Јеврејска песма
Њене су очи као двоје деце, обучене у бело,
која се држе за руку, и певају псалам цара Давида.
Њене су усне као две речи библије које је написао пророк
кад се вратио из пустиње у којој је разговарао с Богом.
Њене речи су тихе, и када почне да их изговара,
то изгледа као падање звезда на језеру Гепезарету.
Њен је корак благ, и она иде оборених очију,
мислећи на свој златни појас, своје паунове,
и хладну месечину коју је једном видела на планини Сунце.
Јер је Естира кћи поглавице из мога племена, из царске лозе.
И док ја стражарим ноћу пред њеним шатором, умирући од пожуде,
она спава држећи међу прстима два сребрна цвета јасмина.
Светац
Ноћним путем, белим и прашљивим, враћао се светац из града у планину где је била његова колеба.
С њим је ишао само његов мршави магарац који није јео ништа док је цео дан светац провео учећи људе
милости и страху од Бога, а не добивши ни сâм ни од кога ни парче хлеба.
Дух светитељев био је испуњен великим истинама, и он није осећао да посрће од глади.
Близу једног раскршћа виде како се откиде с неба једна звезда,
сиђе с планине и пређе реку, и причека га на раскршћу.
Душа светитеља озари се њеним сјајем, и он блажено пружи руку којом је цео дан указивао на Бога.
Звезда сиђе на његов длан и обасја целу ноћ.
Светац се баци на земљу пред тим знаком с неба, и затим се крену за звездом која се истим путем врати у небо.
Сутрадан су га пролазници нашли мртвог крај пута с дланом који је још био отворен.
Повели су весело његовог магарца који се целу ноћ напасао и сав радосно потрчао за њиховом магарицом.
На длан старца оставили су пажљиво камен да не постане вукодлак и помори околину.
Зизиема
Зизиема има трбух као штит царев о који се разбију сви јуриши непријатеља.
Брадавице су на њеним грудима као две крупне капи крви рањене лавице.
У њеним зеницама горе широке ватре као пожар
и којем је непријатељ спржио сву нашу жетву од Шaса до Гамаре.
Њено тело се повија од кључева крви као река Атарис која је пуна змија.
Али кад под вече прође испод њених вртова неко пурпурно једро,
и зачује се нека тужна свирала – она заплаче нежно
као кошута коју је пробудио зрачак месеца у шуми.
(Политика, 18. априла 1925. године)
