среда, 18.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:41
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ГОРАН ТРИВАН, министар за заштиту животне средине

Екологија уместо армија контролише нације

Наметање еколошких стандарда постало је средство принуде и главна „батина” у светским односима
Аутор: Никола Белић / Бојан Билбијасубота, 26.08.2017. у 22:00
(Фото: Жељко Јовановић)

Србија је после деценију и по поново добила посебно министарство за област животне средине и био је последњи час за то, поручује у разговору за „Политику” министар заштите животне средине Горан Триван. Министар се недавно вратио из вишедневне посете Сједињеним Америчким Државама, где је имао низ важних сусрета са званичницима Стејт департмента и државе Мериленд, стручњацима и потенцијалним инвеститорима.

– Зашто 15 година нисмо имали посебан ресор животне средине, то је питање за оне који су га укинули, за такозване Европејце. А својевремено смо први у региону формирали самостално министарство почетком деведесетих година. Озбиљно се радило на томе са тадашњим министром професором др Павлом Тодоровићем на челу, од кога сам много научио. Квалитет животне средине једно је од најважнијих питања у нашим животима. Зато је сада време да се најозбиљније посветимо животној средини и свим њеним аспектима – истиче Горан Триван.

Могли смо да чујемо оцену да најтеже питање у преговорима са ЕУ није поглавље 35 о Косову и Метохији него управо 27 о животној средини?

За мене лично, а дубоко сам уверен и за Србију, најважније јесте управо поглавље 27. Ако немате довољно добар ваздух или пијаћу воду, онда нема ни опстанка. Дакле, то је најважније и најкомпликованије питање у формалноправном смислу. Толико да и сами Европљани кажу да то поглавље обухвата чак трећину укупне легислативе. Због такве обимности је и најскупље.

Спекулисало се и колико је Србији новца потребно за уређење ове области. Колико је то заиста?

Очекивани оквир инвестирања у подизање квалитета животне средине, с једне стране, и њеног очувања, с друге стране, износи око 15 милијарди евра. Рок зависи од тога колико ћемо брзо моћи да обезбеђујемо средства и мењамо стандарде. Лично верујем да то не може да буде период краћи од 25 до 30 година.

Да ли су то постројења за прераду отпада, вода? Неки кажу да је данас најбоље градити фабрику за рециклажу на обали Мораве, јер највише флаша нажалост има у нашим рекама?

Пре свега потребно је инвестирати у прераду отпадних вода. За то треба да уложимо око пет милијарди евра. Потом долазе управљање комуналним отпадом и брига о историјском отпаду, као и решавање опасног отпада. И, наравно, депоније. За добар део од 26 предвиђених регионалних депонија већ постоје планови, али нас тек чекају велика улагања.

ЕУ може да помогне својим фондовима, али је неопходно да се укључе држава и приватни капитал?

За управљање отпадним водама ЕУ је до 2020. године за нас предвидела 160 милиона евра помоћи. Већи део тога, међутим, биће условљен нашим инвестирањем у заштиту животне средине.

Другим речима, морамо сами себи да помогнемо да би нам и други помагали?

Битно је колико новца добијамо од издвајања „зеленог динара”, кроз таксе и накнаде, у којој мери је тај динар наплаћен и како се користи оно што је наплаћено. Сваки „зелени динар” мора да буде потрошен на заштиту животне средине и у њу инвестиран. И ЕУ ће то да поставља као услов. Други начин је да самостално као држава улажемо у сопствене пројекте. А трећи део би требало да буду јавно-приватна партнерства.

Рекло би се да је у тим партнерствима највећи потенцијал за финансирање?

Свакако. Добродошли су сви озбиљни домаћи и инострани инвеститори. Ко буде имао новац да уложи, као што ће то бити случај у Београду поводом питања управљања комуналним отпадом, где долази инвеститор који ће морати да инвестира најмање 300 милиона евра, моћи ће од тога и да заради.

Осим отпадних, имамо проблем и с пијаћим водама, које су такође угрожене загађењем. Поред тога, Србија више и не поседује већину својих извора. У протеклих десет и више година дошло је до промене власништва и извори су углавном продати странцима?

Кривци за то су они који су продавали изворе пијаће воде. Размере оваквих приватизација још се не виде довољно, а праве последице ћемо видети када настане доба несташице воде. Сада смо управо на прагу тог периода. Климатске промене су на делу и зато нас погађају поплаве и суше, што све заједно негативно делује на пијаће воде. Они који су продавали изворе, продали су национални ресурс који представља питање нашег опстанка. Многи ратови који се у овом тренутку воде у свету, воде се управо због пијаће воде.

Онда смо ми можда мудрији јер смо воде предали или продали без рата? Ионако не бисмо знали шта да радимо с њима...

С тим би се сложиле присталице теорије да по сваку цену треба да препустимо ресурсе. Али пијаћа вода је најважнији ресурс на планети и свако ко је поседује и сачува спасиће становништво од исцрпљивања, па и ризика нестајања. Друга предност јесте што ћете моћи и другима да помогнете ако имате имате неки вишак. Дакле, распродаја пијаће воде равна је националној катастрофи и мислим да би требало да нађемо начин како то да враћамо колико год је могуће. Србија не располаже неограниченим количинама, не лежимо на превеликом броју изворишта и резерви.

Ове теме спадају у домен еколошке безбедностиКод нас је свест о томе још прилично неразвијена, као да не разумемо да су то данас прворазредна безбедносна и стратешка питања?

Осим пијаће воде, ту су и проблеми хране и енергетске обезбеђености држава. Сва три питања су еколошка и политичка на глобалном нивоу. Ту је и низ других тема које се тичу еколошке безбедности где је и проблем различитих капацитета, што индустријских, што неких других који могу бити злоупотребљени у погледу субверзивних делатности и тероризма. Зато су екологија и еколошка безбедност добили најважније место у вођењу политике многих држава.

То је и средство за вршење утицаја на друге државе?

Могло би се рећи да је то нова филозофија, где се сматра да армије више нису главно средство принуде, већ су еколошки стандарди постали главна „батина” у светским односима. Наметањем стандарда, као што је ограничавање емисије гасова, или било чега другог, представља контролу над једном нацијом. Екологија је већ постала средство за ову контролу.

Велике силе ипак себи дозвољавају више него другима?

Историјски гледано ништа се није променило. Велике силе су увек утврђивале стандарде који важе за све, осим за њих. Договор у Копенхагену је пропао због тога што велике индустријске силе нису могле да се споразумеју. Резултат таквог пораста значаја екологије је да у свету данас постоји „нови, нови светски поредак”. То више није онај стари „нови поредак” и његов настанак је индуковало управо питање животне средине.

Вратили сте се недавно из САД, где сте имали разговоре са озбиљним инвеститорима?

У Америци сам имао низ сусрета и скупова који су се тицали животне средине и могућности за улагања у Србији. Тим поводом већ смо раније ишли у САД, а сада сам био да детаљније представим могућности за улагања и да укажем за шта смо посебно заинтересовани. Постоји озбиљно интересовање тамошњих компанија, посебно у држави Мериленд, да инвестирају у Србији. Заинтересовани су за прераду отпадних вода, комунални отпад, као и многе друге области. А то је оно што преставља и и наше највеће потребе. Договор је да једна америчка привредна делегација посети Србију до краја године и да разговарамо о врло конкретним инвестицијама. Животна средина је област која је најмање оптерећена хипотекама, нема ограничења да се сарађује. Водимо рачуна о томе каква је енергетска  безбедност у Србији и ако се будемо паметно понашали, наша земља нема разлога да брине о својој самосталности. Ко нема ресурсе да буде самоодржив – губи, јер не може на дужи, па ни на средњи рок да сачува своју самосталност. Србија то може, јер има ресурсе.

Који су то ресурси?

Најважнији од оних познатих, јер имамо и неке који нису тако познати, јесте угаљ. Готово читава Србија лежи на угљу, од Београда до Драгаша. То су рудници Колубара, Костолац, Ресавица, затим у Сјеници, па Ибар, односно Рашка, Сокобања, Босилеград, Хомоље, Алексинац, Краљево... Као и на Косову и Метохији. Ту су и нека подводна налазишта. Углавном се ископава лигнит који је најмање квалитетан угаљ, али се ради о количинама које досежу до 35 милијарди тона. У енергетском билансу Србије гас и нафта учествују са око један одсто, док угаљ чини чак 99 одсто. Немамо избора него да се ослонимо на угаљ, али ми еколози опомињемо да је то један од најпрљавијих енергената. Оно што је нама потребно и где ћемо као министарство да усмеравамо српску привреду, то су нове технологије. У овом тренутку једна од најзанимљивијих за нас, што не значи да ће бити једина и најбоља, јесте такозвана ТРИГ технологија. То је процес којим се из угља производи гас. Веома смо заинтересовани за тако нешто, јер имамо много угља, али је потребно да пронађемо начин да нам он не прља животну средину. Подсећам да је гас енергент који вишеструко мање загађује животну средину.

Ову технологију су развили Американци?

Још је развијају. На два места су је већ и применили. То је још у фази истраживања, али је наш циљ да се трудимо како бисмо ишли потпуно у корак са најновијим научним достигнућима у области заштите животне средине. Тако ћемо бити на извору информација и примене. Позвани смо да учествујемо у том пројекту. Ми за развијеним светом у погледу индустрије, као и заштите животне средине, заостајемо 20-25 година. Нас само наука и примена најновијих достигнућа и искустава може да доведе у ситуацију да буквално прескочимо добар део тог заостатка. Имамо шансе да готово у једном скоку пређемо 10-15 година уз помоћ нових технологија. А да потом релативно брзо, у року од десетак година, сустигнемо развијене земље, ако се у Србији буде размишљало на начин на који размишља ова нова генерација политичара.

Екологија није само трошак, већ и нова радна места?

Екологија се може сместити и у сегмент инвестирања у будућност, а не потрошње. Када се вратимо на ону причу о 15 милијарди евра, прво се сетимо да тај посао неко мора да обави. А ко ће га обавити него радници у Србији? То се зове зелена економија и ми ћемо уз подршку друштва бити у прилици да отворимо хиљаде нових радних места.


Коментари27
a272d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav Bogdanovic
Pa konacno i ministarstvoza ekologiju, koga vodi strucnjak za tu oblast!Samo da ga puste da radi....Ekologija nam je najcrnja tacka u predpristupnim fondovima EU,ako je jos nekom do te iste EU,ali zbog nas samih mora da bude
Milan
Lepo je što ponovo postoji Ministarstvo za zaštitu životne sredine, ali ne mogu da verujem da se ministar Trivan zalaže za primenu prljave TRIG tehnologije pretvaranja uglja u gas. Sagorevanje gasa manje zagađuje životnu sredinu od uglja, ali se u procesu konverzije uglja u gas koristi još energije i u tom procesu se kao nus produkti stvaraju novi elementi koji zagađuju životnu sredinu. Neverovatno je kako čak i ministar pod jakim uticajem industrijsko - tehnološkog lobija prihvata teoriju da se novom tehnologijom može smanjiti emisija CO2 i uticaj na globalno zagrevanje. Baš kao i ona zabluda da korišćenje nuklearnih elektrana može spasiti svet od propasti, jer će smanjiti upotrebu fosilnih goriva !. Na kraju sve su to skupe i rizične tehnologije !. Kad je pomenuo resurse, zašto nije govorio o prirodnim obnovljivim izvorima energije poput sunca, vetra, biomasi i geotermalnim izvorima ?.
Milan M. Mišković, sociolog
Antropološki posmatrano, ljudska vrsta je sposobns za samouništenje i sklona samouništenju. Mehanicistički pogled na svet, opsesivna (patološka) potrošnja i profiterski industrijalizam samo ubrzavaju entropiju i čovekovo samouništenje. To, međutim, ne znači da se treba prepustiti apokaliptičkom fatumu, već pomenuto antropološko svojstvo čoveka kao vrste shvatiti kao opomenu i podsticaj na akciju. Opstanak čovečanstva, produženje ljudske vrste je najvažnija tema našeg vremena. Čovek mora prevazići samo njemu biološki inherentno staranje o isključivo individualnom opstanku i preživljavanju najbližih potomaka, i izgraditi planetarni moral superkategoričkog imperativa koji mu kao vrhovnu dužnost nalaže staranje za vlastiti opstanak. U tom kontekstu vidim ulogu ekološkog obrazovanja, razvoja ekološke svesti i ekološke kulture.
Luka
Jedan procenat onih koji poseduju 90% ukupnog kapitala, je najveći zagađivač životne sredine. Njima ne možete podići svest. Profit je iznad života. Možete samo nemo posmatrati kako život na planeti Zemlji nestaje.
Milan M. Mišković, sociolog
Србија спада у ред неразвијених земаља у којима је притисак становништва на град веома велики (мада и осетно ублажен у односу на претходне деценије). Услед тога, требало би се ослањати на оне стратегије урбане еколошке реконструкције које потенцирају подизање нивоа еколошке свести и оспособљавање грађана за демократску партиципацију у урбаном планирању и у управљању животом у градовима.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља