недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:29

Судбина рукописа „Горског вијенца” као добар трилер

Његошев аутограф путовао је кроз време, од Цетиња до Беча, па до Београда и опет до Цетиња
Аутор: Марина Вулићевићнедеља, 20.08.2017. у 22:00
Из књиге Живка Брковића „Његошев рукопис”

Рукописи великих књижевних дела имају чудесне судбине и путеве у свету, попут људских, а потрага за Његошевом руком исписаним „Горским вијенцем” наликује на неки шерлоковски заплет или трагање за другом књигом Аристотелове „Поетике” о смеху, у лавиринтима мрачне опатије у Ековом роману „Име руже”.

Рукопис је нестајао и појављивао се необичним ритмом, као река понорница.

Петар Петровић Његош
(Фотодокументација „Политике”)

 

Међутим, у случају „Горског вијенца” говоримо о временским лавиринтима и путевима од Цетиња до Беча 1846–1847. године, па затим до Краљевине СХС и Београда 1925, по великој жељи краља Александра Карађорђевића, затим поново до Цетиња, овога пута пуком вољом Јосипа Броза. Оригиналног рукописа „Горског вијенца” сећамо се о 170-годишњици његовог првог бечког издања из 1847. године, које је допринело победи Вукове реформе књижевног језика и ћириличног писма.

Причи о потрази за овим аутографом није одолео ни историчар уметности и универзитетски професор Живко Брковић, који је своја истраживања описао у књизи „Судбина рукописа ’Горског вијенца’” и штампао је управо у Јерменском мехитаристичком манастиру у Бечу 1987, где је 140 година раније био штампан и „Горски вијенац”.

Пут Беча, како описује Брковић, Његош је кренуо октобра 1846. године, са своим секретаром Милорадом Медаковићем, „у свечаном оделу, на коњима, с пртљагом, несесером, списима и писмима за дипломате, рукописима за штампање”.

Његош је преминуо пет година после објављивања свог најважнијег дела, али о оригиналном рукопису није оставио податке. Први нестанак аутографа „Горског вијенца” везан је за Беч, а прво његово поновно „откриће” повезано је с именима два научника, др Франца Миклошича, Словенца, и научника чешког порекла др Франца Менчика. Рукопис је пронађен у трезору бечке Националне библиотеке 1889. године и не зна се како је ту доспео. Истраживања оригиналног рукописа, која су затим уследила, указивала су на велике разлике у односу на штампани текст, као и на то да је владика исправљао своје дело у штампи, да је за њега имао више наслова, како је то у својој студији навео академик и тумач Његошевог дела Милан Решетар:

„... На спољашњој је страни првога листа пјесник написао име овако: Вијенац Горски. Повише њега био је прије записао Изви искра па опет Извита искра, Извијање искре. И на спољашњој страни имају два имена која су такође превучена... друго име не да се прочитати... мени се чини да је Архибудни дан”, написао је у Бечу, на Ускрс 1892. године, Решетар.

Краљу Александру Карађорђевићу дуго је „на срцу била жеља” да из Беча добије оригинални Његошев рукопис „Вијенца”, и остварила му се 1925. године, после дипломатске преписке вођене између министарстава иностраних дела и просвете две земље, аустријског посланика у Београду Хофингера и нашег писца и историчара уметности Вељка Петровића, који је радио и у Министарству за просвету Краљевине СХС. У једном од писама Вељка Петровића било је речи о могућој замени за Његошев манускрипт, а аустријској страни понуђен је портрет цара Фрање Јосифа аустријског уметника Фердинанда Георга Валдмилера, из Љубљанског музеја. Затим се од ове замисли одустало, па је бечка национална библиотека предложила српској страни да за размену откупи средњовековни рукопис из манастира Форау, за 20.000 шилинга, или Псалтир из Гетвајга, процењен на 30.000 шилинга. Наши су се определили за први рукопис (иако је др Ева Ирблих у Бечу Живку Брковићу 1985. године тврдила да је Његошев рукопис замењен за драгоцени бревијар из 15. века).

Посланик Хофингер, који је убрзао прелазак Његошевог аутографа у Београд, како је казао, не само због понуђеног му ордена, писао је влади у Бечу: „Та жеља краља Александра Карађорђевића блиско је повезана с решавањем црногорског питања претендента, и вероватно је жеља краља да Његошев рукопис узме као повод да би истакао да он није само фактички владар Црне Горе, већ и носилац династичке традиције тамошње владарске куће, од које потиче преко мајке. Зато бих препоручио да за поменути рукопис свакако прихватимо замену...”, писао је Бечу Хофингер 20. марта 1925. године.

Његошев рукопис донет је у Двор на Дедињу и чуван је у личној краљевој библиотеци, а Александар је приредио његова фототипска издања 1931. године, која је затим поклањао одабраним појединцима и установама: Томашу Масарику, Кемалу Ататурку... Реч је о првим копијама аутентичног Његошевог рукописа.

Идемо даље кроз време: у ослобођеној Југославији обележавање стогодишњице „Горског вијенца” 1947. године било је еуфорично, али није било речи о оригиналу рукописа.

Брковић, међутим, наглашава да питање рукописа није покренуто ни 1951. када је основан Његошев музеј, нити 1956. године када је обелодањена „Његошева биљежница”, која говори и о другим рукописима. И онда је сам, радећи у библиотеци Јосипа Броза, где је Тито често долазио и у пратњи својих гостију, Брковић пронашао Његошев аутограф. Било је то у зиму 1969. године, док је тамо радио с библиотечким стручњаком Олгом Перић. Када је пронашла рукопис и изговорила: искра, извијање, знао је о чему је реч. Осетио је, утом, узбуђење, али и муку због тешкоће читања пишчевог рукописа. Убрзо после тога, дело је без икаквог званичног обавештења послато на Цетиње. Генерални секретар председника Владимир Поповић рекао је да је све „по одлуци друга председника”. Тада је Цетињу предато и штампано издање из 1847, као и једно фототипско издање с екс либрисом Александра Карађорђевића. Све је протекло тихо и без знања јавности.

 

Његошев рукопис као краљев поклон

Фототипско издање рукописа „Горског вијенца”, с екс либрисом Александра Карађорђевића, штампано је у Љубљани, у 193 примерка. На поклон су га добиле значајне библиотеке у земљи, универзитетски професори Тома Маретић, (Загреб), Стјепан Ившић (Загреб), Драгутин Боранић (Загреб), Тихомир Ђорђевић (Београд), Александар Белић (Београд), Павле Поповић (Београд)... библиотеке Кракова, Лондона, Њујорка, Минхена, Женеве, Париза, Стразбура, Лиона, Оксфорда, Единбурга, Стокхолма, Букурешта...


Коментари1
01431
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

MP
Ako cemo kao ljudi, rukopisu je mesto uz ili blizu Njegosa. I sa Cetinja, Podostroga (Maine) i drugih mesta gde je "Gorski vijenac" nastajao, Njegos je zracio i srpstvom i crnogorstvom i pravoslavljem. To je vise nego dovoljno i za nas koji tamo ne zivimo.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља