субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50
ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ“: Зијад Дуеири, либански редитељ

Извини је најскупља реч на Блиском истоку

Филм „Увреда” је добио дозволу цензорске комисије да буде приказан у Бејруту, јер сам пристао да на шпици два минута стоји натпис да власт неће бити одговорна уколико филм произведе конфликте
Аутор: Дубравка Лакићпонедељак, 04.09.2017. у 22:00
(Фото Д. Лакић)

74. ВЕНЕЦИЈА
Венеција, ЛидоМеђу пет филмова са највећим оценама и критике и публике на досадашњој 74. Мостри је „Увреда“ либанског сценаристе и редитеља Зијада Дуеирија у којем су либански хришћанин и палестински избеглица, кроз судски процес што се претвара у медијски циркус и праву друштвену експлозију, присиљени да поново размотре своје животе и предрасуде.

На тај пут до опроста и међусобног разумевања Зијад Дуеири, иначе аутор награђиваних филмова попут „Западни Бејрут“, „Напад“, „Лила каже“ и серије „Црни барон“, води своје јунаке, становнике Бејрута наших дана, призивајући и документоване чињенице из грађанског рата од 1975, до 1990, отварајући, али и лечећи тако старе ране.

У ексклузивном разговору за „Политику“ Дуеири открива и неке од главних покретачких мотива за настанак оваквог филма у којем се чују оне драгоцене речи: извини и жао ми је...

Лако ми је да се идентификујем са вашом причом јер и сама долазим из „конфликтне зоне“ са свешћу како погрешна реч, изговорена да увреди и заболи, како бенигна свађа може да запали ватру великих размера?

Тачно тако, то и сам знам. Лично, веома сам вешт у томе да повредим људе око себе, не марећи за тежину речи.

Не толико вешт као ваш Тони, надам се?

Тони је Мендела у поређењу са мном. Верујте ми. Оно што је Тони изговорио у филму са намером да највише могуће увреди Палестинца Јасера заправо сам изговорио мом водоинсталатеру који је забрљао нешто са мојим водоводним инсталацијама. Када сам се извикао на њега препознао сам по његовом акценту да је Палестинац и онда сам рекао оно: „Штета што вас Аријел Шарон није све уништио!“ и одмах сам знао шта сам изговорио. Јер, Шарон (израелски министар одбране у време масакра у избегличким логорима Сабра и Шатила и 11. израелски премијер, прим. аут.) најстигматизованија је фигура у палестинској свести. Моја тадашња жена Жоел, иначе и косценариста овог филма, одмах ме је питала да ли сам нормалан и како сам уопште могао тако нешто да кажем неком ко је Палестинац. Ишао сам одмах да му се извиним, није прихватио извињење, није ме ни гледао у очи и ја сам знао да га је то толико заболело да није могао да говори. И вероватно је да је тако нешто први пут чуо и то баш из мојих уста.

Излетело вам је из подсвести?

Тешко је објаснити зашто сам баш то рекао. Могао сам да пронађем хиљаду других речи које би га повредиле, а ја сам изабрао оне најгоре. Нисам задојен мржњом. Напротив. Одрастао сам у породици либанских интелектуалаца који су изразито пропалестински настројени. Моја мајка је адвокат, у младости је била изразити левичар и борац за палестинска права. Нисам чак ни хришћанин, ми заправо имамо муслиманско суни порекло, али породично нисмо религиозни. Моја мајка је чак била главни консултант за правничка, судска питања у сценарију, за све сцене суђења и међу члановима закона увек би тако вешто проналазила оне који иду у палестинску корист.

Шта вам је онда било?

Ко зна, али да тога није било можда не би било ни овог филма.

Као најбољег начина да се каже и покаже та важна реч извини?

У неку руку да. Извини је најскупља реч на Блиском истоку. Тешко се изговара, ретко чује са свих страна у конфликту. Ретко се чује и у данашњем Бејруту.

Грађански рат у Либану завршен је пре неких 27 година. Где су сада сукобљене стране у либанском друштву?

Тај петнаестогодишњи рат је окончан 1990. године без победника и губитника. Сви су ослобођени, а општа амнестија се претворила у општу амнезију. Гурнули смо прљавштину испод тепиха, а не може бити националног излечења ако се не бавимо проблемима, а у филму „Увреда“ видите колико проблема још увек постоји у Бејруту, у целом Либану.

Мислите да ће међународна публика то све успети да разуме?

Мислим да хоће, јер сам радио овај филм тако да има универзалну димензију. Јасер и Тони могу да буду било које друге националности, могу да припадају било којој нацији. Оно што је још важно јесте да је „Увреда“ и хуманистички и оптимистички филм. Он показује алтернативу конфликтима и то тако што нуди пут до препознавања важности правде и опроста.

Занимљив је начин на који ви и Тонија и Јасера водите на пут до опроста?

Одмах сам пронашао жељену динамику унутар приче изграђене на догађају који спирално води до потпуног измицања контроле. Увек почињем своје филмове напетом сценом, неким инцидентом и покушавам да пратим резултате таквог догађаја. Такође, са ликовима са којима почнем филм, ја филм и завршим. У овом случају то нису само Тони и Јасер, већ и њихово спољашње наелектрисано окружење. И један и други имају своје грешке, њихове прошлости су обојене низом унутрашњих препрека. Тони са собом носи тајну, нешто је искусио о чему нико не жели да говори јер је у питању либанска табу тема, а он лично сматра да је огромна неправда. Јасер такође има своје препреке, осим избегличког статуса њега је и искуство научило да не верује у правосудни систем.

А ви сте га тако неповерљивог сместили управо у судницу да доживи правду?

Да, филм „Увреда“ се постепено претвара у филм из суднице, јер је она јединствено место на којем се двоје антагониста могу бацити један на другог, лицем у лице. Прави дуел у затвореном окружењу који ми је омогућио да говорим о много чему што је део наше заједничке прошлости и тињајућа варница која у сваком тренутку може да запали нову ватру. Наша прошлост ми је подсвесно помогла да изградим целу причу без избегавања истине да су се тешке неправде догодиле и хришћанској и муслиманској страни у грађанском рату. Правда ми је била одувек важна и ту нема никаквог избегавања, а моја лукава мајка се потрудила да на основу нашег закона докаже да Палестинац треба да буде ослобођен.

За велико је поштовање начин на који сте свим странама у сукобу дозволили да кажу своје виђење конфликта.

Моја бивша жена и косценариста Жоел потиче из породице која је била уз хришћанске фалангисте, а ја из суни породице која је подржавала палестинску ствар, а главни циљ нам је био да разумемо тачку гледишта оног другог. Свако од нас је у овој либанској причи направио важне кораке ка равнотежи. Ништа није црно-бело, нема „добрих и лоших момака“.

Има достојанства?

Тачно, када бих хтео да резимирам овај филм рекао бих да је он потрага за достојанством. И Тони и Јасер су претрпели ударце на њихову част и достојанство. И један и други оног другог сматрају одговорним за своје проблеме, али суочени са мукама и тајнама оног другог почињу да се разумеју један другог и да саосећају.

Кроз судске сцене понудили сте нам и психоанализу савременог Либана?

То је на либанској публици да каже.

У Бејруту ће моћи да виде „Увреду“?

Хоће, филм је добио дозволу цензорске комисије пошто сам пристао да на шпици два минута стоји натпис да власт неће бити одговорна уколико филм произведе конфликте. Моји претходни филмови нису никада били приказани у Либану.

Зато што сте филм „Напад“ снимили у Израелу?

Мислим да је то био главни разлог.

У „Увреди“ главну реч ипак доноси жена?

Да, овај се филм може чак посматрати и из женске визуре. Жене имају сасвим другачији приступ, више су изнијансиране, имају интелигенцију која омогућава постизање равнотеже. У филму жена преузима контролу над ситуацијом и умирује је. Замислите да једног дана жена води арапски свет. Када би се појавила нека снажна жена попут Индире Ганди било би више мира у арапском свету.

Филм сте режирали окретно, динамично, узбудљиво и експлозивно као прави Американац?

Е, сада говорите као моја бивша жена! А како другачије да га режирам, када сам са 19 година отишао у Америку да студирам филм и тамо радио на филму? Све што сам научио о филму научио сам тамо. Моја земља јесте Либан, радим и снимам и у Француској, али је моје филмско образовање стечено у Америци.


Коментари3
c87eb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragoljub
Kad prođe jednom, proćiće opet, tako je to sa nama "primitivcima", Mazalica "teško je reći izvini" - prvo je plasirana kod nas, veoma uspešno i u pesmi opevana. Ništa nije promenilo od pamtiveka do sada. Moram priznati da smo opet mi naj! Postali smo poligon za ispitivanje,opet ono što upali kod nas-pali svugde, to je dobro, ali je loše što ništa na osnovu toga ne shvatamo i učimo. Neka bog čuva Srbiju, al izgleda da je on Srbin - zato ovako prolazimo - gleda nas kao braću, onako srpski, po naški. U suštini, uvek neko čeka da zlo/upotrebi tuđu nevolju - kad profitira - više niko ne bude zainteresovan za to.
dodajem
...i kod nas.
Sasa Trajkovic
Jos jedan lep primer kako upravo umetnost i umetnici podizu mostove medju narodima i kulturama, nazalost oni su i zrtve rezima i diktatura.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља