петак, 22.09.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:40

Песме у прози

Аутор: Јован Дучићсреда, 06.09.2017. у 11:45
Јован Дучић за својим радним столом у посланству у Риму

Јеврејска песма

Њене су очи као двоје деце, обучене у бело,

која се држе за руку, и певају псалам цара Давида.

Њене су усне као две речи библије које је написао пророк

кад се вратио из пустиње у којој је разговарао с Богом.

Њене речи су тихе, и када почне да их изговара,

то изгледа као падање звезда на језеру Гепезарету.

Њен је корак благ, и она иде оборених очију,

мислећи на свој златни појас, своје паунове,

и хладну месечину коју је једном видела на планини Сунце.

Јер је Естира кћи поглавице из мога племена, из царске лозе.

И док ја стражарим ноћу пред њеним шатором, умирући од пожуде,

она спава држећи међу прстима два сребрна цвета јасмина.

 

Светац

Ноћним путем, белим и прашљивим, враћао се светац из града у планину где је била његова колеба.

С њим је ишао само његов мршави магарац који није јео ништа док је цео дан светац провео учећи људе

милости и страху од Бога, а не добивши ни сâм ни од кога ни парче хлеба.

Дух светитељев био је испуњен великим истинама, и он није осећао да посрће од глади.

Близу једног раскршћа виде како се откиде с неба једна звезда,

сиђе с планине и пређе реку, и причека га на раскршћу.

Душа светитеља озари се њеним сјајем, и он блажено пружи руку којом је цео дан указивао на Бога.

Звезда сиђе на његов длан и обасја целу ноћ.

Светац се баци на земљу пред тим знаком с неба, и затим се крену за звездом која се истим путем врати у небо.

Сутрадан су га пролазници нашли мртвог крај пута с дланом који је још био отворен.

Повели су весело његовог магарца који се целу ноћ напасао и сав радосно потрчао за њиховом магарицом.

На длан старца оставили су пажљиво камен да не постане вукодлак и помори околину.

 

Зизиема

Зизиема има трбух као штит царев о који се разбију сви јуриши непријатеља.

Брадавице су на њеним грудима као две крупне капи крви рањене лавице.

У њеним зеницама горе широке ватре као пожар

и којем је непријатељ спржио сву нашу жетву од Шaса до Гамаре.

Њено тело се повија од кључева крви као река Атарис која је пуна змија.

Али кад под вече прође испод њених вртова неко пурпурно једро,

и зачује се нека тужна свирала – она заплаче нежно

као кошута коју је пробудио зрачак месеца у шуми.

(Политика, 18. априла 1925. године)


Коментари1
f8e02
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Вукица
И мислилац, и песник у једном великану! „Надгорњавање“ разума и осећања знаменитог Требињца изнедрило је дела по којима га и данас памтимо - предивне песме, али и лаконски срочене животне истине, попут оне, мени врло драге; „Велика је несрећа кад човек не зна шта хоће, а права катастрофа кад не зна шта може“.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља