уторак, 26.03.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:15

Два учитеља у једној ковачкој ромској породици

Аутор: Раде Станковићпонедељак, 28.08.2017. у 08:00
Момчило и његов син Далибор неизмерно воле гитаре (Фото: Р. Станковић)

Крушевац – Његов отац Милорад Накић, становник ромског насеља Марко Орловић, више од три деценије је љубио звук метала, као алатничар, а затим и инжењер, у индустрији „14. октобар” и монтажер багера у Индонезији, док је стриц Раде деценијама важио за најугледнијег крушевачког ковача у Старој чаршији. А, он, Момчило Накић, рођен 1954. године, као одличан ученик у Основној школи „Драгомир Марковић”, на наговор познатих крушевачких просветних радника и политичара с краја шездесетих прошлог века, осмелио се да упише Учитељску школу и тако промени ковачку породичну традицију.

Момчилу, сада већ професору, који је у Основној школи „Јован Поповић” задобијао поверење пуних девет генерација, није много преостало до пензије. Када ових дана почне нова школска година, он ће кренути у исту школу са својим сином Далибором, такође професором разредне наставе, са завршеним мастер студијама. У ромском насељу Марко Орловић с дивљењем упиру прст у њихову лепу зиданицу, говорећи: „Ено вам куће Накића, једна породица, а два учитеља“.

А, кућа Накића је заиста са укусом пројектована, мада стешњена међу шареноликим ромским здањима из којих, у ове августовске топле дане, трешти разнолика музика.

– Ето, то је моја кућа. Саградили смо је уз помоћ кредита и створили себи потребне погодности за нормалан живот и школовање. Мој син Далибор је био одличан ђак у Гимназији у Крушевцу, а потом завршио учитељски факултет у Јагодини. Ћерка Сандра је медицинска сестра. Моја супруга је добра домаћица, а наша деца такође имају децу која су одлични ђаци. Ево у овом ћошку стола који ми је отац Милорад својевремено поставио. И терао ме да сваког јутра устајем у 4.30 да бих учио у тишини до поласка у школу. Можда сам имао срећу да после завршене основне школе и одличног успеха, сретнем неколико изузетно добрих људи, који су ме усмерили ка школовању за просветног радника – са усхићењем говори Накић.

Онда, без размишљања, наводи имена познатих крушевачких хуманиста, просветних радника и политичара, који су кумовали промени породичне традиције.

– Мене и мог оца су на разговор звали тада важни крушевачки политичари Миодраг Вељковић, Радован Томашевић и Радослав Мајдевац. Убедили су мог оца да треба да полажем пријемни испит у Учитељској школи у Крушевцу. Организовали су ми и пријем код директора те школе професора Буде Илића, познатог историчара и хуманисте. Мом оцу су говорили да је важно „да то дете постане учитељ”. Отац пак, као сваки строги родитељ, то је прихватио и мени запретио да морам истрајно да учим да не би од свега тога испало оно – „циганска посла”. Буда Илић није више жив, а није ни Мија Вељковић. Њима сам вечито захвалан на усмерењу и подршци. Жив је Радослав Рака Мајдевац, директор Основне школе „Јован Поповић” из времена када сам ја добио прво запослење. И сада се понекад сретнемо, а он, иако стар и сам после породичне трагедије, не може а да ме не пита како сам и како су моја деца. Срећем и Радована Томашевића, некадашњег начелника друштвених делатности Скупштине општине. И данас је срећа срести човека тако ведрог духа, ширине и образовања. Нисам сигуран да ће ове млађе генерације бити у прилици да се хвале сусретима са јако добрим, племенитим и изузетно образованим људима – каже Накић.

У његовој радној соби су две гитаре. Једна његова, а друга његовог сина. Каже да је тај инструмент заволео као дете, а свирање добро изучио у Учитељској школи. Онда позива сина Далибора да нешто одсвирају, уз добру лозовачу и кафу. Почињу да пребирају по жицама, а Момчило и запева уз чаробни звук гитаре. Онако, тек да покаже умеће и веселу и племениту породичну природу.

– Син и ја, ето, радимо у истој школи и свирамо у истом оркестру. Школа нам је озбиљна радна обавеза и задовољство, а музика је за нашу душу и душу оних који нас слушају. Истина, нема неке фајде од музике, али има лепог и веселог живота. И то је важно, зар не – као да пита учитељ и гитариста Момчило.

Популарни учитељ Мома данас није сигуран да ли ће му директор ове школске године доделити први разред, јер за две године иде у пензију. Можда би, каже, растанак после само две године био нелагодан за децу и њега.

– Нека. Ту је мој Далибор. Он је сигурно спремнији од мене да образује и васпитава нове и нове генерације. Нема више предрасуда код родитеља као што је некада, на почетку моје радне каријере, било зато што сам из ромске породице. Данас сам сигуран да су ме сви ти ђаци и њихови родитељи ценили и волели. Биће тако и са мојим сином Дакијем – уверен је учитељ Мома.


Коментари7
20dc8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ponoani krusevljanin
Tekst je dobar samo me bune neki delovi istog.Zivim vec cetvrtu deceniju u Staroj carsiji i stvarno neznam kog Radeta spominjete u tekstu.Cuvena porodica Nakic iz Stare carsije je poznata i to jos od davnina i to po majstor Ljubi kovacu Ziki ,Nikoli ,Miroslavu a sada u toj istoj radnji koja je osnovana jos davne 1912 godine radi majstor Rade koji je i pored kovackog posla prosirio delatnos i uspesno posluje vuc 25 godina
ивојин Манојловић
Браво за Накиће,који потичу из Старе чаршије ,две куће од моје ,а њихив прадеда Жика био је врстан ковач.Браво за младе нараштаје
Jelena Radenković
Dalibor je moj školski drug iz gimnazije, a sada učitelj mog sestrića i dece mojih koleginica, i o njemu svi mogu da kažu samo najbolje. Jedno fantastično ljudsko biće.
Zlatica Pavlovic
Dalibor je odlican pedagog koji voli svoju profesiju.Kao roditelj ,ja sam prezadovoljna. Predavao je mom sinu Spasoju a sada i cerki Aniki,zelim mu puno uspeha i srece kao i njegovoj porodici!
Зорица Аврамовић
Честитке аутору на избору теме, али и на савршеној, поетски забележеној, веома занимљивој причи. Накићи су, без сумње, најбољи и најпоучнији пример својим сународницима. Загрејте столицу, браћо Роми, и коме ће онда да засмета мало јаче осунчана боја ваше коже?! Још само да Накићи навијају за "Звезду", па када им "гробари" подвикну "цигани", да им није ни жао! Као што није ни нама Србима звездашима! Напротив, баш нам је мило!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља