понедељак, 20.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:14
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 2. СЕПТЕМБРА

Шта је све помирио Петар Лубарда

петак, 01.09.2017. у 13:36
Петар Лубарда: сликар чији се сваки корак пратио (Фото Спомен-збирка Павла Бељанског)

СТВАРАОЦИ

Његово бављење природом слике било је пропраћено монументалним форматима и великим темама, универзалним значењем, симболичким проседеом, као и сталним преиспитивањем тема чија се интерпретација мењала кроз време. Јаснију слику о томе ко је заправо Петар Лубарда дају  његове слике које чине окосницу изложбе „Петар Лубарда 1907–2007–2017“ од 7. септембра у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду

За цртање се заинтересовао још као дечак у Љуботињу, шарајући замршене цртеже по стенама. И касније, склоност Петра Лубарде ка ликовности манифестовала се све до завршетка гимназијског школовања у Никшићу 1925, када је приредио изложбу. Ни први учитељи цртања, као ни предавачи у Уметничкој школи коју је кратко похађао у Београду – Илија Шобајић, Бета Вукановић и Љуба Ивановић – нису оставили трајног трага у Лубардином сликарству. Већ 1926. налазимо га у Ecole Nationale Superieur des Beaux-Arts у Паризу, али ће његову пажњу у већој мери привући музеји и галерије, као и актуелна уметничка сцена.

ПАРИЗ

Већ тад Лубарда почиње интернационалну каријеру: самосталну изложбу приредио је 1929, у римској Casa dell Arte Moderna Bragaglia. У Паризу је његова излагачка каријера почела годину раније, 1928. на изложби југословенских уметника, као и када је, међу 400 нових чланова, прихваћен да излаже на Салону независних, на ком ће редовно излагати до 1932, као и 1939. Излагања прате позитивни коментари критике, а посебно су биле истицане слике попут Акта, Венере или Господина с одликовањем, док је сликар окарактерисан као уметничка личност посебних квалитета која се публици Салона представила делима „оригиналног модернизма“ и јединственог акцента „који је потпуно искрен и проживљен“. Од првих париских дана Лубарда се дружи с многобројним „земљацима“, посебно  с Милом Милуновићем и Сретеном Стојановићем с којима ће га везивати дугогодишње пријатељство. С Аралицом, Милуновићем и Јефтом Перићем делиће и животни и радни простор, пошто се с Монпарнаса преселио у малу уметничку колонију у предграђу Малакоф. Поред значајних слика тамо насталих (Плави излог, 1930) тад су интензивирани и контакти с Павлом Бељанским, што ће резултирати и његовим кумовањем на Лубардином венчању с Јеленом Јовановић, 1933. у Београду. У колекцији Бељанског Лубарда је заступљен периодом од 1928 (Нага жена) до 1940. (Фазан).

Јасна Јованов

-------------------------------------------------

У ЖИЖИ
Препознавање у дистопији Маргарет Атвуд

„Слушкиње“ у црвеним широким хаљинама до земље са белим шеширима, и погнуте главе, онакве какве су створене у литератури канадске књижевнице, протестују ових дана испред Конгреса у Вашингтону, запоседају градске холове у Остину, Чикагу, Конкорду, Коламбусу

Маргарет Атвуд  (Фото Жан Малек/сајт Маргарет Атвуд)

Деценијама већ најпознатија канадска књижевница ужива углед друштвене пророчице, али је литерарна репутација Маргарет Атвуд (78) додатно углачана орвеловским сјајем сада када је политичка и друштвена сцена са обе стране Атлантика (у Новом и Старом свету) под окупацијом трампоидних лидера.

Дан пошто је у Вашингтону инаугурисан (20. јануар ове године) нови амерички председник, учеснице на Маршу жена у Вашингтону носиле су плакат са необичним текстом. Тражиле су да литература Маргарет Атвуд „постане поново фикција“. Демонстраткиње су се позивале на роман Слушкињина прича који је Канађанка написала још пре 32 године и чија се дистопијска визија по њиховом мишљењу необично поклапа са друштвом какво у САД настаје са ером Доналда Трампа и његовог кабинета.

Већ после неколико месеци када су у априлу почеле да се емитују прве епизоде телевизијске серије „Слушкињине приче“, жене су на протестима против Трампових закона, твитова, и претњи почеле да носе одоре какве су описане у Атвудиној прози и екранизоване у ТВ серији.

Зорана Шуваковић

-------------------------------------------------

СТВАРАЛАШТВО И ХРАБРОСТ
Уметност на терену подозрења и притисака

Видите, уметник то је „сумњиво лице”, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је сигурно много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност, ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница.
(Иво Андрић: Разговор са Гојом)

Ај Вејвеј: „Дрвеће“, скулптура

Креативност не постоји у изолацији. Не би било Сикстинске капеле да није било будног присуства папе Јулија Другог. Микеланђело је пример за све нас. Свако ко жели да истражује нове идеје мора да се усуди. Друштво, међутим, пред нас поставља огромне притиске како бисмо остали конформисти. Своје аутомобиле послушно возимо по обележеним странама пута, употребљавамо новац као прихваћено средство за размену роба и услуга и стрпљиво стојимо у редовима. То функционише. Уколико не бисмо поштовали ове друштвене конвенције, наступио би хаос и друштво би се распало. Али, ту је чвор.

Статус кво није фиксиран. Као и планета на којој живимо, једина константа је промена. Људи се крећу, моћи нестају и на тај начин се могућности увећавају. Заједнице се развијају. Они међу нама који су свеснији, или они други који имају специјалистичка знања, могу да осете ове промене, виде нове могућности и да на то дају адекватне одговоре. Научници доносе нова открића заснована на релативно оскудним подацима који су им доступни. Предузетници врло брзо идентификују отварање нових послова. Најзад, уметници креирају нове начине изражавања како би изразили ново доба.

Небојша Брадић

-------------------------------------------------

ИСТОРИЈСКЕ ПОСТАВКЕ
Страсти богатих колекционара

Специјално за „Политику” из Мадрида

Две приватне фондације су, у партнерству са државом, понудиле јавности на увид и уживање две изузетно богате колекције. Музеј Хосе Лазаро Галдијано и Музеј Тисен – Борнемиса у шпанској престоници готово да конкуришу богатством и лепотом својих изузетних колекција незаобилазном Праду. Један је основан 1951, а други 1992. године

Палма Векио, La Bella, Музеј Тисен – Борнемиса; Франсиско Гоја, Вештице, Музеј Лазаро

Музеј Хосе Лазаро Галдијано смештен је у луксузној палати с прелепим парком, некада боравишту власника, у отменом кварту Мадрида. Овај музеј једног заљубљеника и вештог пословног човека поседује 12.600 дела и библиотеку са преко 20.000 ретких књига и рукописа. Сматра се најкомплетнијом колекцијом своје епохе.

Лазаро Галдијано, пореклом из Наваре (1862–1947), започео је каријеру као новинар, бавио се уметничком критиком и био хроничар листа Вангардија из Барселоне, све док није прешао у Мадрид, где је остварио бриљантну каријеру издавача и финансијског стручњака. Занимала га је уметност свих епоха. До краја свога живота остао је инфициран колекционарским поривом. Скупљао је све што је било изузетно и улагао огромно богатство у слике, скулптуре, таписерије, оружје, накит, намештај, иконе, сребренину, керамику, нумизматику, сатове, археолошке артефакте и друга дела примењених уметности. Уз то, био је библиофил и добар познавалац литература свих земаља.

Борка Божовић

--------------------------------------------------

МОЋ РЕЧИ
Речи новог света

Готово уобичајени постали су нпр. термини лајфкоучинг  или менаџмент тј. управљање људима и ресурсима. Свакако, на овом путу паметног, одрживог, предузетничког, дигиталног и инклузивног раста, Србији помаже Светска банка. Та моћна и, за нас лаике, помало апстрактна машинерија производи нови језик и нову стварност

( Драган Стојановић)

Једном је један пријатељ рекао да префикс пост, који све чешће користимо у говору, служи да замаскира наше неразумевање стварности. И био је у праву. Свет који је настајао од тренутка када је епоха обележена као постмодерна, заиста је било све теже разумети и објаснити. Иако је почивала на жељи за исцељењем од последица позитивистичког и објективистичког посматрања света, изнедреним током модернизације, постмодерна је поклекла пред мноштвом истина које су се појавиле услед коначног укидања једне и свеобухватне. Тако, постсвет у коме живимо одликује одсуство универзалних путоказа, подразумеваних вредности, јасних структура и етичких разграничења. Међу многим пост-измима постблоковског и постиндустријског друштва наилазимо чак и на синтагме као што су постистина или постхуманост. Утисак да човек и друштво нису више оно што су били појачавају и термини са префиксом транс, а посебно трансхуманизам, посредно најављен већ у књижевним антиутопијама прве половине 20. века и разрађен у научнофантастичним филмовима који су почивали на идеји о губљењу границе између људи и машина, између „реалности“ и њених пројекција.

Др Александра Павићевић

-------------------------------------------------

ПОДСЕЋАЊА
Бог Добрице Ћосића постоји

Добрица Ћосић је умро у туђем веку и свету, али због оног што је, неупоредивом снагом, у вербалном делиријуму исткао од српског језичког крупниша и ситниша, описујући Србијицу „као ливаду коју река плави кад год зацвета”, ниједан будући свет и век неће му бити туђ

(Фото Раде Крстинић)

Част ми је да се чује и моја реч на скупу посвећеном књижевном делу Добрице Ћосића. Али како исказати оно што би овим поводом било умесно рећи кад знамо да сваки повод и пригодност истини и искреној речи могу само одмоћи.

А ваљало би рећи шта је све овај самоуки дуговеки „сељак с наочарима” како га је назвао Михиз, научио и од себе начинио док је постао драгоценост српског језика и „најзначајнији Србијанац после Другог светског рата”, како га је оценио Милован Ђилас.

Ћопић је био господин који се пресвукао у сељака, а Ћосић сељак који се обукао у господина. Слично оном што је Гробаров рекао мени: „Ти се правиш паметан, а ја се правим луд.”

Од великих писаца који су се бавили високом политиком Ћосић спада у оне којима је политика највише скрајнула и затамнила књижевно дело. Иво Андрић је имао далеко значајнију политичку каријеру, али се нико није осмелио да га о политици било шта пита, док Добрицу Ћосића готово нико није питао ништа о књижевности. Милован Ђилас је имао стрмију политичку каријеру од обојице, а рекао ми је да би све своје функције и сав револуционарни рад дао за једну праву реченицу. Не сумњам да се око те рачунице не би двоумио ни Добрица Ћосић.

Кад сам дошао у Ваљевску гимназију, први пут сам чуо његово име, а тамо одакле сам дошао најславнији је био Бранко Ћопић. Презимена ратног и поратног песника револуције раздвајала су слова „п” и „с”, а у том  постскриптуму крила се историја рата „који је нашем народу скренуо историју у непознато и трагедију”.

Матија Бећковић
(Реч на отварању Међународног научног скупа о књижевном делу Добрице Ћосића 30. августа 2017. у Београду)

-------------------------------------------------

КАЛЕИДОСКОП
Култура канабиса у 21. веку

Наш нобеловац Иво Андрић пише: „Есзап је врста опојне дроге, наркотика који се прави на бази индијске конопље који су Турци употребљавали много.” До краја 19. века народ у Србији правио је сопствену одећу и то од вуне, лана, конопље и коже. Невреме се, из свег гласа, растеривало песмама које су говориле о мукама пшенице и конопље. У Вуковом речнику, из 19. века, забележено је и женско име – Конопља. Тројановић, 1896, пише да се, у пиротском округу, болесници од кашља и кијавице нагињу над ужарено семење конопље

Недавно видех мисао савременог филозофа који каже: „Легализација марихуане није опасан експеримент – прохибиција марихуане је опасан експеримент, који је драматично пропао и, при томе, унесрећио милионе људи широм света.” Онда сам наишао на забелешку Херодота, који је, пре две хиљаде година, овако говорио: „Скити, ти лутајући ратници, бацали су семе конопље на вруће камење. Испарења су стварала чудесна дејства. Ниједно грчко парно купатило није могло да се мери са овим.”

Шта се то десило с конoпљом, биљком која одувек, сама од себе, постоји и расте у природи и коју су користили древни народи, велики људи, сјајни уметници, па да је у 20. веку, добила то „ђаволско име” – марихуана и доспела на стуб срама, а они који рекреативно користе марихуану и њену нешто снажнију варијанту, хашиш, сврстани, посвуда, међу криминалце и тешке преступнике, прогоњени и затварани? Дуга је то прича, наравно, којој се не види крај, али недавно се десило нешто што је, у тој причи, сигурно, отворило ново поглавље. Држава Уругвај, прва на свету, укинула је прохибицију марихуане, увела слободно узгајање до шест биљака, слободну продају, до 40 грама месечно, по становнику, и то по цени од испод једног долара по граму. А држава Канада најавила је да ће, од наредне године, учинити мање више исту ствар. По Америци, једна по једна савезна држава вуче, мање више, исте потезе. Најновија је Невада која је израчунала да ће, од пореза на продају марихуане, годишње, буџет државе бити богатији за преко 100 милиона долара. А добро је познато како су Португалија, Шпанија и Холандија одавно декриминализовале канабис и које су друштвене последице тих потеза. Дакле, налазимо се у хаотичном, али прагматичном – 21. веку.

Станко Црнобрња

-------------------------------------------------

РЕАГОВАЊА
Нагађања и етикете

Поводом чланка Синише Стефановића „Србија и њен ћирилични стандард”, Политика, 26. август

У свом претенциозном, идеолошки острашћеном а (вероватно услед изостанка неопходне лектуре) тешко читљивом чланку „Србија и њен ћирилични стандард“, Синиша Стефановић, историчар из Завода за проучавање културног развитка Србије, нагомилао је много тога, од одредби хрватских и српских устава до међународних дигиталних стандарда, од Светог Саве и Доситеја до Кардеља и Лењина, од Новосадског споразума до Венецијанске комисије и Европске уније, уз низ тенденциозних а проблематичних тврђења и покоју бесмислицу. На тај текст се не бих ни освртао да у њега није убацио и моје име, у једном крајње непримереном контексту, произвољно ми пришивајући политичке квалификације које морам јавно да одбацим.

Ранко Бугарски

-------------------------------------------------

НАУКА
Од тачкице у телескопу до далеких пејзажа

На основу досадашњих истраживања, организми на Титану, чије постојање засад остаје тек крајње далека и мало вероватна могућност, свакако би се морали суштински разликовати од оних на нашој планети

Титан у поређењу са Земљом и Месецом (Фото Викимедија)

Титан је највећи месец планете Сатурн и други по величини (иза Јупитеровог месеца Ганимеда) природни сателит у Сунчевом систему. Данас знамо да је реч о једном од најузбудљивијих светова које је човек досад имао прилике да истражује. Овог лета, суму научних сазнања којима располажемо обогатила су два засебна открића органских хемијских једињења на Титану. Ова открића надовезују се на дуги низ сличних научних увида. Веома су важна, између осталог, и стога што су нека од откривених једињења – анјонске форме угљоводоничних ланаца – веома реактивна, те би могла бити добре „коцкице” за грађење сложенијих супстанци, укључујући и оне које би се могле довести у везу са предусловима за настанак живих организама – премда би се организми на Титану (чије постојање засад остаје тек крајње далека и мало вероватна могућност) свакако морали суштински разликовати од оних на нашој планети.

Срђа Јанковић

-------------------------------------------------

ЏЕЗ СКИЦЕ
Глобална комуникативност џеза

Специјално за Политику из Салфелдена

Аустријска публика урлала је од смеха на пароле Кристијана Рајнера из трија Weiße Wände. Нисам ништа разумео, али ме је покренуло: то је џез у сржи који растура језичке и културне границе ударајући у срце сваког бића.  „А да пробате наш специјалитет?” Ведра домаћица пансиона Hubertus не оставља никакву дилему у погледу избора пића. „Наравно госпођо, са задовољством!“ одговарам широког осмеха. Ко би противречио у срцу Алпа, ако са једне стране поглед баца на јужни крај Стеновитог мора, са замком Лихтенберг на рубу шуме и испосницом међу стенама, а са друге на крем аустријског савременог џеза за столовима пивнице?

Волфганг Пушниг (Фото Herbert Hoepfl)

Петак поподне на џез фестивалу у Салфелдену (24–27. август) увек спаја радост почетних утисака са „Кратких резова” у културном центру Nexus, где је већ одржанa половина планираних наступа, са ишчекивањем свечаног отварања у Конгресном центру, где ће тачно у седам сати гонг означити званичан старт  још једне међународне џез смотре. Док домаћица сва поносна доноси прво точено, Милица Шеварлић, менаџерка за односе са јавношћу Београдског џез фестивала, упознаје ме са градоначелником Салфелдена, а ја њу са Хелгеом Хинтерегером, одговорним за џез у Mузичком информативном центру Aустрије.

Војислав Пантић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари0
df392
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља