недеља, 19.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:27
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ”: КОНСЕПСИОН КИНТАНА

Мој живот са Маркесом

Шпанска глумица и песникиња Консепсион Кинтана присећа се љубави и пријатељства с великим колумбијским писцем и нобеловцем, који је преко ње развио пријатељство са српским сликарима Батом и Љубинком Михаиловић
Аутор: Ана Оташевићнедеља, 27.08.2017. у 22:00
Маркес и Таћа (Фото лична архива)

У децембру 1955. Габријел Гарсија Маркес је стигао у Париз као млади колумбијски новинар, дописник листа „Еспектадор” који је убрзо престао да излази нашавши се на мети диктатуре.

Празних џепова Маркес се латио писаће машине „ремингтон” и окренуо писању романа. Тако је у поткровљу у Латинском кварту, у условима крајње оскудице, настао роман „Пуковнику нема ко да пише”, прича о грађанском рату у Колумбији и сиромашном пуковнику који се свакодневно нада да ће му стићи новац од пензије који му је обећан петнаест година раније.

Овај период обележила је интензивна љубавна веза с младом шпанском глумицом и песникињом Консепсион Кинтаном, или Таћом, која ће оставити трага у њиховим животима и у његовим делима.

– Када сам га први пут видела, није ми био много симпатичан, чинио ми се претенциозан. Новинар који ме је с њим упознао позвао га је на књижевно вече на коме сам рецитовала поезију, али је Маркес одговорио да неће доћи јер нема ништа досадније него када жене читају поезију. Сачекао нас је испред кафеа „Мабијон” и ту смо се упознали. Касније сам схватила да није био надмен, да је заправо врло стидљив – прича први пут за један српски лист осамдесетдеветогодишња Таћа.

Маркесов париски период завршио се већ наредне године, када је прихватио посао у Каракасу, у редакцији листа „Моменто”, али је пријатељство с Таћом трајало до краја живота.

Када више није био сиромашни новинар већ светски познати писац, купио је стан у кући у којој живи Таћа, у самом центру Париза, недалеко од великих издавачких кућа, и посећивао је сваки пут када би дошао у француску престоницу. Трг испред ове куће однедавно носи његово име.

Таћи је посветио француско издање „Љубави у доба колере”. Преко ње је развио пријатељство са српским сликарима Батом и Љубинком Михаиловић, чије слике је држао у свом мексичком дому.

– У Париз сам дошла као млада глумица. Нисам имала много шансе јер сам говорила шпански, зато сам радила све друге послове, као и сви у Паризу, док почетком шездесетих нисам срела свог мужа и живот ми се променио. Маркеса сам упознала у време док је био дописник, његов лист су угасили и остао је без новца. Ни ја нисам имала много, али сам имала собу у коју сам га примила. Живели смо у Латинском кварту и нисмо много излазили, углавном смо се кретали у кругу Колумбијаца. Француски је учио преко Брасанових песама које је свуда певао.

У то време је радио на роману „Пуковнику нема ко да пише”…

– Била сам његов први читалац. Одмах сам схватила да је у питању важно дело, да је начин писања посебан. То је био тај магични реализам. Мој муж, који је дуго живео у Јужној Америци, причао ми је потом да су Колумбијци такви, да је начин на који размишљају нека врста магичног реализма.

Док је радио на овом роману, изнова је преживљавао ситуацију коју је описао кроз лик пуковника који стално иде у луку да провери да ли му је стигао новац.  Тако је он свакодневно силазио до поштанског сандучета да провери да ли му је однекуд стигао чек, у том хотелу у коме нисмо имали шта да једемо. Нисмо имали ништа, ни за метро.

Инспирацију је црпео и из вашег односа?

– За мене кажу да сам пуковник јер сам му се, у време док смо били заједно, обраћала попут пуковника. Звао ме је заправо „генерале”, зато што сам за њега била ауторитарна. Говорио ми је: „Ви Шпањолке причате попут колумбијских мушкараца.” Разумела сам шта је хтео да каже кад сам чула њихове жене како причају, мекше, много суптилније него у Шпанији. Говорила сам му да морамо да једемо, питала сам га хоће ли нешто да предузме. Сиромах није знао ништа друго него да куца на машини и да пише, пише.

Био је одлучан у намери да постане писац?

– Потпуно се томе предао, али када имате проблема с новцем…

Његов књижевни рад у то време није био препознат…

– Био је одличан репортер, новинар. Зато је дошао у Европу, да извештава за свој лист, али га је у томе омела нова власт. Да није било диктатуре, можда не би написао „Пуковнику нема ко да пише”. Превела сам овај роман с пријатељем и понудили смо га француском издавачу, али је књига остала непримећена.

Маркес није било срећан у Паризу, у сваком смислу. Говорио је да Французи не могу у потпуности да схвате његово дело. За мене је овај роман, вероватно из личних разлога, његово најбоље дело.

Јесте ли замишљали живот с њим?

– Не, у почетку сам рекла да то не желим. Затруднела сам, нажалост, и то је био кошмар, јер нисам то желела. Имала сам проблема са здрављем, али се све добро завршило. Габријел је био пун разумевања, изузетно се понео. Разишли смо се јер смо знали да нисмо једно за друго. Ја сам отишла, а он је остао још неколико месеци пре него што је напутио Париз. У то време је, кажу, упознао Кортасара, који је живео недалеко, састајали су се у оближњој кафани. Тада већ нисмо били заједно, али доказ да му је наш однос значио јесте што је желео да останемо пријатељи. Прва ствар коју је урадио када се вратио у Париз, овенчан славом, била је да ме посети.

Какав је био његов однос са женама? Да ли је био заводник?

– Био је заводник, али не с намером, не зато што је то хтео. Није уопште био мој тип, нисам волела мушкарце с брковима, свиђали су ми се нешто старији мушкарци, као што је моја прва велика љубав, песник Блас де Отеро или мој муж с ким сам живела 40 година. Маркес је био врло романтичан, хтео је да ми поклони месечину. Нико пре њега није тако причао са мном.

Верујем да је био веома вољен, али је у љубави био веома дискретан. Обожавао је своју жену Мерседес, с којом сам развила дивно пријатељство. Њиховим синовима Родригу и Гонзалу сам попут тетке. Позвала сам је пре неки дан да јој испричам из прве руке како је прошла инаугурација трга с његовим именом испред наше зграде у Паризу, у којој је живео и Малро, а и Хемингвеј није био далеко. Присутни су били колумбијски председник Сантос и градоначелница Париза Ани Идалго. Мерседес се веома радовала.

Фото лична архива
Када сам Габријела Гарсију Маркеса први путвидела није ми био много симпатичан, чинио ми се претенциозан. Касније сам схватила да није бионадмен, да је заправо врло стидљив
 

С њом сте заједно присуствовали додели Нобелове награде која му је уручена 1982. године.

– То је један од најсрећнијих тренутака у мом животу. Био је, као што кажу Шпанци, као дете у новим ципелама. Много сам плакала јер су колумбијски певачи, које је повео са собом, певали све оне песме које је он мени певао. Како је то било потресно… Габријел је дивно певао.

Видела сам га пре него што је умро, изненада сам пожелела да га видим јер сам знала да ће један од нас ускоро умрети. Нисам сигурна да ли ме је препознао јер је губио памћење. Није ме ословио, али ме је снажно пољубио, очи су му се тако засијале – имао је тај интензивни поглед – да сам сигурна да је знао да воли особу која је пред њим и да зна да она њега воли.

Донела сам му много фотографија, с доделе Нобелове награде, с наших заједничких сусрета. Гледао их је и у једном тренутку је рекао: „Увек сам носио кравату.” Мени се то учинило смешно зато што сам га ретко виђала с краватом.

Случајност је била да је у то време у Колумбији био Бил Клинтон, који је увек о њему говорио с великим поштовањем и који је дошао да га посети.

Маркес је био интелектуалац чији глас је имао снажан одјек на међународној сцени, који није одступао од онога у шта је веровао ни када су га жестоко критиковали, као у случају његовог пријатељства с Фиделом Кастром.

– Када сам га упознала, био је политички веома свестан. Габријел ми је увек говорио о политици, био је снажно ангажован за идеје левице, иако не верујем да је био члан Комунистичке партије. Први пут сам с њим ишла на Фет де л’Иманите (политички сабор Комунистичке партије и других партија левице који једном годишње у Паризу организује лист „Иманите”).

Био је члан Раселовог трибунала (суд јавног мњења који су основали филозофи Бертранд Расел и Жан-Пол Сартр 1967. године с циљем да раскринкају политику Сједињених Америчких Држава у Вијетнаму).

Пријатељство с Кастром му је много наудило, али он ми је увек говорио да пријатељ остаје пријатељ. Због тога су га казнили. Није чудо што је Варгас Љоса, с којим се сукобио око Кубе, ушао у Плејаду пре њега. Њих двојица су потпуна супротност, два света.

Маркес је преко вас познавао Љубинку и Бату…

– Имао је велику Љубинкину слику у својој кући у Мексику, коју је купио мојим посредством. Неколико пута је био у њеном атељеу, био је врло осетљив на њен рад, говорио је да је срећан док ради јер испред себе има Љубинку. Упознао нас је мој муж Жан Русоф, који је једно време радио као инжењер у Београду. Волео је сликарство, био је прави колекционар. Код нас у кући су се увек окупљали уметници. Нас две смо се дружиле читавог живота, била ми је најбоља другарица.


Коментари0
bf040
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља