Од нашег сталног дописника
Бањалука – Сви ранији вапаји српских повратника и апели званичника из Републике Српске упућивани властима Федерације БиХ (ФБиХ) у Сарајеву да „прокламовану мултиетичност покажу на делу” нису уродили успехом. У супротном, не би се поново негодовало због тешког положаја преосталих Срба у том ентитету.

Срби су у Федерацији БиХ безмало, па занемариви по бројности. Од предратних око пола милиона, колико је Срба према проценама живело на простору данашње Федерације БиХ, српског народа сада је тамо десетоструко мање: свега 56.550 особа, то јест тек 2,5 одсто, показао је то последњи попис становништва из 2013. године.

Често се уобичава рећи – на нивоу статистичке грешке. Они циничнији додају да је само у Сарајеву, некада најбројнијем српском граду у БиХ, данас више Кинеза него Срба.

Готово никакав повратак српског народа у те крајеве, уз ионако изузетно мали број преосталих Срба, осети се и у политичком животу.

Тако се десило да од претходних избора 2014. није конституисан Дом народа парламента ФБиХ. Све партије, укључујући и оне бошњачке, нису могле да пронађу седамнаест српских представника у кантоналним скупштинама, одакле се делегирају за Сарајево. Накупило се тек њих тринаест.

Неретко се подсећа и на то да Срби још увек нису конститутиван народ у свим кантонима у Федерацији БиХ. Али, неславну ситуацију са уставним положајем српског народа засенила је свакодневица тих грађана.

Више од 150.000 Срба живело је у предратном Сарајеву. Њих око 100.000 је било 1991. на територији коју данас обухвата тај град. Слика оних који данас ту живе још је и тмурнија.

Српског народа, по подацима са последњег пописа, у Сарајеву је тек нешто више од десет хиљада. Њих око 100.000, кажу нам у српским удружењима, нису више међу Сарајлијама. А више од половине од преосталог броја Срба, напомињу, чине пензионери и стари људи.

И оно мало младих који су још у Сарајеву, пожалио се за наш лист Саво Влашки, председник СПКД „Просвета”, тешко да ће ту остати уколико им и даље највећи проблем буде запослење.

„Нелогично је да нико од младих и паметних Срба не може добити посао у институцијама. Сви ће отићи из Сарајева. Немамо ни своју школу, за разлику од сарајевских Хрвата. Ако би нам вратили све наше објекте, нашло би се места и за школу”, уверава Влашки.

Ништа лепше да кажу немају ни у четири општине у Ливањском кантону насељене већински српским становништвом – Дрвару, Гламочу, Босанском Грахову и Босанском Петровцу. Ни тамо не налазе речи хвале за однос кантоналних и федералних власти према њима. Милорад Додик, председник Републике Српске, који је разговарао са тамошњим представницима Срба, уочио је да су ове општине „занемарене и стављене у неравноправан положај”. Одговорнима он држи превасходно кантоналне и федералне власти. „Овај проблем траје предуго”, приметио је Додик. Српске општине у ФБиХ, каже он, занемарене су у односу на оне заједнице у којима други народи чине већину. Ове четири општине, каже Додик, треба да предложе или изаберу већину у Дому народа ФБиХ. Додик је на себе преузео обавезу да на састанцима са представницима власти са нивоа БиХ, ФБиХ и кантона „види како да се то реши”.

У СПКД „Просвета” кажу да незнатних помака има откако су пре непуну годину упутили отворено писмо у којем су за Србе затражили иста права каква имају и остали народи. Пожалили су се и на изузетно тежак положај српског народа, између осталог и због неспровођења одлуке о конститутивности.

Тада су се заветовали да се неће помирити са натписом о „српским злочинцима” уклесаном на плочу на сарајевској Већници. Од градских власти, кажу, недавно су добили обећање како ће увредљиви натпис бити измењен. Као и то да ће и српски представници учествовати у сачињавању новог текста. Али, то се још није десило.

„Веома брзо ћемо питати шта је са обећањем”, каже Влашки.