четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:02
ТРИ ВЕКА НАЈСТАРИЈЕ ШКОЛЕ У СРБИЈИ

ОШ „Краљ Петар Први” дочекује 300. генерацију ђака

Темеље овдашњем учитељству, под кровом ове куће знања, поставио је Вук Караџић који је ту радио као учитељ, а данас се уводи електронски дневник, уче се јапански и кинески... – У школском дворишту, 1923. године, одиграна је прва кошаркашка утакмица у Београду
Аутор: Миленија Симић-Миладиновићсубота, 26.08.2017. у 21:21
(Фото А. Васиљевић)

Нај­ста­ри­ја шко­ла у Ср­би­ји, ста­ро­град­ска осмо­лет­ка „Краљ Пе­тар Пр­ви” пр­вог сеп­тем­бра до­че­ка­ће три­сто­ту ге­не­ра­ци­ју уче­ни­ка! 

Пред­сто­је­ћа школ­ска го­ди­на за вре­ме­шну да­му про­све­ти­тељ­ства про­те­ћи ће у зна­ку обе­ле­жа­ва­ња ве­ли­ког ју­би­ле­ја – три ве­ка по­сто­ја­ња и ра­да. Та­квом ду­го­веч­но­шћу и ис­трај­но­шћу не мо­же да се по­ди­чи ни­јед­на ку­ћа зна­ња у на­шој до­мо­ви­ни, а ова ри­зни­ца пе­да­го­шке ба­шти­не је­дин­стве­на је по мно­го че­му.

Ушу­шка­на из­ме­ђу Ка­ле­мег­да­на и Са­бор­не цр­кве, она је украс школ­ске ар­хи­тек­ту­ре. Ре­пре­зен­та­тив­но зда­ње осмо­лет­ке, у Ули­ци кра­ља Пе­тра, 1906. го­ди­не про­јек­то­ва­ла је Је­ли­са­ве­та На­чић, пр­ва же­на ар­хи­тек­та у Ср­би­ји и нај­мла­ђа, јер та­да је има­ла 23 го­ди­не. У не­ка­да­шњој фи­скул­тур­ној, да­нас све­ча­ној са­ли те згра­де, спо­ме­ни­ка кул­ту­ре под за­шти­том др­жа­ве за­ве­де­ног под ред­ним бро­јем је­дан, Иван Ме­штро­вић из­ва­јао је бе­о­град­ског По­бед­ни­ка. Шко­ла у ко­јој се ро­дио пре­по­зна­тљи­ви сим­бол пре­сто­ни­це и са­ма је сим­бол, не са­мо глав­ног гра­да Ср­би­је не­го и ње­ног про­све­ти­тељ­ства. 

То је шкри­ња из ко­је пре­ли­ва про­свет­но бла­го, ри­зни­ца у ко­јој су по­хра­ње­ни ве­ко­ви пе­да­го­шког ра­да. Храм је обра­зо­ва­ња, без пре­те­ри­ва­ња. Ков­ни­ца је шко­ло­ва­них ге­не­ра­ци­ја у ко­јој су пре­да­ва­ли и опи­сме­ња­ва­ли се мно­ги ве­ли­ка­ни. Те­ме­ље ов­да­шњем учи­тељ­ству, под кро­вом ове ку­ће зна­ња, по­ста­вио је Вук Ка­ра­џић. Ве­ков­не зи­ди­не ис­трај­но­сти шко­ле, као учи­те­љи или уче­ни­ци, под­у­пр­ли су До­си­теј Об­ра­до­вић, Краљ Пе­тар Пр­ви Ка­ра­ђор­ђе­вић, Ми­ха­и­ло Пе­тро­вић Алас, Сте­ван Мо­кра­њац, Мо­ша Пи­ја­де, бра­ћа Ри­бар... 

Ко­ре­ни шко­ле се­жу до по­чет­ка 18. ве­ка, ка­да је у Бе­о­гра­ду по­сто­ја­ла Ма­ла грч­ка шко­ла. Пред га­ше­њем, њу је да­ле­ке 1718. го­ди­не под сво­је пре­у­зео ми­тро­по­лит Мој­си­је Пе­тро­вић, да би ту учи­ла срп­ска де­ца. Та­да се пр­ви пут по­ми­ње Ма­ла срп­ско-сло­вен­ска шко­ла у ко­јој под­у­ча­ва да­скал Сте­ван, у ми­тро­по­ли­то­вом до­му по­ред Са­бор­не цр­кве. Из­др­жа­ва­ле су је ми­тро­по­ли­ја, ва­ро­шка упра­ва и ро­ди­те­љи уче­ни­ка, ка­ко све­до­че мо­но­гра­фи­је ОШ „Краљ Пе­тар Пр­ви”.

За­бе­ле­же­но је да се ова ку­ћа зна­ња од 1809. го­ди ­не раз­ви­ја као Ма­ла шко­ла, сме­ште­на у при­зе­мљу тек осно­ва­не Ве­ли­ке шко­ле, у зда­њу да­на­шњег Му­зе­ја Ву­ка и До­си­те­ја. Има­ла је та­да са­мо три раз­ре­да. Ка­сни­је, по­но­во ра­ди на­до­мак Са­бор­не цр­кве, где је 1815. има­ла јед­ног учи­те­ља, 1819. два, а 1829. го­ди­не три учи­те­ља.   

– Учи­тељ и го­спо­дин Сте­ван Сте­ва То­до­ро­вић пр­ви је у шко­ле у Ср­би­ји увео на­ста­ву фи­зич­ког вас­пи­та­ња, а пр­ви час фи­скул­ту­ре одр­жао је у на­шој шко­ли где је и ра­дио. Ов­де су учи­те­љи би­ли и Јо­ван Ми­о­дра­го­вић и Па­вле Ша­фа­рик. У школ­ском дво­ри­шту, 1923. го­ди­не, од­и­гра­на је пр­ва ко­шар­ка­шка утак­ми­ца у Бе­о­гра­ду. Ка­сни­је, ђа­ци ове шко­ле Зо­ран Слав­нић и Дра­ган Ка­пи­чић, али и мно­ги дру­ги, по­ста­ли су вр­сни ре­пре­зен­та­тив­ци ју­го­сло­вен­ске ко­шар­ке – под­се­ћа Мла­ден Сте­ва­но­вић, ди­рек­тор нај­ста­ри­је шко­ле у Ср­би­ји. 

Све­ча­ни при­јем ју­би­лар­не ге­не­ра­ци­је
Школ­ска 2017/18. го­ди­на по­чи­ње у пе­так, пр­вог сеп­тем­бра. На­ста­ва у пре­по­днев­ној сме­ни за ђа­ке дру­гог, тре­ћег и че­твр­тог раз­ре­да по­че­ће у осам са­ти (Кра­ља Пе­тра 7), а за ста­ри­је основ­це у 8.50 (Мар­ша­ла Бир­ју­зо­ва 43). За нај­мла­ђе – пр­ва­ке би­ће упри­ли­чен све­ча­ни при­јем у 17 са­ти. То је пр­ви у ни­зу про­гра­ма и ма­ни­фе­ста­ци­ја ко­ји­ма ће осмо­лет­ка обе­ле­жи­ти ју­би­леј.

Кроз исто­ри­ју она је ме­ња­ла име. Зва­ла се: Ма­ла срп­ска, Ва­ро­шка нор­мал­на, Основ­на му­шка и жен­ска код Са­бор­не цр­кве, Основ­на шко­ла број је­дан, „Бра­ћа Ри­бар”... По­след­њих без­ма­ло че­тврт ве­ка но­си име Кра­ља Пе­тра Пр­вог, а ро­ђен­дан сла­ви 23. апри­ла. 

– Тру­ди­ће­мо се да у апри­лу 2018. бу­де цен­трал­на про­сла­ва ју­би­ле­ја. При­пре­ма се мо­но­гра­фи­ја по­во­дом 300 го­ди­на пе­да­го­шке ба­шти­не, а би­ће упри­ли­че­ни ра­зно­вр­сни про­гра­ми и три­би­не о тра­ди­ци­ји и исто­ри­ји школ­ства у Ср­би­ји, тре­нут­ном ста­њу и иза­зо­ви­ма са­вре­ме­ног обра­зо­ва­ња – на­ја­вљу­је Сте­ва­но­вић. 

Три­сто­та ге­не­ра­ци­ја бро­ји 96 уче­ни­ка, за­сад. 

– Има­мо че­ти­ри оде­ље­ња пр­ва­ка и је­два че­ка­мо пр­ви сеп­тем­бар. По­след­њих го­ди­на број на­ших осно­ва­ца кон­стант­но ра­сте и то се не од­но­си са­мо на упис нај­мла­ђих у пр­ви раз­ред. У ста­ри­је раз­ре­де до­ла­зе нам де­ца у то­ку школ­ске го­ди­не, чак и из при­ват­них осмо­лет­ки. Сва­ке го­ди­не при­ми­мо 30 до 40 ђа­ка од дру­гог до осмог раз­ре­да. Тре­нут­но има­мо укуп­но 555 осно­ва­ца – ка­же ди­рек­тор. 

Шко­ла ина­че мо­же да при­ми до хи­ља­ду уче­ни­ка, ко­ли­ко их је сво­је­вре­ме­но има­ла у 40 оде­ље­ња. Мла­ђи шко­лар­ци, од пр­вог до че­твр­тог раз­ре­да, уче у зда­њу у Ули­ци кра­ља Пе­тра, где се на­ста­ва ор­га­ни­зу­је са­мо пре­под­не, али по­сто­ји и про­ду­же­ни бо­ра­вак. Ста­ри­ји шко­лар­ци иду у дру­гу згра­ду ове шко­ле у Ули­ци мар­ша­ла Бир­ју­зо­ва, ко­ју од­не­дав­но кра­си је­дин­ствен сун­ча­ни сат. 

– Зид­ни сун­ча­ни ча­сов­ник кон­стру­и­сао је проф. др Ми­лу­тин Та­дић, са Ге­о­граф­ског фа­кул­те­та, та­ко да прав­цем сен­ке по­ка­зу­је днев­не ча­со­ве, а кра­јем сен­ке по­чет­ке го­ди­шњих до­ба. На­да­мо се да ће бу­ду­ћим ге­не­ра­ци­ја­ма на­ших уче­ни­ка уни­кат­ни сун­ча­ни сат по­ка­зи­ва­ти са­мо ве­дре ча­со­ве пред­сто­је­ћег школ­ског до­ба – при­жељ­ку­је Сте­ва­но­вић. 

Усло­ви за рад су иде­ал­ни, оце­њу­је он. Шко­ла је опре­мље­на по нај­мо­дер­ни­јим стан­дар­ди­ма. Сва­ка учи­о­ни­ца има ра­чу­нар, про­јек­тор, ви­део-бим, кли­ма-уре­ђај... 

– Да ис­пу­ња­ва­мо зах­те­ве са­вре­ме­ног обра­зо­ва­ња по­твр­ђу­је и то што ове го­ди­не у про­свет­ну исто­ри­ју ша­ље­мо до­са­да­шњи днев­ник, уме­сто ко­га уво­ди­мо елек­трон­ски – ре­че ди­рек­тор, па кроз смех ис­при­ча и јед­ну од без­број анег­до­та из 300 го­ди­на жи­во­та шко­ле. – Учи­те­љи су ов­де, 1871. го­ди­не, по­во­дом уво­ђе­ња днев­ни­ка ра­да жуч­но не­го­до­ва­ли оце­њу­ју­ћи да је то „ве­ли­ка дан­гу­ба и тро­шак и ште­та, а да не­ма ни­ко ко­ри­сти”. 

Сре­ди­ном 1898. го­ди­не у шко­лу су уве­де­ни пе­ти и ше­сти раз­ред, а из тог вре­ме­на пам­ти се, већ чу­ве­на, слу­жбе­на бе­ле­шка школ­ског над­зор­ни­ка Је­вре­ма Или­ћа. 

– Не сме се гу­би­ти из ви­да циљ на­ста­ве, да уче­ник сам ми­сли и да са­мо­стал­но ка­зу­је, у об­ли­ку не­ке из­ве­сне це­ли­не, шта је на­у­чио. Нај­го­ре се пре­да­је сло­вен­ски је­зик, а ни де­кла­ма­ци­ја­ма се не по­кла­ња ду­жна па­жња, па ни дру­гим ве­шти­на­ма. Не­ко де­те ис­кри­ви ле­ђа, не­ко лег­не на клу­пу, не­ко ис­кри­ви гла­ву, а не обра­ћа па­жњу на др­жа­ње пи­саљ­ке... – из­ве­стио је над­зор­ник пре ви­ше од ве­ка. Кад то да­нас пре­при­ча­ва­ју учи­те­љи и на­став­ни­ци ОШ „Краљ Пе­тар Пр­ви” ко­мен­та­ри­шу „као да је тај ин­спек­тор не­дав­но био у шко­ли”, а коп­ка их и шта би над­зор­ник оног вре­ме­на ка­зао о уче­њу ја­пан­ског и ки­не­ског у овој ку­ћи зна­ња.


Коментари9
fda46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vlada
Najbolji direktor i skola. Hvala Mladenu na velikom angazovanju ne samo da se skola odrzava, vec i na tome sto radi na unapredjenju iz godinu u godinu. Interaktivne table, tableti, interaktivni bukvar, matematika, eletronski dnevnik ... Skola za primer, direktor i uciteljski kadar za svaku pohvalu.
Zivadin Rogic
Неки коментари који одају жал за годинама када су нас Глиша, Ката, Вука, Х. из ОТО-а и многи други подучавали струци и науци - али и образу и грађанској честитости - нису само пука сета за ”старим добрим временима”, већ и показатељ тога да су се у оном друштву (СФРЈ) озбиљно вредновале неке ствари које су и данас итекако на цени. А нит која повезује (макар и под разним физичким крововима) то доба са временима предратним, преткумановским, те попечитељима и просветитељима 19. века - ваљда је довољан доказ тога да све скупа нисмо нека репа без корена. Стога засад и нема потребе да се уз бомбасте наслове на силу сеже још до Еугена Савојског…
Дарко Васић
Овде се прилично прекраја историја. Ова школа није ишколовала 300 генерација ученика. Када се се Турци вратили у Београд после Аустријанаца школа је престала са радом и није постојала наредних 75 година, тек после Првог српског устанка Београд добија школу али не на овом месту. У најбољем случају ова школа може да каже да наставља традиције те прве школе. У Земуну ОШ "Горњи Град" постоји непрекидно од 1799. године са изузетком 1916. и 1917. године када су у школу ушли аустријски војници али и те две године школа је имала ђаке и наставнике.
Зоран
Честитке и велико хвала мојој драгој школи у којој сам провео најлепше дане свог детињства и доста тога научио од: Ранка Стакла професора хемије, Кате Србина, Вуке географичарке, Госте ликовњака, Бајићке из историје, Велизарићке којој дугујем добро знање Енглеског језика. Нахтигалки, која нас је учила физици и била плод наших пубертетских дечачких маштања... Хвала Љуби Кифли професору физичког васпитања, који нас је учио рукомету, кошарци и који је извео генерације великих кошаркаша и послао их на Мали Калемегдан у Звезду и Партизан, међу којима су другови из краја и са ћошка; Мока Славнић, Капиџић - Капоња, браћа Латифићи, Гоги Ракочевић, Пешић и остали. Ту су и моји остали другови и другарице, са којима сам делио клупу током осам година и са којима се поносим; познати глумци и глумице, спортисти, музичари, успешни доктори, адвокати, професори, бизнисмени и декани факултета. Хвала ти драга школо, на ономе што сам данас!
Dejana Šukata
Najlepsa skola na svetu. I najlepsih 8 godina..

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља