четвртак, 23.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18

Антологија савременог српског сликарства

Дело доноси приказ ликовне сцене друге половине 20. и почетком 21. века кроз пера Ђорђа Кадијевића, Срета Бошњака и Саве Степанова
Аутор: М. Димитријевићчетвртак, 24.08.2017. у 21:20
Бата Михаиловић, „Memoire de la terre”, 1987.

Антологија српског сликарства друге половине 20. и почетком 21. века у шестом проширеном и преуређеном издању читаоцима доноси виђење поменутог периода наше ликовне сцене кроз пера Ђорђа Кадијевића, Срета Бошњака и Саве Степанова.

Ова тројица историчара уметности анализирали су рад стваралаца који су се појавили половином прошлог столећа, чиме су желели да апострофирају „аутохтоне представнике српског сликарства после Другог светског рата”.

У антологији, чији је приређивач и издавач мр Живојин  Иванишевић, прву генерацију сликара која је престављена спадају, између осталих, Мића Поповић, Милорад Бата Михаиловић, Петар Омчикус, Вера Божичковић, Ксенија Дивјак, Младен Србиновић, Стојан Ћелић, Миодраг Б. Протић, Лазар Возаревић, другу чине Леонид Шејка, Оља Ивањицки, Милорад Видак, Дадо Ђурић, Владимир Величковић, Урош Тошковић, Бранко Протић, у трећој групи обухваћени су Драган Мојовић, Милан Блануша, Милан Маринковић Циле, док у су у четвртој, најмлађој, поменути Милан Туцовић, Владимир Ђунић и други.

Према речима аутора, у избор нису ушли представници алтернативних смерова у домену визуелне уметности, који су се определили за истраживање у домену нових и проширених медија а који су се бавили и сликањем. „То не значи да аутори ове антологије стваралаштво наше неоавангарде стављају у други план и фаворизују 'класичне' сликаре. Ако се узму у обзир различита, и у много чему супротстављена, стваралачка усмерења која деле ове две уметничке формације, изгледа заиста неприкладно да се њихови протагонисти узајамно мешају”, пише Ђорђе Кадијевић. Говорећи о представљеном добу и ауторима, Срето Бошњак истиче да би било која општа дефиниција која би имала амбиције да сажме целину свих релевантних појава наше сликарске уметности друге половине 20. века била нетачна али и немогућа. „Оно што је заједничко појавама, идејама, личним амбицијама, утицајима и отпорима, цео онај бујни процес у узлазним и силазним линијама, упркос привиду јединственог духа нове климе модерне уметности, данас је препознатљиво као низ антиномија, међусобно неспојивих појава, које су само временски обједињене и стављене у хронолошки ред.”

Сава Степанов, разматрајући последње две деценије двадесетог века, оцењује да се наше сликарство тада одвијало у специфичним социјалним, политичким и културним условима, у добу перманентне и трансформишуће кризе, почевши од промена на глобалном плану па до сукоба на оном унутрашњем. „Сликарство осамдесетих се у српској уметности појавило током једног сасвим специфичног и изразито кризног периода у коме се слутио крај југословенског друштва. У таквом контексту уметник одустаје од намере да уметношћу мења свет у коме живи, а једини простор у којем му је било могуће деловање јесте простор слике. У таквој ситуацији укинута је традиционална релација уметник – друштво. Уместо тога доминира један другачији однос – уметник се директно обраћа свом посматрачу, индивидуи, јединки. О уметности деведесетих година у Југославији може се говорити као о 'уметности у затвореном друштву'. Упркос таквим околностима, упркос свим стресовима узазваних бруталним догађајима током деведесетих, уметност је одржала свој континуитет деловања, штавише, сада већ обезбеђена временска дистанца пројектује југословенску уметничку сцену као изузетно жив и динамичан след појава и збивања: драстичне друштвене претумбације биле су истинска иницијатива за уметничке промене”, мишљења је Степанов.


Коментари1
9a2e4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Sama imena renomiranih istoricara umetnosti i kustosa dokaz su da ce i ovo biti kapitalno delo koje ce pred citaocima otkriti veliko bogatstvo nase likovne scene koja je nekada u SFRJ bilo na svetskom nivou rame uz rame sa velikim kulturnim centrima Rima, Pariza ... Danas je nazalost umetnost i kultura u Srbiji NE brigom drzave i drustva bacena na margine drustva, zatvoreni muzeji i Domovi kulture pretvoreni u poslovni prostor, biskopi u picerije... a nasi mladi umetnici prezivljavaju na rubu egzistencije ili su odavno napustili Srbiju u potrazi za svojom neizvesnom umetnickom sudbinom.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља