петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:40
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 26. АВГУСТА

Бол од лошег живота, живе смрти

петак, 25.08.2017. у 13:23
Лав Николајевич Толстој (Драган Стојановић)

ПРЕИСПИТИВАЊА

Наше време нас убеђује да не постоје велики људи и велике теме. Кад год размишљам о Толстоју, понадам се да нас идеолошке рецитације, по мери казанских професора, нису удаљиле од саме могућности мудрости. Толстој је велики поједностављивач. Његова једноставност пуна је драгоценог смисла. А будали сваки смисао изгледа као претенциозност.

Морални избор пред лицем апсурда, у одсуству Бога, то би могла бити једна од дефиниција егзистенцијализма. Међу претече егзистенцијализма се обично убрајају Серен Кјеркегор и Фјодор Достојевски, са својим Записима из Подземља. Достојевски је инсистирао на томе да рационалан избор, вођен личном користи, редукује распон људског и доводи у питање саму идеју слободне воље. Међутим, јунак Записа из Подземља Достојевског понаша се шаблонски, баш као практични људи, јер су његови поступци предвидљиво неморални и самодеструктивни. За разлику од њега, Толстој у роману Васкрсење инсистира на моралном избору и не признаје изговоре. Таква је и  новела Смрт Ивана Иљича, написана недуго након Толстојевог религиозног преображаја.

Хришћанска култура је индивидуалистичка култура, са колективним спасењем, које је човек-бог обавио за све друге људе. Будистичка култура, напротив, представља колективистичку културу са индивидуалним просветљењем. Толстој је више нагињао индивидуалном спасењу. То га је приближило мислиоцима какав је Хенри Дејвид Торо.

Отишао сам у шуму јер сам желео да живим намерно… – записао је Торо – да учим, да не бих, када дође време за умирање, открио да нисам уопште живео.

Владимир Пиштало

--------------------------------------------

ДРУГИ ПИШУ: ЛИРЕ
Писац је сумњива особа

На годишњицу смрти Мишела Битора (преминуо 24. августа 2016. у 90. години), велике фигуре „новог романа”, преносимо делове из једног од последњих пишчевих интервјуа, објављеног два месеца пред његову смрт у француском часопису Лир. Разговор је водила Кристин Фернио.

Мишел Битор (1926–2016): Бити оригиналан – то кошта (Фото Викимедија)

Мишел Битор је плодан писац, али и неуморан истраживач. Има деведесет година и написао је више од две хиљаде књига. Има нечег вртоглавог у тим бројкама које га не чуде.

Битор је пријатан човек, насмешен, стрпљив са својим гостима. У његовој великој, тихој кући, поглед вам пада на хиљаду детаља, али се треба попети до његове радне собе да бисте открили његово уточиште. Ту чува своје колаже, пројекте за књиге  или успомене са својих многобројних путовања по Египту и Сједињеним Државама. На једном од столова (има их три), видимо текстове које саставља финим рукописом, колаже које прави сваког дана, разгледнице које прерађује да би одговорио на своју огромну пошту. Овај познавалац Бодлера, Рембоа или Балзака је управо објавио антологију о Виктору Игоу.

Провести неколико сати са Мишелом значи разумети судбину радозналог луталице, изузетног посматрача, књижевног номада, отвореног за свет око себе. Еластичним ходом, у пратњи свог пса лабрадора Жили, Мишел Битор нас је љубазно примио, омогућивши нам да речи „поезија” дамо ново лице.

Читање је врло важно за вас. Какво место заузима писање у тој страшној глади за читањем?

Чим сам почео да читам, кад сам био дете, прождирао сам све што сам дохватао: плакате на улици, етикете на флашама... Писање се догодило унутар свега тога. Живео сам у свету текстова и желео да учествујем у њему. Али сам озбиљно почео да пишем када сам био у гимназији, у Паризу. Имао сам професоре који ми се нису допадали и ја сам пружао отпор састављајући песме да бих их спречио да ме покваре. Не треба заборавити да сам рођен 1926. године и да сам, када је рат почео, имао 13 година. Писање је увек било један вид отпора и напор да се неке ствари трансформишу. Јер све се дешава преко језика, који је, због тога, најосетљивији део стварности која нас окружује.  Ако успевамо да унесемо новине у језик, успевамо да трансформишемо друштво. Али то није питање политичког ангажовања у сартровском смислу, то је нешто сасвим друго. Узмите на пример Балзака. Опште је познато да је био реакционаран, а ипак је један од великих иноватора језика.

--------------------------------------------

ИСТОРИЈСКИ СИМБОЛИ
Да ли Трамп треба да сруши споменик чукундеди Била Клинтона

Бисте конфедералних војника и команданата „красе” чак и храм америчке демократије – Конгрес у Вашингтону

Споменик Роберту Лију у Даласу у Тексасу (Фото Ројтерс)

Толико је велико било огорчење када је шеф Беле куће стао у одбрану бисте генерала који се за време грађанског рата борио на страни робовласника, да се стекао утисак да је споменик Роберту Лију у Вирџинији једини преостали знамен супремационизма. Утисак је више него погрешан.

Чак и да је Доналд Трамп наредио: „Рушите одмах!”, на јавним местима у Америци свеједно би остало још 1.500 симбола јужњачких држава, обогаћених на рачун ропског рада црнаца. Обележја конфедерације поражене пре више од век и по и данас „красе” јавне просторе и установе, укључујући храм америчке републике и демократије – Конгрес. Иако се председникови непријатељи труде да покажу да је садашња влада за све крива и да не би било расних проблема ни величања срамне прошлости само да није тог „проклетог Трампа”, истина је да је расизам далеко дубљи проблем од трампизма, што показују и поменута знамења.

Јелена Стевановић

--------------------------------------------

РЕАГОВАЊА
Реалсоцијалистичка прошлост из сваке перспективе

Под насловом Реалсоцијалистичка прошлост из чешке перспективе, Нађа Бобичић критички је приказала романе Чувари грађанског добра Петре Хулове (Плато, 2016) и Питај тату Јана Балабана (Дерета, 2017) у којима се, поред осталог, критички приказују прилике у Чехословачкој у време владавине тзв. реалног социјализма. Остављамо по страни естетичку анализу Нађе Бобичић, крајње редуковану на наводно стереотипне представе о реалном социјализму. Понекад је стреотипе немогуће избећи. Нема већег стереотипа од димњака крематоријума у Аушвицу. Овај стереотип провлачи се кроз све приповетке, романе, драме, песме, филмове, успомене свих оних који су се бавили темом Холокауста. И нико се не усуђује да овај нацистички стереотип исмева. У Немачкој постоји и закон, популарно називан Аушвиц-деликт, који тај стереотип штити. Када је о комунистичким злочинима реч, иако они бројчано превазилазе нацистичке злочине, стереотип није заштићен. Не постоји Гулаг-деликт. Око деведесет милиона жртава комунизма у 20. веку представља незаштићени деликт, вероватно последицу онога што би Нађа Бобичић сасвим експлицитно назвала исходом деструктивног деловања левичарских политика.

Александар Илић

--------------------------------------------

ЧОВЕК ИПРИРОДА
Сезона вештица – квекерски сан

Свако у САД зна да је Нова Енглеска мехур од сапунице који искључује остатак земље, место одакле се одувек одлучује о њеној судбини. Мимикрија једноставности је врло убедљива, подсећа на квекерски самопрегор и дисциплину где нико не диже глас, али где влада дисциплина кошнице

Нова Енглеска (Фото Викимедија)

Гледате их  у сваком другом америчком филму који укључује сцене из доброг, успешног, идиличног живота у складу са природом, али вам већина њихових имена ништа не значе: Марблхед, Сејлем, Оганквит, Мартин Виноград... идилична села и вароши нанизани између Бостона и границе са Канадом, у америчкој традицији просто позната као Нова Енглеска, приобална насеља савезних држава Мејн, Њу Хемпшир, Конектикат, Масачусетс.

Упркос имену, то је је најстарији део новог света где се једноставне протестантске куће из 17. и 18. века, старије од државе у којој су, још добро држе. Право речено, поштеније би било да се то подручје зове Нова Ирска или Нова Холандија, јер не личи баш много на неку обновљену стару Енглеску. Управо ту је почело отцепљење од енглеских колонизатора, управо одатле су Холанђани кренули да од урођеника откупе Менхетн за шаку стаклића и перлица.

Бранко Анђић

--------------------------------------------

КАЗАНОВА У ИСТРИ
Слуга Ероса, пријатељ Волтера

У „МемоаримаКазанова помиње да је у Врсару боравио два пута: први пут 1743. године као сиромашни свештеник, а други пут 1744. као војник, где је живео у каменој кући, обраслој бршљаном са најлепшим видиковцем

Почетком лета нађох се у Истри, у којој су обноћ кипели таласи, пенушала се вина, а зоре беху провидне и благе као прво свитање на оном свету. Једног јутра одведоше нас у место Бале. Лутала сам између ружа што мирисаху путено, као тек напрсле смокве, лаванда је већ у зору била заситила ваздух свим нијансама јарке сласти. Оставише нас испред једне куће, од камена сивог и дрхтавог, са спуштеним шкурама.

Овде је живео четири године Казанова, рекоше ми. На кући је стајао исти натпис. Помиловах зид. И камен се музикално најежи под руком. Около је цветало, мирисало, сијало, заводило, позивало невидљиво биље, ситно, дивље, са мирисом на врес и лимету, на бели мед што капље са оштрице страсти. Лето је право време за снатрење о Казанови... На његове трагове наиђох и у Врсару. Ту је Казанова живео у каменој кући, обраслој  бршљаном, са најлепшим видиковцем – прозори гледају на лазур мора и у рана јутра, млечнобелу истарску обалу.

Сања Домазет

--------------------------------------------

ФЕСТИВАЛИ
Позориште као комунална сметња

У време очигледне „кризе смисла”, како је говорио Хусерл, потребна је пуно већа енергија да би се дозвале вредности, трајније од шарених шљокица у којима живимо. Судбина оволетњих представа на некад славним позоришним фестивалима на Јадрану говори да ће за постизање такве енергије у потрази за смислом бити потребан један нови и дивовски напор

„Господа Глембајеви“, Дубровник

Данас је већ сасвим јасно да позоришни фестивали на Јадрану нису више оно што су некада били. Легендарне Дубровачке љетне игре или Сплитско љето данас су само бледа сенка оних времена када су најбољи глумци некадашње државе остваривали своје најзначајније  улоге на дубровачком Ловријенцу, на сплитском Перистилу или на другим позорницама ова два прелепа града.

Покојни глумац Љуба Тадић говорио је да су најлепше представе у којима је играо биле Краљ Едип и Едип на Колону у Дубровнику: прва се играла у сумрак на брду Срђ, а друга у рано јутро, са првом зраком сунца која би обасјала гледалиште. Публика, идући козијом стазом по мраку на представу, добијала је по чашицу лозоваче и једну смокву. Такве магије више нема, а оно о чему је данас реч зове се комерцијализација културног живота и та навала јефтиног садржаја, која тежи да угуши све што је иоле културно вредно, сада је ушла у своју зрелу фазу.

Бојан Муњин

--------------------------------------------

ИЗЛОЖБЕ
Осамдесет година Гернике

Мануел Борха Виљел, директор Музеја краљице Софије, изјавио је поводом актуелне изложбе да „’Герника’ наставља да буде нешто неисцрпно и нешто што превазилази све приче које су написане о овој слици”

Пабло Пикасо, Герника, 1937. (Фото: Молескине, 4.0, Викимедија)

У Музеју краљице Софије у Мадриду у току је одржавање изложбе Саосећање и терор код Пикаса: пут ка Герници. Отворена поводом осамдесетогодишњице настанка слике и двадесет пет година од када је стигла у институцију у којој се данас налази, обухвата близу 180 радова Пабла Пикаса и до сада је највећа посвећена овом монументалном делу модерне уметности. Основна намера иза организације изложбе отворене 5. априла јесте да се у целовитости покаже и сагледа Пикасов уметнички пут који је водио до израде Гернике. У оквиру њеног пратећег дела начињен је богат избор из Документарног фонда Герника, попут писама и фотографија, који темељно употпуњује изложбену поставку.

Милош Ћипранић

--------------------------------------------

ЈЕЗИК ИПИСМО
Србија и њен ћирилички стандард

Савремена српска ћирилица не само да је ванредно подесан критеријум дигиталног претраживања/постојања већ је јединствен споменик конструктивног прожимања германског и словенског, средњоевропског и балканског, западног и источног

(Драган Стојановић)

Улазећи у расправу о нацрту новог закона о службеном језику и писму те нацрту Стратегије развоја културе у Србији 2017–2027. потребно је, пре свега, да нагласимо да писмо које данас превладава јавном комуникацијом није „латиница“ већ хрватска стандардна латиница. Узрок повлачењу ћирилице није у „застарелости“ већ у неформалном положају пре стварања Југославије те наслеђу политике према њој вођене од 1945, а нарочито од „Предлога за размишљање групе књижевника“ из марта 1967. када је шовинистичким проглашен захтев да буде једина стандардна за српски језик у читавој СФРЈ.

Синиша Стефановић

--------------------------------------------

НАУКА
Шта дужина кажипрста говори о здрављу

Мушкарци чији је кажипрст знатно дужи од домалог прста имају мање изгледе за оболевање од канцера простате и рану појаву срчаних сметњи

Не треба много доказа да би се јасно видело како и колико се мушкарци разликују од жена у скоро сваком аспекту живота: по понашању, по говорним, математичким, музичким и другим способностима. По полу се могу проценити и снага, брзина трчања, затим предиспозиције за рак, астму, реуматоидни артритис, мигрену, депресију и многе друге болести. Разлике се некад тривијалне: што се добро види на монитору магнетске резонанце: женски фетус много чешће отвара и затвара уста од мушког!

Како настају разлике између мушкараца и жена? Под дејством хормона, наравно. Звучи бизарно, али наши прсти, прецизније речено, наш кажипрст (кп) и домали прст (дп) могу објаснити многе проблеме, па и због чега неки мушкарци у понашању показују женске особине, а неке жене мушке?

Момчило Б. Ђорђевић

--------------------------------------------

ЏЕЗ СКИЦЕ
Нет Кинг Кола сам доживљавао као свог оца

Ово каже Грегори Портер који је одржао финални концерт на фестивалу Heineken Jazzaldia у Сан Себастијану

Грегори Портер (Фото Lolo Vasco_Heineken Jazzaldia_2017_52)

Финални концерт на овогодишњем фестивалу Heineken Jazzaldia у Сан Себастијану одржао је Грегори Портер. Тријумфу сјајног вокалисте претходила је конференција за штампу на којој је веома расположен исцрпно одговарао на питања малој групи новинара из разних крајева света.

Први пут сте овде свирали у клубу, потом у оквиру бесплатног програма на плажи Зуриола, а сада затварате фестивал на Тргу Тринидад. Како на вас утиче тај стални успон?

Јутрос сам у холу хотела налетео на Хербија Хенкока – загрлили смо се и изљубили, двапут! То су ствари из снова: не очекујеш да ћеш загрлити Хенкока у холу дивног хотела. Али догодило се. Каријера, обожаваоци, фестивали, успон моје музике – све је то сан који се испуњава. А музици којом се бавим приступам са дечјим узбуђењем. Волим то што радим и мислим да проналазим свој пут.

Војислав Пантић

--------------------------------------------

ПОП-ЋОШЕ
Дан када ме је фотографисао Арсен Дедић

Нисам снимао камером плажу тог дана, нисам направио чак ниједну фотографију, али је ипак све сачувано. И плажа, и пучина, и канадер, и брескве, и окус соли и она како плута. Стихови Арсена Дедића, његов глас и атмосфера те летње, недељне песме Укус соли, коју сам тог дана слушао много пута заредом, фотографисале су оне тренутке које камера не уме   

Омот Арсеновог сингла „Укус соли” из 1964. година

Док су се остали купали, ронили, добацивали гуменом лоптом и правили селфије у плићаку, она је пливала. Кад је одмакла на пристојну удаљеност од обале, легла је на леђа, затворила очи, раширила руке и ноге. Упијала је сунце док јој је тело плутало на малим таласима, насталим услед проласка брода који је за тридесетак евра по особи возио туристе на плаже до којих је немогуће стићи копненим путем. Питао сам се о чему ли размишља. Можда о свим оним стварима које мора да уради када авион буде одлетео одавде. Можда је у мислима бирала таверну у којој ће те вечери јести стифадо. Можда се питала да ли би куповина оне блузе на пруге, која би јој се баш слагала уз оне плаве сандале, било бахаћење или насушна потреба. Можда се питала да ли читам књигу или слушам музику и коју тачно песму... А можда је само плутала и ништа више.

Владимир Скочајић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
018c8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља