среда, 21.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 31.08.2017. у 16:00 Александар Милетић
40. ЕВРОБАСКЕТ: НАШИ КОШАРКАШИ НА ШАМПИОНАТИМА

Од аутсајдера до светске силе

Наши кошаркаши на свом првом учешћу, у Прагу 1947, заузели претпоследње, 13. место, а од 1961. до 2009. освојили су 18 медаља, од тога осам златних
Пре 70 година, када смо дебитовали на европским шампионатима, били смо претпоследњи (Фотодокументација „Политике”)
Последња златна медаља, Истанбул 2001: капитен Дејан Бодирога испред тима (Фото КСС)

Када се говори о историји европских првенстава за кошаркаше, онда једну ствар неизоставно треба нагласити: она никада не би била тако блистава да није било југословенских и српских кошаркаша. Тек са појавом „југословенске школе кошарке” (утемељивачи Поповић, Станковић, Шапер, Николић, Жеравица) евробаскети су постали позорница оног најлепшег што игра под обручима може да понуди, нечега што се гранички са уметношћу. 

Неки стручњаци указују на то да је неосновано говорити о „школи”, већ да је реч о јединственом „методу” кошарке који се зачео пре отприлике пола века. Наши први, самоуки тренери трагали су даноноћно за другачијом игром, за решењима која ће их погурати ка врху. Помно анализирајући друге, стварали су свој начин (метод) кошарке.

Данас се тајна наше кошарке банално тумачи – вицом! 

У основи је нешто сасвим друго: мукотрпан и студиозан рад. Ма шта причали они који површно објашњавају наше успехе „чистим талентом”, чињеница је да смо до многих медаља долазили искључиво због тога што смо тренирали и више и боље од осталих. Наши тренери су знали како да тренирају, кога да тренирају (изванредна селекција) и колико да тренирају. Иако су кошарку уздигли до нивоа науке (Завод за спорт је и данас пун разних психо-физичких тестирања и експеримената које је спроводио Ранко Жеравица) били су довољно мудри да оставе играчима слободу која је – на крају – дала душу и смисао њиховим тактикама. 

Док су многе репрезентације играле „сец” кошарку, на „ноте”, где се слепо следила замисао шефа струке, ми смо стварали мешавину постављене и креативне кошарке. Играчи су, под оком тренера, доносили нова решења на тренинзима. Било је то међусобно обликовање, на обострану корист: кошаркаши су својим луцидним решењима уздизали до легенди стручњаке. 

Када је потписник ових редова једном питао Дејана Бодирогу – како му полази за руком да у најдраматичнијим тренуцима постиже одлучујуће кошеве – уследио је одговор у којем рад односи победу над сувим талентом:

–Суштина је у томе да се на сваком тренингу понашате као да је финале неког великог такмичења. Да у сваки дуел, сваки став, контру или полагање у кош унесете целог себе, као да је баш то тај тренутак који ће одлучити о златној медаљи. Чак и ако вас на тренингу чува јуниор недорастао вама...

Ово је само једна мала епизода која објашњава како је Србија постала земља кошарке и зашто предстојеће 40. европско првенство наша јавност дочекује са огромним интересовањем. 

Та веза између наше публике и кошарке грађена је дуго и предано, а услови за њу су настали тек када су стигли први успеси. А први велики био је на „Евробаскету 1961” у Београду. За деценију и по превалили смо пут од аутсајдера – на дебију у Прагу 1947. претпоследње, 13. место (иза нас Албанија) – до европских вицешампиона. После пуне Хале 1 на Београдском сајму, када је 12.000 људи пратило финале са Совјетским Савезом, кошарка је одједном постала „наш спорт” уместо „спорта од којег се добија грба” – тако су, према признању почасног генералног секретара Фибе Боре Станковића, у првим послератним годинама родитељи плашили децу. Финале 1961. уживо су посматрали и неки будући асови (Славнић 12 година, Капичић 13...) који су се, гледајући Кораћа, Данеуа, Ђерђу и остале заљубљивали у тај спорт. Почели су да ничу нови терени, да се оснивају нови клубови. Коначно, када је Југославија постала првак света, у Љубљани 1970, кошарка је постала мезимче нације. 

Сваки нови успех је рађао нове асове. Многи од њих и данас истичу да су се окренули кошарци док су у заносу, са друговима, славили успехе репрезентације. Рецимо, Жељко Обрадовић каже да га је „купила” прва европска златна медаља националног тима, у Барселони 1973, када је имао 13 година. Данашњи селектор Александар Ђорђевић почињао је да тренира кошарку „златних седамдесетих”, када се појавила једна од најбољих репрезентација на свету – мимо америчке: Славнић, Кићановић, Далипагић, Делибашић, Ћосић, Варајић, Радовановић, Жижић... Ђорђевић сада има своју теорију: међу данашњим десетогодишњацима, задојеним успесима Теодосићеве генерације, види будуће мајсторе кошарке (Теодосић каже да се заљубио у кошарку гледајући Ђорђевићеву генерацију)..

На врху рекордера евробаскета налазе се и даље земље које не постоје: Совјетски Савез и Југославија (СФРЈ). Совјетски Савез је освојио 21 медаљу (14 златних, 3 сребрне, 4 бронзане), а Југославија – 17 (8, 5, 4). Србија, која наставља традицију југословенске школе кошарке, има сребро из 2009. године (укупно 18 са југословенским), али су у седам одличја СР Југославије од 1995. до 2002. године 90 одсто учествовали српски кошаркаши.

Данас, кад многи стручњаци сврставају Гасолову генерацију (Шпанија од 2001. до данас) у ред најбољих европских свих времена, наш је став да је она, у најбољем случају – трећа најбоља! Ако се поред трофеја гледају и игра, асови, моћ и лепота кошарке, онда су две наше (југословенске) без премца. Прва, чији су стубови били Славнић, Кићановић, Далипагић, Делибашић и Ћосић, и друга, која је почивала на Дражену Петровићу, Дивцу, Ђорђевићу, Паспаљу, Кукочу, Рађи, Даниловићу...

Коментари0
4ca98
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља