Унутрашњи дијалог који је иницирао председник Републике, државничка је, мудра и храбра одлука и битно је да изнедри одређене правце куда српско друштво треба да иде у погледу развезивања косовског Гордијевог чвора, каже министар државне управе и локалне самоуправе и потпредседник Социјалистичке партије Србије Бранко Ружић. У разговору за „Политику” он истиче да је кроз овај дијалог потребно сагледати реалне показатеље стања на Косову и Метохији и могућности да се, уз реализацију Бриселског споразума, уваже интереси Срба са КиМ, очува наша културна баштина и уведе функционална екстериторијалност за манастире Српске православне цркве, која је предвиђена и Ахтисаријевим планом.

Наравно, без признавања независности Косова.

На питање до када ће трајати тај унутрашњи дијалог, Ружић најпре каже да је важно да се сви заинтересовани друштвено значајни актери и било који актер кога дотиче ово питање укључе и да изнесу свој став.

– Због тога не можемо омеђити временски интервал у коме ћемо доћи до јасније слике и јаснијег државног приступа овом питању. Мислим да је много важније да не радимо брзоплето, али да то буде свакако у неком разумном року.

Говоримо о годинама или o месецима?

То наравно зависи од динамизма оних који су учесници тог дијалога. Али чињеница да је председник републике покренуо једну овакву иницијативу говори у прилог тези да се свакако не ради о годинама.

Да ли су онда можда тачне незваничне информације, или гласине, да се у дипломатским круговима чује да би питање Косова требало да се реши до краја ове године?

Ниједан званични извор или центар међународне политике још није исказао било какав став тим поводом, нити је то изречено било ком званичнику Србије. На погрешном смо терену уколико се будемо бавили спекулацијама, много је важније да се бавимо оним што је званична политика и међународне заједнице и Републике Србије, да видимо шта је оквир у коме се крећемо и шта ћемо изнедрити након овог дијалога. Али и то како ће се понашати политички представници Албанаца са КиМ, који такође имају обавезу да покажу много већи степен одговорности према судбини како друштва у коме претендују да воде политику тако и према европској будућности читавог региона.

Да ли се из досадашњих изјава Ивице Дачића, па и Александра Вучића и Марка Ђурића, може закључити да владајућа коалиција оптира за поделу Косова?

Пре свега, не можемо говорити о оптирању. Можемо говорити о различитим моделима којим би се на свеобухватан начин разрешило једно од питања које имамо овде у региону, једним, уколико то буде могуће, историјским договором. У сваком случају, ово јесте један од модела који је сасвим легитиман и увремењен – јер чујемо неке критике да се с тим касни...

Па и Дачић је рекао да је сад можда већ касно за то.

Ја бих рекао да се ни на који начин не долази у доцњу из простог разлога што су важне међународне околности у којима се излази с таквим предлогом, који је познат још од времена Добрице Ћосића, дакле још из времена комунизма и социјализма. Али ово није свакако један и једини предлог о коме се говори у овом унутрашњем дијалогу, то је просто један од модела да се дође до неког компромиса који је заиста потребан и тога су свесни сви политички одговорни лидери и у косовском друштву и у Републици Србији. И овде се не ради искључиво о компромису између Срба и Албанаца с КиМ него о једном дубљем и ширем компромису који третира и питање односа Албаније и Србије, а кроз контекст регионалне сарадње и потребе да обезбедимо политичку стабилност како би економски просперитет уопште био могућ.

Када се раније помињала подела Косова увек се потезало питање Прешева и Бујановца, то јест размена југа Србије за север Косова. За поделу Косова везује се сада и будућност Републике Српске. Хоће ли Чедомир Јовановић ипак бити у праву кад каже да подела Косова повлачи даље поделе у региону?

Не бих рекао да било ко има намеру да ради на деоби и поделама, него да се изнедри решење које ће релаксирати нека историјска размимоилажења која постоје и у овом конкретном случају, а и у читавом региону. И мислим да уопште није питање да ли је државно руководство Србије опредељено да се дође до једног таквог решења, више је питање за оне који нису имали храбрости и визије да у неком претходном периоду на томе инсистирају. Свако решење које се буде отворило као могућност свакако ће бити на један софистициран и нијансиран начин скенирано од стране међународне заједнице. Куда ће једна оваква иницијатива отићи и да ли ће и међународна заједница (мислим и на САД и на Руску Федерацију и на ЕУ и НР Кину) показати ту дозу одговорности и заинтересованости, од тога ће у великој мери зависити који ће опсег питања бити обухваћен једним таквим компромисом и о којим границама ће се говорити. У сваком случају, ово је модел који је само једна од иницијатива, а тиче се искључиво санирања тог сукоба ниског интензитета, које нам је заиста потребно и тиче се искључиво Србије и наше јужне покрајине.

Ако је већ отворена друштвена полемика, зашто они који се јавно залажу за такозвани замрзнути конфликт попут, рецимо, Санде Рашковић Ивић или Слободана Самарџића, добијају заузврат грубе увреде из владајуће коалиције?

Пре бих рекао да се ради о размени мишљења и пружању јасне аргументације о времену у коме живимо. Они који су за замрзнути конфликт знамо како су прошли када је Коштуница забијао главу у песак и није желео да у међународној арени уопште учествује како би опредељивао судбину сопственог народа. Тај модел се показао неуспешним. Као што се показао и модел вођења рата са НАТО-ом неуспешним, колико год је био утемељен и на уставним одредбама и на патриотизму који је тада био неприкосновен. Тако да су модели који су нам остали и који опстају као могући управо та доза једног одговорнијег, државничког, дипломатски мудријег преговарања и достизања компромиса у коме ће свака страна добити помало, или мало више, онога што у старту није желела.

Је ли погрешна претпоставка оних који мисле да ћемо за то коначно решење косовског проблема као награду добити убрзан улазак у ЕУ? Или ипак треба да достигнемо европске стандарде?

Олако обећана брзина није нешто што је потребно Србији. Србија је озбиљна држава и ми не тргујемо Косовом. Овде је питање наше европске будућности. Достизање тих стандарда је у нашем интересу, као што је у нашем интересу достизање компромиса који би био одржив, који би сагледавао наше државне интересе и интересе наших сународника који живе на КиМ, који би уважавао чињеницу да је више од 250.000 Срба практично етнички очишћено са територије КиМ и да се само 1,9 одсто определило за повратак у то такозвано косовско демократско друштво. То су ствари чије решење је предуслов пре него што би евентуално дошло до неког крајњег компромиса.

Драган Шутановац каже да има „осећај” да би са београдским изборима могао да се одржи референдум о промени Устава? Имате ли каква сазнања о томе или бар осећај?

Не бавим се политиком на основу Шутановчевог осећаја, нити ме интересује шта он осећа, а наравно да има право да осећа. За сада оно што је једино реално јесте да нас очекује веома важна изборна утакмица у Београду, јер је главни град ипак нешто што у знатној мери опредељује и политичку стабилност читаве државе. Што се тиче спекулација или осећаја и осета одређених политичара, ја заиста то не могу да коментаришем, јер таква сазнања немам.

Избори у Београду ће бити у року или су могући превремени?

Они су у року и ако сутра буду, јер смо свакако у изборној години. Сваки термин у овој години до марта – априла је у року, а избори ће бити оног момента када буде најбоље по интересе Београђанки и Београђана.

Да ли ће се можда нешто мењати у изборним законима (изборни систем, увођење степенастог цензуса за коалиције...)?

Ту је потребан системски приступ. Помиње се идеја да се смањи број народних посланика, постоји идеја да остане пропорционални изборни систем али да буде персонализован, има разних идеја али се то не може радити парцијално. Када се буду спроводиле одређене уставне реформе можда ће бити време и место да се разговара и о тим могућим нијансирањима изборног законодавства. Ја сам уверен да је најправеднији изборни систем за Србију – пропорционални. Може са одређеним нијансама да буде и правичнији, у смислу репрезентативности свих округа или општина.

Пошто ће се мењати Закон о политичким странкама, треба ли размислити о смањењу броја потписа за оснивање странке (сада треба 10.000)?

Наравно да не. Већ сада постоје злоупотребе, пре свега иницијатора формирања мањинских странака, за које је потребно само 1.000 потписа. Због тога не очекујем да се у том делу направи нешто либералнији приступ, а не верујем ни да ће бити претерано ригиднији.

Недавно сте изјавили да ћете Јединствени бирачки списак (ЈБС) довести до перфекције. Шта то значи?

Мислим да није ни реално да се ЈБС уреди стопроцентно, као што није могуће то урадити ни у САД ни у развијеним европским демократијама, али је он у Србији већ 99 одсто савршено сређен и уређен. Нема разлога за било какву бојазан да тај списак није адекватан нити има потребе за политикантством и политизацијом ове теме. Имамо око 6.725.000 уписаних бирача, а свакодневно обнављање спискова свакако доводи до тога да ће та бројка бити доведена до перфекције, у смислу неправилности које су постојале и због некада инертног понашања грађана, који нису на време пријављивали своју одјаву пребивалишта. Такође, упаривање података са матичном књигом умрлих ажурира ЈБС у још већој мери. Али закључак мора бити да свако ко говори о потенцијалној могућности злоупотребе ЈБС није у праву.

Број запослених мањи за 26.000 за три године

Када ће број запослених у држави и општинама бити на оптималном нивоу?

– Све што смо до сада зацртали као циљ, то смо и достигли. До сада је смањено за преко 26.000 запослених у односу на крај 2014. године. Али када говоримо о оптималном нивоу то за нас значи да имамо довољан број запослених да пружимо квалитетне услуге грађанима, баш као што то чине земље ЕУ. Тамо је тај број 8,5 запослених на 100 становника, код нас је то око 6,5! Дакле, поред смањења броја запослених, посебно правих вишкова, морамо и запошљавати тамо где нам је кључно да бисмо напредовали: инспектори, ЕУ интеграције, здравство или као што то већ чинимо у Пореској управи… Ипак тренутно се окрећемо финансијски одрживом броју уз тражење начина да постигнемо довољно квалитетан ниво услуга.

Када ће државна управа, а и многе локалне самоуправе у Србији, заиста постати сервис грађана, а не као, рецимо, у разним случајевима да издавање разних дозвола и друга „папирологија”, буде њихов ход по мукама?

– Већ смо доста урадили поводом тог питања откако смо започели са обавезном разменом података између службеника, а не да нам грађани буду курири. То смо постигли кроз нове услуге попут „Бебо, добродошла на свет”, као и електронском базом података из матичних књига и Књиге држављана, како не би грађани више шетали по Србији у потрази за својим подацима. Ми те податке већ имамо и не смемо их тражити више од грађана.