уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:00

Школујемо дипломате без познавања протокола

Ни на једном овдашњем државном универзитету не постоји посебан предмет посвећен савладавању обавезних дипломатских правила
Аутор: Димитрије Буквићнедеља, 20.08.2017. у 21:44
Гардисти ВС и црвени тепих – по протоколу (Фо­то А. Ва­си­ље­вић)

Да ли је могуће да неко ко се школује за дипломату не познаје дипломатски протокол? Звучи чудно, али одговор је – да. Ни на једном овдашњем државном универзитету не постоји посебан предмет посвећен савладавању обавезних дипломатских правила.

Једино место где се уче ове норме јесте Дипломатска академија Министарства спољних послова – затворена институција намењена искључиво едукацији оних који су већ ступили у професионалну дипломатску службу унутар МСП-а.

Управо зато је Ненад Васић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, покренуо иницијативу да се на београдском Факултету политичких наука уведе посебан предмет који би се бавио овом тематиком. У разговору за „Политику”, он износи став да би, штавише, и Дипломатску академију МСП-а требало, по узору на факултет, отворити за све заинтересоване полазнике, од чега би и држава имала користи јер не би морала да доучава кадрове.

Из про­то­ко­лар­них пра­ви­ла
До­чек ви­со­ког го­ста из ино­стран­ства: На 30–45 ми­ну­та пре до­ла­ска ви­со­ког го­ста, на ме­сто до­че­ка (обич­но Аеро­дром „Ни­ко­ла Те­сла”) до­ла­зе Про­то­кол, во­зи­ла за де­ле­га­ци­ју и гар­диј­ска је­ди­ни­ца Вој­ске Ср­би­је. Фор­ми­ра се ко­ло­на во­зи­ла, по­ста­вља се те­пих и шпа­лир гар­ди­ста. На 15 ми­ну­та пред сле­та­ње спе­ци­јал­ног ави­о­на го­ста на аеро­дром до­ла­зе лич­но­сти пред­ви­ђе­не за до­чек. На­кон сле­та­ња ави­о­на, лич­но­сти на до­че­ку, уз по­моћ Про­то­ко­ла, за­у­зи­ма­ју сво­ја ме­ста ле­во од сте­пе­ни­шта. По­што се ам­ба­са­дор зе­мље го­ста по­здра­ви са ше­фом сво­је др­жа­ве, пред­ста­вља ше­фа Про­то­ко­ла зе­мље до­ма­ћи­на ко­ји крат­ком, кур­то­а­зном ре­че­ни­цом по­здра­вља ви­со­ког ко­ста и по­зи­ва га да сту­пи на тло зе­мље до­ма­ћи­на.Раз­го­во­ри два ше­фа др­жа­ва: Уко­ли­ко је про­гра­мом пред­ви­ђен тет-а-тет раз­го­вор, два пред­сед­ни­ка, пра­ће­на ше­фо­ви­ма про­то­ко­ла, упу­ћу­ју се у са­лон за раз­го­вор. У за­ви­сно­сти од до­го­во­ра, раз­го­во­ру мо­гу да при­су­ству­ју ам­ба­са­до­ри две­ју зе­ма­ља (не­ка­да, на по­се­бан зах­тев, уме­сто њих ше­фо­ви ка­би­не­та) и пре­во­ди­о­ци. Ми­нут-два пре ис­те­ка пла­ни­ра­ног вре­ме­на, шеф Про­то­ко­ла, пре­ма лич­ној про­це­ни, мо­же да уђе у са­лон и не­на­ме­тљи­во под­се­ти пред­сед­ни­ке на про­грам и ми­ну­та­жу.Све­ча­ни ру­чак у част ви­со­ког стра­ног зва­нич­ни­ка: До­ма­ћин би, по пра­ви­лу, тре­ба­ло да стиг­не пре глав­ног го­ста и чла­но­ва ње­го­ве де­ле­га­ци­је, а по­не­кад у са­лон ула­зи за­јед­но с њим, ка­да су се већ оку­пи­ле оста­ле зва­ни­це. На­кон апе­ри­ти­ва, за сам ру­чак тре­ба пла­ни­ра­ти 60–75 ми­ну­та. Мо­ра се во­ди­ти ра­чу­на да здра­ви­це мо­гу да од­не­су 5–15 ми­ну­та, по­го­то­во ако су им­про­ви­зо­ва­не и још се пре­во­де. У на­шој про­то­ко­лар­ној прак­си, здра­ви­це су на­кон де­сер­та, кад ко­но­ба­ри то­че пе­ну­ша­во ви­но или шам­па­њац.Ве­че­ра: По пра­ви­лу је не­што све­ча­ни­ји обед не­го ру­чак, че­му је при­ла­го­ђен и на­чин оде­ва­ња. Ме­ни-кар­те тре­ба да са­др­же грб зе­мље, сим­бол клу­ба или ре­сто­ра­на и слич­но. При­ли­ком зва­нич­них обе­да код нас се уста­ли­ла при­лич­но нео­сно­ва­на прак­са да по­ли­цај­ци и во­за­чи, ко­ји су уз де­ле­га­ци­ју и до­ма­ће зва­ни­це, та­ко­ђе оче­ку­ју да до­би­ју ру­чак или ве­че­ру. По­слу­же­ње за тим сто­лом мо­же би­ти не­што скром­ни­је и сва­ка­ко мо­ра би­ти бр­же, ка­ко би сви за­вр­ши­ли обед бар 5–10 ми­ну­та пре зва­ни­ца за глав­ним сто­лом.
(из књи­ге „Ди­пло­мат­ски про­то­кол” Зо­ра­на Ве­љи­ћа)

Тренутна пракса, према његовим речима, подразумева да се дипломатски службеници примају на јавним конкурсима МСП-а, на које се најчешће јављају свршени студенти Факултета политичких наука, али и Правног, Економског, Филозофског, Филолошког...

„Будући да то што је неки кандидат изабран не подразумева да је нужно потпуно компетентан за дипломатски посао, следи његово усавршавање на Дипломатској академији, коју самим тим могу да похађају само они који су прошли конкурс. Ако би МСП отворио своју академију за све заинтересоване, њени полазници би благовремено стекли релевантна знања, а држава би добила професионални, едукован кадар који не би морала накнадно да доучава и истовремено би приходовала од школарина и других дажбина”, образлаже Васић.

Ако и не остану у дипломатској служби или секторима за протокол при државним институцијама као што су МСП, Председништво и Влада Србије, свршени студенти би са познавањем дипломатских правила могли да нађу посао у привреди. Многе компаније, наиме, како објашњава Васић, упошљавају стручњаке за протокол.

„Они су им потребни зато што нема ниједног важнијег догађаја или прославе у некој амбасади а да при том нису позвани људи и из привреде. Многи од привредника, међутим, не знају како тамо да приђу, да се поздраве, да се понашају, треба ли да први пруже руку, да ли њихови брачни партнери треба да иду испред или иза њих... И онда се, због непознавања протокола, представе у лошем светлу. Такође, представници великих компанија често иду с државним делегацијама или сами у пословне посете другим земљама. Ако том приликом не покажу познавање протоколарних специфичности, могу да доведу у питање чак и успешност подухвата због којих су дошли у другу државу”, објашњава Васић.

У свету, додаје он, постоје различити модели за школовање дипломата, па и стручњака за протокол. Осим универзитета, у неким државама том врстом едукације се баве и институти, па и приватне компаније. Наш саговорник је, на пример, похађао курс у организацији шпанског института „Еуропео кампус стела”. Реч је о течају који је у болоњском систему и носи међународно признате ЕСПБ бодове, а има и лиценце УН и ЕУ. То значи да се са сертификатом овог курса стиче право организације дипломатског протокола на било којој позицији у те две организације.

 

Свети Сава као дипломата

Појам „протокол” води порекло од грчких речи које значе „први” и „лепити”. У почетку је значио врпцу или печат који су стављани на документа како би се доказала њихова исправност и оригиналност. Кровни међународни документ којим су прописане устаљене норме дипломатског протокола јесте Бечка конвенција о дипломатским односима.

Одређени елементи протокола, објашњава Ненад Васић, били су присутни још у првобитним племенским заједницама и обавезујући за све саплеменике. Тачно се знало како се приступа поглавици и како се дочекује онај ко хоће да се састане с њим. У Месопотамији и древном Египту, баш као и код старих Грка и Римљана, али и старих Словена, потом Византинаца и Дубровчана, такође су се усталила одређена дипломатска правила.

У Србији до развоја дипломатског протокола долази у време кнеза Михаила Обреновића, али се његови елементи срећу још у доба Немањића, пре свега у виду постојања изаслаништва. Ова традиција је подразумевала пријем изасланика са дворова других држава по одређеним правилима, али и слање личних изасланика српских владара на друге дворове. Управо једну такву дипломатску, па и мировну мисију обавио је и Свети Сава као изасланик свог брата, краља Стефана Првовенчаног, који га је упутио на угарски двор. О елементима протокола при том сусрету, сведочи запис Теодосија: „Када је (Сава) дошао краљу угарскоме, био је од њега примљен са великом чашћу. Јер, овај (угарски краљ) беше унапред извештен (...) да је архиепископ који долази брат краља српског.”


Коментари15
4ee47
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloss
Meni nije nista nenormalno da se sam protokol uci samo na akademiji. Na univerzitetu moze samo da se izucava protokol. Sadasnji, prosli, kako je nastao, kakav bi mogao da bude. Ali u nasoj glavi vecito papazjanija
vuk grujic
nazalost kakve skole takve diplomate,nije bitno da li su skolovani vec da li su u stranci!?
Твртко
Управљање културолошким разликама је - вештина. Дипломатија, претпостављам, има строге протоколарне принципе па сваки излазак из оквира задатих норми може бити збуњујућ за супротну страну. Ако збуниш саговорника-то може резултирати лоше твоје интересе. Међутим, и свакодневни живот у овом шароликом свету захтева од сваког од нас извесну уздржаност али и отвореност - пре него "природно понашање". На пример, тешко да ће момак одрастао на Новом Београду или Раковици умети да се понаша у Чонопљи или Молу. Ако једног дана постане успешан и утицајан, он ће избегавати контакте са тим срединама јер их не позанаје. Резултат може бити отуђење тих крајева од српске престонице. Београђани (али и остали урбани становници Србије) - приметио сам - слабо познају своју земљу и њене регионалне културолошке специфичности и пројектују да се понашање из њихове средине може применити на другим местима. Негде ми се чини да је то можда и био један од узрока распада бивше државе.
миле
нама ни дипломате нису потребне јер смо колонија. свакако велика већина њих не обавља ни основне дужности због којих примају плату.
Luka
Protokol je nešto što se u SFRJ pa i u SRJ (možda po inerciji ili zbog dobrog temelja) učilo kada se bude primljena, primljen u službu. Osnov protokola (naše zemlje i zemlje domaćina ) je bazično domaće vaspitanje koga ako i nema mora biti naknadno usvojeno. Protokol je veoma difuzna stvar i kroz vreme( istoriju ) ali i od od zemlje do zemlje, ili grupe zemalja ili čak civilizacijskih krugova.(susret sa australijskim Maorima ako ga organizuje njihovo MIP podrazumeva frontalni dodir nosa sa nosom domaćina i gosta u znak pozdrava a u nekim arapskim zemljama -igra sabljom ).Sa njim se svakako upoznaje pre odlaska u inostranstvo kroz odgovarajuću obuku. Ipak osnov svega je domaće vaspitanje jer suština diplomatije nije poznavanje protikola koji je nužna i bezuslovna pretpostavka (jedna od ) nego ono što se kroz kontakte sa ljudima koji su državljani različitih država postiže za svoju zemlju .
Veverica
Maori su u Novom Zelandu. U Australiji su Aboridjani. Razlika je ogromna.U Novom Zelandu,danas nema cistog Maora.Oni se vencavaju sa belim i ima ih ok 20 %.Ko god se deklarise kao Maor moze da dobije ,ako zeli neke beneficije.
Препоручујем 7

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља