понедељак, 17.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:46
ИНТЕРВЈУ: МИЛИСАВ САВИЋ, писац

Епска Србија је чиста поезија

На фрескама Марко Краљевић нема ништа дивовско и више личи на финог племића, него на људину који за ручак смаже јагње и попије мешину вина
Аутор: Гордана Поповићсубота, 19.08.2017. у 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Епска Србија лепша је од оне стварне. Од чувених двораца углавном су остале мрвице, а места славних битака зарасла су у шибље и коров, каже Милисав Савић, чија је књига „Епска Србија”, у издању Друштва Рашка школа из Београда, представљена на Рашким духовним свечаностима. Сасвим природно, каже писац, јер је из Рашке и почео путешествије епском Србијом, пре две године, а у мислима још у детињству када је епска поезија била његова прва лектира.

Реч је о модерном путопису, богато илустрованом фотографијама самог аутора, штампаном у луксузном издању (књига се појавила истовремено и на енглеском, у преводу Џона и Ружице Вајт), који описује како места из српских народних песама данас изгледају, какви људи ту живе. Према његовим речима, Мироч планина није ни налик оној из песме о вили Равијојли – обично је брдо, али Пирлитор, додуше разрушен, и данас изгледа као у песми, док на фрескама Марко Краљевић нема ништа дивовско и више личи на финог племића, него на људину који за ручак смаже јагње и попије мешину вина.

Одлучујући подстицај за ово ходочашће био је, кажете, роман који управо завршавате?

Главни јунак романа је слависта, пореклом Италијан, који у првој половини 19. века, дакле, у време највећег бума српске епике у Европи, долази у Милошеву Србију, трагајући за местима из најчувенијих Вукових песама. Па ако је тај Италијан трагао за мистериозном црквом Јањом, онда сам и ја морао да обиђем „ломни” Стари Влах, у којој се, по песми, налази та немањићка задужбина. Бар десетак цркава претендују да буду Јања. Али поред Старог Влаха, стигао сам до Мироч планине, Равних Котара, Кочићевог Змијања, Озрена, Вршца, Скадра, Пирлитора на Дурмитору, Купинова у Срему, Мачве, Прилепа, Хиландара. И, наравно, до свих важнијих топонима на Косову, захваљујући вашем новинару Живојину Ракочевићу, који ми је био сапутник. Но, до неких и нисам. Жао ми је што се никад нисам попео на Голеч-планину, чувену по двобоју између Бановић Страхиње и Влах-Алије. Или што за време последњег боравка нисам видео цркву Самодрежу (уколико се и има шта видети од ње!), јер су ме упозорили да тамо није баш безбедно.

Кажете да српска епика данас није на цени, да се некад славила до небеса, а да се сада куди као нешто застарело, анахронично?

Већ неколико векова о Балкану, па и Србима, исписују се две приче. По првој, Балкан је, у односу на декадентну Европу, рајско место, насељено слободољубивим и поштеним људима. По другој, то је тамни вилајет, рак-рана на цивилизацијском телу Европе, колевка најгорег примитивизма, постојбина вампира и крволочних убица. Нажалост, ове матрице није успела да избегне ни наша народна поезија. Сетите се какве су хвалоспеве нашој поезији исказали Гете, Де Мартин, Мицкијевић, Томазео... Стотинак година касније долазе Лорд и Пилман да траже српског или балканског Хомера. Међутим, у време последњих несрећних ратова чак од угледних слависта допирале су тезе да су сва ужасна крвопролића налазила инспирацију у нашој епици.

Да ли је реално пребацивати поезији да изазива ратове и злодела?

То је сулудо. По истој логици, могли бисмо отписати Хомера и Вергилија чији су спевови крцати застрашујућим ратним призорима. Таквих призора има у нашој епици, поготово у оној записаној пре Вука, али антологијске песме шаљу, као свака велика књижевност, поруке правде, слободољубља, љубави, толеранције, праштања... Могли бисмо рећи да је у песми „Бановић Страхиња” главни лик Влах-Алија бољи јунак од Бана, а уме страсно да воли, за разлику од Бана, који је занемарио младу жену, опчињен ласкањима крушевачког монденског друштва... Марко Краљевић је господска маза у односу на „љутог” Мусу Кесеџију.

Тачно је да многе епска Србија асоцира на нешто анахроно, па чак и на једну идеологију, без ширине и застарелу. Шта је епска Србија за вас?

Чиста поезија. Дуга је и замршена прича како је та поезија функционализована у идеолошке сврхе. Велика поезија – а српска епика то јесте – изнад је сваке идеологије, а поготову изнад бљутаве, текуће политике. Ништа не бих могао да додам давно објављеном есеју Зорана Мишића, најбољој одбрани наше епике од идеолошких тумачења.

Колико данас та врста поезије књижевно значи, шта је у њој данас живо, уколико се одбаце идеолошка тумачења?

Кад бих имао прилике да студентима одржим курс из народне поезије, урадио бих то као у овој књизи. Као писац. Са лепом и занимљивом причом. И с акцентом на оно што би у тој поезији могло привући млађе генерације које је често, због архаичног језика, не разумеју и не воле. Модерна српска поезија, од Попе, Павловића, Миљковића, Бећковића, Симовића, Нога, па све до Ђорђа Сладоја, Милосава Тешића и Бошка Сувајџића, и те како се напаја и храни том „од злата јабуком”. Филипа Вишњића тумачио бих као врсног приповедача, с невероватним оком и слухом за детаљ, а такво око и ухо имали су Вук и Андрић. И са нервом за добру, занимљиву причу. Тај курс не бих одржао само нашим студентима већ и страним.

У уводу кажете да је епска Србија много већа и пространија од било које стварне Србије у историји.

И јесте. Јер је песми сваки простор узак. Колико је била српска толико је била и балканска. Прва записана песма настала је у Италији, а певала је о Смедереву и посрбљеном мађарском јунаку Јанку Сибињском. Најраније песме о Косову испеване су далеко од Косова, у Приморју, између Дубровника и Задра. Српски јунаци појављују се у Хрватској, као што се хрватски боре на Косову и код Солуна. Поред Јанка (од њега вуче пословица „Пропао као Јанко на Косову”), ту је и његов сестрић Секула, такође Мађар. Исти је случај са Манојлом Грчићем (само презиме говори о његовом пореклу). Марко Краљевић је истовремено и јунак српске, бугарске и македонске епике. Албанци имају своју верзију песме „Зидање Скадра”.


Коментари11
35fa2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Веселинка Стојковић
??????????????? „Могли бисмо рећи да је у песми 'Бановић Страхиња' главни лик Влах-Алија бољи јунак од Бана, а уме страсно да воли, за разлику од Бана, који је занемарио младу жену, опчињен ласкањима крушевачког монденског друштва... Марко Краљевић је господска маза у односу на 'љутог' Мусу Кесеџију." ???????????????
Milosav Popadic
Žao mi je što to odmah nisam rekao, pogrešno je ono o Strahinji: (1) to što se Strahinja zadržao malo duže u tazbini ne znači da on ne voli svoju ženu; tast i šure ga zadržavaju; [2] ne stoji ni ono da Vlah-Alija zna, a Strahinja ne zna da voli: Vlahalija je tipičan osvajač, a to što Strahinjina ljuba priskače u pomoć Vlahaliji je čista kalkulacija: Vlahalija pripada moćnoj armiji protiv koje Srbi kojima pripada njen muž nemaju nikakvih izgleda; (3) nije se osramotio Strahinja nego tast i šure i to ne jednom, nego dva puta: kad su ga pustili samog da traži ljubu i kad ju je doveo, a oni tražili da je posiječe, a on odbio. No i oni će se iskupiti u ''Jugovića majci''.
Milosav Popadic
Odavno nisam pročitao bolji razgovor o srpskim epskim pjesmama. Hvala Gordani Popović i njenom umnom sagovorniku. Milisav Savić istinski osjeća duh srpske epike. Trebalo bi i o guslama povesti ozbiljan razgovor. Zašto ljudi sa Fakulteta muzičkih umetnosti ćute o guslama? Zašto nema nijedne sonate, ni simfonije u kojima gusle imaju vodeću ulogu? Zasto nema opere ni oratorijuma u kojima guslar ima vodeću ulogu? Zašto su izražajne mogućnosti gusala i guslara zapostavljene?
Владимир
Не може се ниједан леп текст прочитати, а да се не јаве новохрвати да лече своје комплексе услед непоседовања нечег тако прелепог о чему се говори у тексту. Заморно је и тужно све то читати више...
Драган Јанковић
Много се писац извињава на крају. Епска поезија није само поезија, него је и морални кодекс, етичка вертикала, српско народно јеванђеље, како је говорио Станислав Винавер. Наравно да народна поезија има сталних мотива, али не треба српске песме поклањати: фолкор у дубини има доста заједничког, наднационалног, али епске припадају својој књижевности. — Но, од писца који никада није био до краја утемељен (кукао је да је угрожен, а имао је све привилегије) доста.је и оволико.
Владимир Маричић
Постоје људи који на свет гледају као одумирање, а постоји и они који гледају на свет као живљење. Треба бити свестан човекове тенденције за измишља. Када говоримо о српској епској поезији, веома је битна назнака да се прво стварала у Италији и Далмацији. Српски средњи век у интелектуалном и лингвистичком смислу, (ренесанса и реформација), се одвијао у Далмацији, јер тамо је умни интелектуални језик тог доба зрео. Фауст Вранчић је још у 16. веку написао да је његов речник далматинског језика, језика који се такође зове и хрватским, српским и босанским. Гуслараску традицију негују и Хрвати и Далматинци... Наравно да следи да су прве српске песме записане латиницом. Морамо одржати сећање на стварну културну прошлост иначе ће саборници у име српства да само негују српску ћирилицу и православље. Уместо да негују и латиницу и живот у савременом свету. Ако не негујемо све делове наше заоставштине онда само ограничавамо сопствену и друштвену самоспознају.
Препоручујем 0
zoran stokic
O stvarima se sudi po posledicama koje proizvode! Kakvu je budućnost proizvela ta etika (etika slave, sudbine, obožavanje moći, "dominirati ili se pokoriti", što veći poraz to veća slava, etika obožavanjka heroja, etika dominacije i pokoravanja)? Srbija je u fazi izumiranja... Kao što je rekao Milan Kašanin: "sve se može improvizovati sem nasleđa". Naše je bilo kakvo je bilo i tu se ne može ništa promeniti, ali od onog što mi činimo danas – zavisi kako će naše društvo izgledati sutra. Odgovornost je na nama! Pri donošenju odluka, međutim, uvek se moramo držati empirijskih činjenica, a ne potrošenih ideologija, gusli, mitova i ratnih doboša.
Препоручујем 1

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља