погледао ниједан партизански филм. Они који су макар једном видели Булајићеву Козару, Партизанску ескадрилу Шибе Крвавца или Лепа села лепо горе Срђана Драгојевића гледаће Ноланов најновији филм као коначну потврду већ офуцане тврдње да је човечанство на једном од бројних раскршћа скренуло у погрешном смеру.

Да не буде забуне, Нолан је маестрално режирао свој најновији хит, док су ама баш сви партизански филмови пуни патетичне идеологије и идеолошке патетике, али Денкерк ће у сваком љубитељу ратних подвига Бате Животиње, Смокија и осталих бомбаша изазвати утрнулост сличну оној коју изазива инјекција пред страшни чин вађења зуба.

Вуле Журић

-------------------------------------

ПИСМО ИЗ БИТОЉА
Друге речи прве класе

Откуд времешни српски песник у књижевној резиденцији међународног пројекта Оther Words (Друге речи), у Битољу, усред топлог македонског лета,  кад стварању време није

Широки сокак у Битољу (Фото Ревизионист, Википедија)

У природи је сваког епа, па и овог нашег актуелног, културно-туристичког, да средишњем догађајном низу о коме се пева или приповеда претходи некакав збитијски кључ, узрок, казус бели – стручно речено – свега што ће уследити и чему прича неумитно хрли. Као, неки је краљ, некада... па је онда... и ето ти затим силних јунака на делу, све док њиховом прегнућу не дође жељени или нежељени крај, а утом и књизи свршетак.

Знајући ово правило далеко пре нас, многи је рапсод у ситне струне ретро-разраде великих подвига ударао, па ево, у том духу, и кратке културно-туристичке разјаснице с темом – откуд сад времешни српски песник у књижевној резиденцији међународног пројекта Other Words (Друге речи). И то у Битољу, усред топлог македонског лета, кад стварању време није.

Фатум, рекло би се, а можда и донекле призвано. Можда, јер је баш овај културпрактичар и евротрегер, чак и на овим странама, и то недавно, здушно заговарао нужност оснивања сличне резиденцијалне адресе при већ латентно активној причи Нови Сад – Европска престоница културе 2021. И другде где логика меридијанске сарадње то налаже, а могућности допуштају.

Кад, ето ти искушења ком се, с такве јавне позиције, ни етички ни дијалектички одолети не може. Наиме, изнебуха ми са иностране електронске адресе стиже позив да месец дана проведем пишући у Битољу. И да две недеље пре тога у истом граду учествујем на радном састанку координатора и учесника Других речи, започетих у оквиру Европске престонице културе Сан Себастијан 2016. и подржаних на престижном конкурсу Креативне Европе да теку до краја 2019. године.

Широк сокак, тесна променада

Центар Битоља, подељен по хоризонталној оси на две просторно отприлике равноправне части магистрално повученим Широким сокаком, делује ексцесно умирујуће, умало домаће,  јер умногоме призива доживљај кретања новосадском Змај Јовином улицом илити београдском Кнез Михаиловом. Једино што је Широк сокак ипак нешто ужи од ове  две узносите српске адресе, а уз то и не само дужи него и даноноћно променадно боље снабдевен шетачима, туристима, доконим грађанима и пословично растрчаним наизглед бизнисменима. Много речи, а још боље романа, или романси, да је пусте среће, ваљало би ту свакако посветити и екстремно згодним грађанкама, док претежно котлинска позиција града подједнако згодно провоцира пут погледу и на позамашније природне лепоте.

На врхове Пелистера, рецимо, који се над град надносе с леве стране, ако од просторно готово збратимљене железничке и аутобуске станице кренете Широким сокаком, или паралелним улицама, према старој чаршији, односно Базару, то јест пијаци. Али све то, уз много зеленила, паркова, те несумњив уплив недалеког Медитерана, делује некако надлетње топло и благо, поготово што се град примерно привио па ширио уз блиске му планинске падине. А то перфектно речено ширио, уз то је и објективно. Јер, како око посетиоца запажа, а Битољчани потврђују, ништа се ту велико није градило од времена кад смо имали исте пасоше.

Владимир Копицл

-------------------------------------

ГЕНЕТИКА
Мутације нису увек силеџије

Зар треба подсећати да хумани геном доживи око стотину мутација по генерацији, што је кап у океану, према више од милион кодона, на погрешном месту, од којих један једини може бити фаталан. Онда нема задршке. Наша судбина је у нашим генима

Хумани кариотип: 46 хромозома, идентификовани техником пругања и сврстани у 23 пара

Текст „Тешко до ’дупликата’ Јусеина Болта“, изнова апострофира неслућене могућности генетичког инжењерства и афирмише мултидисциплинарни приступ савременој методи едитовања, уређивања или поправљања генома.

Повод за реакцију су сад већ традиционалне недоречености генома и подједнако конфузан, колико и бојажљив закључак о етичности најновијих захвата америчко-корејског тима, на деценијама прижељкиваном путу тренутно неизлечивих болести.

Међутим, у науци, као у животу, парадоксално, али истинито, што је степен одговорности већи, видљивост је мања. Изузетак није ни светска биоетика, у овом примеру доведена у позицију Тиресије, слепог пророка из Тебе, који је случајно видео богињу Атину како се купа и она га је зато ослепела. Касније се покајала, али у немогућности да му врати вид, подарила му је моћ прорицања. Да гледа и препозна будућност, без могућности промене.

„Тужно је и страшно, бити мудар, ако мудрост не доноси корист“, рекао је Тиресије Едипу.

Поводом текста „Тешко до ’дупликата’ Јусеина Болта“

Објашњавајући Тиресијин комплекс, Ненси Векслер је надахнуто, испричала наратив о жени из лонгитудиналне студије са језера Маракаибо. На северозападу Венецуеле у природном спектаклу гром удара у језеро и залив невероватних 28 пута у минуту, што је натерало анонимну жену да дође у колибу Векслерове, због неуролошког тестирања и евентуалног дијагностиковања Хантингтонове болести, препознатљиве по извесним пробама и пре него што пацијент уочи било какве промене.

Сасвим сигурно, жена са најелектрисанијег места на свету, показивала је спорадичне знаке. Такође, супротно већини испитаника из експерименталног узорка, здраво радознала приупитала је доктора: „Шта сте закључили? Да ли сам оболела?“

Уместо одговора, предухитрена је: „Шта Ви мислите?“

Она је категорично сматрала да није. Лекари су избегли да кажу коначну дијагнозу, објашњавајући да су неопходна допунска испитивања, пре него што се дефинише затечено клиничко стање. Међутим, чим је жена изашла из импровизоване ординације, ушао је њен пријатељ, ужурбано, скоро хистерично вичући: „Шта сте рекли?“

Есад Кучевић

-------------------------------------

ЛЕГЕНДЕ
Панк – симбол промене или музејски експонат

Пре четири деценије Секс пистолси су објавили деби албум „Never Mind The Bollocks, Here’s The Sex Pistols” . Након гостовања групе у ТВ емисији Била Грандија 1. децембра 1976.  када су Ротен и Стив Џонс неколико пута опсовали, започевши и вербалну тираду чија је мета био водитељ. Дејли мирор и Дејли телеграф су писали, да су  захваљујући тој „прљавштини и бесу сви у Британији сазнали шта је панк.

Секс пистолси, 1977. (Фото: Koen Suyk. In: Nationaal Archief, Викимедија)

„Ја сам антихрист, ја сам анархиста, не знам шта хоћу, али знам како да дођем до тога... Анархија за Уједињено Краљевство стиже…” После ових стихова које је у деби синглу „Anarchy in the U. K.” издекламовао Џон Лидон, алијас Џони Ротен, певач лондонске панк четворке Секс пистолс, више ништа није било исто. Лоша економска и политичка ситуација у Великој Британији седамдесетих година 20. века и „атрофична” рок сцена своје исходиште имали су у рођењу панка и групе која је била симбол бунта.

„Нисмо имали манифест, али хтели смо да продрмамо све”, казао је Пол Кук, бубњар Секс пистолса, за Спектејтор у светлу обележавања 40 година од изласка деби албума Never Mind The Bollocks, Heres The Sex Pistols.

Кука и Стива Џонса, гитаристу бенда, спојила је љубав према музици, а и стално су боравили у радњи коју је у лондонском Челсију, на Кингс роуду, држао Малком Мекларен са својом девојком Вивијен Вествуд креирајући и продајући екстравагантну одећу. Мекларен их је подстакао да направе бенд, довевши басисту Глена Метлока и Џона Лидона, који је постао певач групе. Туробан живот у „великој” земљи био је сасвим довољна мотивација за Лидона, кога је Мекларен „прекрстио” у Џонија Ротена, да „потегне” причу о анархији:

„Не смеш никад потценити оно до чега сиромаштво води. Невероватна је то покретачка енергија”, причао је својевремено за магазин Моџо Лидон, који је први концерт са бендом имао 1975.

Деби сингл Пистолса „Anarchy in the U. K.” објављен је у новембру 1976, али, колико год био скандалозан, није одмах допро до шире јавности. Шок је уследио након гостовања групе у ТВ емисији Била Грандија 1. децембра, када су Ротен и Стив Џонс неколико пута опсовали, започевши и вербалну тираду чија је мета био водитељ. Захваљујући тој „прљавштини и бесу”, како су писали Дејли мирор и Дејли телеграф, сви су у Британији сазнали шта је панк.

Јелена Копривица

-------------------------------------

ЏЕЗ СКИЦЕ
Саксофон испред стомака,  брада испод саксофона

Као саксофониста Мића Марковић био је препознатљив по оштрој, провокативној импровизацији, због чега је међу музичарима добио надимак Мића Колтрејн. У баладама би најпре „истопио душу земним звуком“, како би рекао Џејмс Колијер, а онда нервозно разбијао тај патос ерупцијама хитрих скала

(Фото Душан Милијић)

Мој пубертетски бес који ме је терао да се отмем Чернију и Моцарту завршио се неславно на првом кораку: уместо да ме похвали што сам успешно скинуо „Отписане“, професор клавира у сивом оделу укорио ме је да ћу том музиком сигурно покварити слух. Па... Аутор „Отписаних“ сада је међу звездама које је скидао својим саксофоном, како је 1982. године известио магазин Trouw после наступа Секстета Марковић–Гут на North Sea Jazz Festivalu. А ту тему свирају од Београда до Њујорка, и од Гуче до Париза, доказујући да музика траје дуже од живота.

Тајни херој нашег отпора био је Мића Марковић. Док су Прле и Тихи кували ратни план, Мића је кувао саспенс џез са студијским ансамблом, пре него што би трубе из свег гласа удариле по мрском окупатору. Аванти пополо! Некако је почело да се подразумева да сваку битку мора да прати опака музика, било да се тучете са фашистима или да освајате неку згодну цицу. За ово друго ипак је био довољан масан саксофон у благо посрнулом темпу.

Трећег јуна 1982. године залетео сам се до Коларца да чујем како Секстет Марковић–Гут кува српски пасуљ за „Мистер Џеза“, трубача Кларка Терија. Нисам успео да уђем док није почео бис, али сам онда бар на кратко успео да видим како наши шмекери вешто возе са црним чиком, потврђујући да је југословенски џез спреман да се отме далеко. Месец дана касније у Хагу, Мића ће са концерта Секстета отићи на наступ Мачита и одвалити соло „као да му од те свирке зависи живот“, записао је репортер NRC Handelsblad.

А опет, у седамдесетим, чекали смо да Дуња или Дина најаве неки музички прилог у „Недељном поподневу“ ТВ Београд само да би се појавио лик са брадом од звања да интервјуише неке нове чупавце. Био ми је чудан Мића са том брадом без бркова! Разумео сам само да је то фора да будеш фаца, а касније и укапирао да је то џез у сржи: саксофон испред стомака и брада испод саксофона – само још да Бајага пита шта би рек'о Колтрејн!

Војислав Пантић


Коментари0
81b9c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља