петак, 17.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:20
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 9. СЕПТЕМБРА

Лична пропаганда Филипа Вишњића

петак, 08.09.2017. у 13:40
Анастас Јовановић, Срби око певача, око 1845, из збирке Народног музеја у Београду

ЈУБИЛЕЈИ

Однос према Вишњићу, коме се навршава 250 година од рођења, показује и то да Срби очито ни тада нису схватали значај лобирања и пропаганде, нити су ишта улагали у њих зарад остварења својих политичких циљева

Нико га из руководства устанка није финансирао. Издржавао се милостињом и прошњом (да ли је то била злослутна феноменолошка најава општег положаја културних прегалаца у Срба?). Неправда коју чинимо ствараоцима усмене уметности тиме што њихова дела, попут српске епске поезије, сврставамо у народне умотворине опстаје и поред свих модернизација српског друштва. Као да је тек слово једини доказ нечијег ауторства и као да еманација духа није налазила хиљадама година своју потврду и без записа.

Филип Вишњић је свакако не само један од најзначајнијих уметника Првог српског устанка већ и творац усмене, у стих уклесане историје тих грандиозних збивања која су из корена мењала предуго тужну историју српског народа. Славни гуслар је рођен (према подацима које је о себи дао Лукијану Мушицком) 1767. године у босанском селу Трнови, на размеђи равне Семберије и планине Мајевице. Пре него што је ослепео од великих богиња као дете нагледао се турског зулума у родној кући угледне породице Вилића. Када је турски бес затро кућу Вилића, Филип је са мајком Вишњом, младом удовицом по којој ће узети презиме, прешао у нови дом у другом селу. Запостављен од свих у својој новој породици, мали слепи дечак је рано дошао у додир са гуслама које ће променити његов горки живот. За Србе није било песме без гусала. И то какве песме, пркосне и родољубиве која је већ својим тоном уз одсјај огњишта узбуркавала крв и свест српске раје. Није без прекора забележио турски хроничар тога доба да се „раја мање бунила ђе су гусле и пјесма Каурима брањени“.

Поставши нешто посебно, свестан да је истина оно што он испева и отпева, путовао је неуморно од села до села, неустрашиво будећи замрло родољубље у наплашеним српским сељачким душама. Поновити Вишњићева путовања данас аутомобилом био би велики напор, а може се замислити тек колика је била његова енергија и воља да споји Србе својом песмом и гуслама као њиховим јединим етничким медијем тога времена док је својим квргавим слепачким штапом пипао корак по корак хиљаде километара сеоским прашњавим и блатњавим путевима по мећавама и свакаквом другом невремену у забаченим крајевима, праћен турском поругом, псима и каменицама махалске дечурлије.

Др Драган Симеуновић

---------------------------------------------

ТЕЛО И ДРУШТВО
Људи у футролама

Откада је човек успео да ухвати свој одраз на штиту (да прескочимо карикатурална изобличења на површини воде) разрачунавање са телом не престаје да би оно, потпуно огољено, кроз пораз полности, маште и симболике, постало фактор напетости и фрустрације. Што је већи захтев да нам свакодневна голотиња шета пред очима, тиме се кроз инфлацију стида и жеље појачава позорност на анатомску контролу, здравствене прегледе, козметичке интервенције

Љубица  Арсић

Када је Артур Рембо престао да пише да би могао да живи, изјавио је: Читаво ћу тело украсити цртежима, тетовираћу се, желим да постанем ружан попут Монгола. Да је којим случајем рођен у нашем веку, због ове увредљиве изјаве био би жигосан као агресивни рушитељ људског права на ружноћу, недемократична сподоба која просипа неумесне изјаве, као што је у раној младости, склон обешењалуцима енфан терибла, у једној француској цркви, за време мисе, отворио кутију пуну бува. Сада живимо са телом које презиремо због бледуњаве пути, гојазности, целулита, длакавости, трудећи се да га у страху пред захтевом нагости украсимо тетоважом, користећи сопствену кожу као табулу разу и месо као реч.

Откада је човек успео да ухвати свој одраз на штиту (да прескочимо карикатурална изобличења на површини воде) разрачунавање са телом не престаје да би оно, потпуно огољено, кроз пораз полности, маште и симболике, постало фактор напетости и фрустрације. Што је већи захтев да нам свакодневна голотиња шета пред очима, тиме се кроз инфлацију стида и жеље појачава позорност на анатомску контролу, здравствене прегледе, козметичке интервенције. Напуњена витаминима, колагеном, очишћена пилингом, затегнута лифтингом, учвршћена, осунчана, кожа као да измиче нагости јер у новој потрази за сексуалношћу постаје врста заштитног улошка (Чехов га је визионарски предочио у причи „Човек у футроли“), беспрекорног одела без шава и набора, без икакве истрошености.

Култ тела, развијен посредством медија до неслућених размера, убеђује нас да уз мало труда и гомилицу новца, ипак можемо постати неко попут Мадоне или Бреда Пита. Приступ савременом телу је фрагментаран, тело може да се реконструише део по део, било да је нашем интимном возилу потребна мања репарација, било генералка.

Одређени делови бивају замењени другима. Заводљивост рукавице, са којом је нестала еротика женске шаке, заменила је употреба невероватних боја лака за нокте, уклањањем шешира и раскошних фризура појачала се пажња према маштовитом бојењу косе, нестанком дугих хаљина мушки поглед се упућује ка глатко депилираним, лепо обликованим ногама. Кад смо већ код мушке жудње: избацивање корсета наметнуло је идеал мршавости (мршаве жене подсећају на још увек неразвијене тинејџерке које се лако препуштају јер нису у стању да контролишу нагоне), астеничних лепојки које су сурово гурнуле у најдубљи мрак мушке фантазије бујне пин-ап холивудске звезде да тамо шетају попут утвара.

Љубица  Арсић

---------------------------------------------

12. ИГРАЧ
С(ј)ећаш ли нас се, Доли Бел?

У олимпијском граду и његовој околини управо је почело снимање турске телевизијске игране серије о Алији Изетбеговићу. Према агенцијским вестима, у Републици Српској изгледа најозбиљније разматрају могућност да започну снимање серије о Радовану Караџићу, док босански Хрвати планирају да својим верним гледаоцима понуде причу о Мати Бобану

Кадар из филма „Наши очеви, мајке и њихова дјеца“ Сање Савић

Према најави домаћих филмских дистрибутера, дуго очекивани наставак филма Истребљивач (Blade Runner), култног остварења Ридлија Скота из 1982. године, стиже у наше биоскопе петога октобра. У новом филму, у коме главну улогу тумачи Рајан Гослинг, појавиће се и Харисон Форд, који је уз Рутгера Хауера био главни протагониста Скотовог остварења, снимљеног по роману Филипа К. Дика Сањају ли андроиди електричне овце. Датум домаће премијере „Блејд ранера 2049“ неизбежно асоцира на неостварену светлу будућност у коју су грађани Србије тако чврсто веровали пре седамнаест година, али нас и доводи у искушење да замислимо како би, на пример, изгледао наставак филма Сјећаш ли се Доли Бел Емира Кустурице!

Кустурица је свој дебитантски дугометражни играни филм, реализован по сценарију Абдулаха Сидрана, снимио годину дана пре Скотовог Истребљивача и ова два филма, сем блиских годишта „производње“, ни на први, ни на други поглед немају ама баш никаквих додирних тачака. Али, зар се Диков роман и Скотов филм не одигравају у будућности, док Слободан Алигрудић и на самртничкој постељи тера Славка Штимца да му чита чланке из Политике посвећене оптимистичним предвиђањима футуролога?!

Док очекивања љубитеља научнофантастичног жанра расту како се приближава дан премијере наставка Истребљивача, будућност преживелих јунака Кустуричиног дебитантског ремек-дела испоставила се као тотални фијаско. Можемо само да нагађамо каква би била ратна и поратна судбина младића Дине и осталих чланова његове породице и његових јарана, али врло поуздано знамо како се Сарајево преружно одрекло свога највећег и најзначајнијег уметника.

Вуле Журић

---------------------------------------------

ДРУГИ ПИШУ: Паис
Мексико пристаје да сагради зид

Подићи ћемо ограду од марихуане и гледати како се мења смер миграција и како се северњаци сливају ка југу да пуше наш зид. На дан свечаног отварања рећи ћемо председнику САД: „Ово је ваш зид, врло је висок и широк, али само га интелигентни људи могу видети.“ Саградимо зид. Платићемо га, Мексиканци, слажемо се. Али, ми ћемо га градити и пружати прву помоћ на сваких двадесет километара. Саградићемо склоништа са лековима, храном, водом, часовима енглеског и креветима на којима ће се људи одмарати и прикупљати снагу. И најважније: поставићемо бројна врата дуж зида, врата која ће имати браве само са једне стране: наше.

Разговор са рођацима поред дела зида у Тихуани, који одваја Мексико од САД, 2016. (Фото Ројтерс/Стрингер)

Саградимо зид. Платићемо га ми, Мексиканци, слажемо се. Али, прво ћемо од владе САД тражити зајам да бисмо га изградили. Или од Светске банке. Или још боље: од Међународног монетарног фонда. Отворићемо један конкурс за архитектонско решење. Други за изградњу. И трећи за управљање зидом када једном буде био готов. Конкурси ће, наравно, бити отворени само за пријатеље. Нека победе најбољи од наших пријатеља. Архитекте ће каснити много, много, годинама (они су просечне архитекте, али су наши најбољи пријатељи). Изградња ће почети после много година закашњења. После ће бити проблема са дозволама за изградњу. И са достављачима материјала. И са штрајковима радника. На првом изграђеном делу ће се после два месеца појавити пукотине и влага, што ће проузроковати привремену обуставу радова. Тако ће проћи године и, уз мало среће, проћи ће и председници САД док не дође један кога неће интересовати изградња зида. Или још боље: док не дође један који ће наредити обуставу изградње зида (наравно, нећемо вратити новац који смо позајмили).

Саградимо зид. Платићемо га ми, Мексиканци, слажемо се. Зелени, еколошки. Ограду са марихуаном. Легализујмо марихуану да бисмо саградили зид. И онда ћемо видети како се мења смер миграција: северњаци ће се у гомилама сливати ка југу да би пушили наш зид. Супротно од онога што би се очекивало, ми их нећемо заустављати. Напротив. Сви ћемо се наћи на граници и почеће нова епоха пријатељства и братства између наша два народа.

Хуан Пабло Виљалобос

---------------------------------------------

ИСТОРИЈА
Срећнији од Августа, бољи од Трајана

Ове године навршава се 19  векова од смрти једног од најпоштованијих владара старог Рима, чији си градитељски успеси оставили значајан траг у данашњој Србији

Марко Улпије Трајан (Фото Cold Eel Vikipedija)

У свету се ове године низом културних манифестација, симпозијума, предавања одаје почаст цивилизацијским достигнућима римског царства  везано за дводеценијску владавину Марка Улпија Трајана. И наша земља имала би се чиме похвалити као наслеђем што је остало иза овог владара. То су, пре свега, систем путева, импозантни мост и пловидбени канал на ђердапском делу Дунава.

Како запажа инжењер Бела де Гонда (1851–1933), ангажован на сличним радовима мноштво столећа касније, озбиљну препреку која је отежавала римским легијама пролаз Доњим Дунавом чинила је катаракта Гвоздене капије, куда пловидба није била могућа током ниских водостаја. Стеновито и неравно дно запречавало је корито реке целом својом ширином. Пошто у то време није било средстава помоћу којих би се извукле и подигле стене на површину воде, римски инжењери су приступили пробијању канала, на десној обали реке, који обилази брзаке почев од Гвоздене капије, узводно, до тачке на којој се завршавају брзаци, дакле, низводно од данашњег сеоцета Сип. Остаци насипа и постојање овог канала доказ су огромних радова које је било неопходно предузети. Судећи по његовим рушевинама, овај римски канал био је око 3,2 километра дугачак и ширио се од десне обале реке, заузимајући скоро до свог низводног краја форму лука на великој површини.

Године 1969. године у близини Караташа пронађена је Трајанова табла из 101. године, која потврђује изграђеност канала. На њој се наводи да је „услед опасности од катаракти, река скренута – дакле просечен је канал – а пловидба Дунавом учињена безбедном”. Позиција споменика била је 150 метара североисточно од војне постаје код Караташа, у близини источног обода римског гробља и документује спровођење у дело опредељења римског императора који је зиму 98. и целу 99. годину провео са својом Мезијском армијом да, поред изградње моста, установљења одбрамбених постаја, јаке речне војне флотиле, обавештајне службе, изведе регулационе радове, што ће Дунав учинити пловним.

Други импресивни знамен римске архитектуре у истој регији постао је мост преко Дунава. Као прави градитељски подвиг, замисао и рукотворина Аполодора Сиријског, 104. године изникао је у правцу север–југ, са скретањем осам степени према западу, Трајанов мост код Кладова, сачињен на 20 стубова над водом и 1127 метара растојања од дачког до мезијског обалског потпорног стуба, од чега преко самог речног корита 1.071 метар.

Служећи се техником измештања тока реке, каква је у раној историји градитељства забележена као достигнуће Талета из Милета, везано за ратове Грка и Персијанаца, велики римски архитекта Аполодорус је Трајанов ђердапски пут финализовао импозантном грађевином. Искористивши мали водостај, Римљани су западно од средишта данашњег Кладова прокопали канал којим је Дунав дислоциран из свог старог корита, упућујући његове воде кроз кључку равницу све до Мале Врбице, два километра низводно од места извођења радова. Тим поводом изведени су захвати фундирања побијањем у речно дно четворугаоно распоређених дрвених стубова, како би потом били постављени носећи стубови, обложени глином; њихова унутрашњост испуњена је каменом везаним малтером, а споља су зазидани чувеном римском опеком, чије примерке и данас можемо наћи код села Костол, са физичким својствима каква је поседовала и пре готово два миленијума. Та опека има важну историјску вредност, јер је била предмет обележавања назива римских легија и кохорти, на основу чега је за неке њихове делове утврђено да су учествовали у изградњи објекта: IV Flavia, VII Claudia, V Macedonica, XIII Gemina, те кохорте I Cretum, II Hispanorum, III Brittonum, I Antiochensium. Крајем четвртог века неке од њих затичемо у Сингидунуму (IV Flavia), Виминацијуму (VII Claudia) и Егети – Брзој Паланци (XIII Gemina). Стубови су били 44,46 м високи и 17,78 м широки, удаљени 50,38 метара један од другог.

Ранко Јаковљевић

---------------------------------------------

АУТОСТОПЕРСКИ СУСРЕТ СА САМИМ СОБОМ
После апсурда долази чудо

Под мотом „Бесплатна уметност” одржан је шеснаести фестивал авангардних ризика – Шумес. Таква уметност није инспирисана новцем, већ вредностима побуне, креације и страсти. То је нада, за коју је Ками говорио да ће доћи у толиким количинама да ће се човек изненадити.

Из представе „Патетична љубав Јованке Харлекинке”; Из представе “Море трупе “Клуб тешке социјале” (Фото: Лидија Антоновıћ)

У збуњеним временима уметност мора да буде јасна. Уметник не сме да напусти уметност мада га на то наговара слободно тржиште и закони искоришћавајућих препотенција. Завладао је економски садизам. Живимо у епохи у којој се ретко ко сналази: климатске промене, пожари, поплаве и све то није изазов за уметнике, већ још влада прастара прича да уметник мора да служи економској олигархији. Управо због оваквих разлога Породица бистрих потока почела је мисију пружања отпора свету који уништава емоције. Емоција никада не може бити део интелигенције, чак ни кад је то успешно. Због тога је и овог лета, у последњој недељи августа, одржан је шеснаести пут – под обредним ентузијазмом – Шумес (шумски сусрети), фестивал авангардног позоришта. Он је шанса да експеримент и сензибилитет за ризик још памте стваралачке предлоге. Енди Ворхол је говорио да ће у 20. веку велика уметност стварати велике паре, у овом веку велика уметност ће нићи без новца, на идеји.

Влада Велимировић, монах зен манастира из Сеула, који је био присутан на фестивалу, вели: „Религија дефинитивно не жели да спасе свет, уметност то мора да учини!”

Овогодишњи мото Шумеса је: „Бесплатна уметност”. Помало иронична сентенца, али и фактична рефлексија проматрања уметности, чија су дела уграђени манипулисани разлози новчане моћи. Уметност – наравно да то није лако – мора непрестано да тежи трагању за истином. Ото Бихаљи Мерин ми је још давно написао у писму: „Имам осамдесет година и не могу да вас примим, али вам могу рећи само ово – када сам био млад истина ми је била на дохват руке... и како сам кренуо ка њој, она се све више удаљавала од мене. Али још сам на том путу који никад нећу напустити.” Имао сам то мало писмо исписано писаћом машином, али ми га је неко украо на изложби. Било би ми драго да га је узео неки теоретичар и нека га задржи, јер то су речи вредне помена.

Бесплатна уметност није инспирисана новцем већ вредностима побуне, креације и страсти. То је нада, за коју је Ками говорио, да ће доћи у толиким количинама да ће се човек изненадити. После апсурда долази чудо.

Божидар Мандић

---------------------------------------------

АНИМАНИМА
Гребао сам филмску траку

Џез је у 70 одсто мојих филмова због његове повезаности с апстрактним сликама. Док стварам филм, осећам као да се облици међусобно посматрају тражећи инспирацију, баш као што то раде и музичари током снимања, каже Стивено Волошин, канадски аутор анимираног филма

Сваштар или филозоф искуства: Стивен Волошин (Фото Небојша Петровић)

Име Стивена Волошина добро је познато на светској сцени независне анимације. Заштитни знак овог канадског аутора јесу апстрактни филмови настали директним интервенцијама на филмској траци. Написао је књиге Рецепти за реконструкцију: кувар за штедљивог филмског радника (2010) и Scratch, Crackle & Pop!  Интегрални приступ изради филма без камере (2015). За вишедеценијски уметнички рад прошле године је добио награду Рене Жодуан, коју додељује канадски Национални филмски одбор (НФБ) за животно постигнуће. Са Волошином смо разговарали током његовог боравка на фестивалу анимације Аниманима у Чачку.

Као могуће утицаје на стваралаштво Лена Лаја, пионира у области апстрактне анимације директним интервенцијама на филмској траци, теоретичари филма наводе и сликарство Џексона Полока и мобилне скулптуре Александера Калдера. Када говоримо о вашим почецима, шта вас је посебно инспирисало, јесте ли имали неке значајне узоре? Претпостављам да је било немогуће избећи утицај Нормана Мекларена?

Одрастао сам у Канади, у малом предграђу на северу Монтреала. Током седамдесетих година прошлог века, сви смо се трудили да очувамо свежину духа у ери панк рока и телевизије. Осим у средњој школи, нисмо имали превише приступа уметности, филму или култури уопште, све је углавном било везано за Канадску националну телевизију и радио и НФБ. У нашим контролисаним наступима досаде, посећивали смо масовна уметничка и рок дешавања (моја омиљена група била је Џенезис). Комбинација опојних средстава и синхронизација музике и лајт шоуа за нас су били право спасење. У време када сам почињао да гребем емулзију са кућних филмова мојих родитеља нисам стварно размишљао о Мекларену и Лају; сећам се да смо проводили дуге летње вечери уз пројекције наших шкработина, док је у позадини трештала музика Секс пистолса. Након неког времена, почео сам да овим филмовима из кућне продукције додајем магнетску траку, а затим и да снимам звук директно на пројектор „супер осмице”. С временом су ове екстравагантне креације постале централни део наших кућних забава.
Милен Алемпијевић

---------------------------------------------

УРБАНИЗАМ
Пешачка зона – и потреба и мода

Београд ће ове јесени обележити 30 година од изградње Кнез Михаилове, а сведоци смо да се пешачка зона шири и да се околне улице још увек реконструишу по цртежима са радног стола архитекте Бранислава Јовина, одакле су долазили нацрти за читаву палету прелепих простора у београдском приобаљу, Нишу и Брчком

Модел пешачких зона у Европи се развио после Другог светског рата

Наши људи и градови баштине више идентитета, а један од елемената је и припадност медитеранском духу. Томе у прилог говори и велики број људи на улицама током топлих летњих вечери, у опуштеној шетњи или кафићу у пешачкој зони. Традиција излазака грађана у јавни простор на основама некадашњег корзоа и даље траје. Модел пешачке зоне све више узима маха, готово да постаје помодаран. Толико се прича о изградњи зона, да су почеле да се оснивају интересне групе против даљег ширења пешачких зона, што је доскоро било незамисливо.

Пешачке зоне се успостављају најчешће у најстаријим деловима града, у улицама са највећом концентрацијом трговачких садржаја и у зонама високих споменичких и амбијенталних вредности. Пешачка зона је саобраћајна и урбанистичка тема. Ако се простор адекватно поплоча и опреми, добијамо додатни функционални и естетски квалитет у јавном простору.

Пешачка зона је и антиаутомобилска зона, а модел се у Европи развио после Другог светског рата као одговор градске заједнице на нарастајуће присуство аутомобила у централним јавним просторима. Кључни тренутак у развоју концепта је био сложени подухват изградње пешачке зоне у Минхену са преобликованим саобраћајем у центру, градском железницом и метроом и системом јавних паркиралишта. Овај пројекат је током седамдесетих и осамдесетих година 20. века утицао на уређење центара великог броја градова широм света. Најкомплекснији пројекат у Југославији је реализован у Београду, на подручју Кнез Михаилове улице, према пројекту архитекте Бранислава Јовина. Овим је наш главни град добио изузетно програмско и обликовно решење пешачког центра у историјском језгру, који је спровео све комплексне елементе по европским стандардима, осим изградње метроа. Обновљене су подземне инсталације, под поплочан гранитним плочама, простор обогаћен посебно дизајнираним елементима урбане опреме. Београд ће ове јесени обележити 30 година од изградње Кнез Михаилове, а сведоци смо да се пешачка зона шири и да се околне улице још увек реконструишу по цртежима са радног стола архитекте Јовина, одакле су долазили нацрти за читаву палету прелепих простора у београдском приобаљу, Нишу и Брчком.

Александар Станојловић

---------------------------------------------

ГРАДОВИ: ФЕНОМЕНИ ПРИВЛАЧНОСТИ
Игра престола туриста и староседелаца

Путовања рутину
претварају у егзотику
.

                          Александар  Генис

„Деспасито” је, поред тога што представља хит лета 2017, постао и прави урбани феномен. Музички клип који је на „Јутјубу” прегледало три милијарде људи успео је да заинтригира цео, за једну готово заборављену и сиромашну земљу и још гору четврт – некадашњи гето робова. Најзлогласнији кварт кланица и месара постао је изненада туристички интересантан и подигао је посусталу економију Порторика, без иједног уложеног долара у туризам

Сиромашна четврт у Порторику пробудила туристе (Видео-исечак са Јутјуба)

Многи су пробали да појасне феномене привлачности и атрактивности градова, у којима данас живи више од 50 одсто светске популације, док ће 2050. тај простор насељавати чак 70 одсто становништва. Од Луиса Мамфорда до Јан Гела, архитекте, урбанисти, социолози, теоретичари баве се припадношћу човека и града кроз симболизам, урбанистичке форме, ред и хармонију... Па ипак, већина градова, посебно афричких и латиноамеричких, прави су сламови, чворишта несреће и сиромаштва, а сасвим мали делови урбаних зона представљају појам на шта нас у већини асоцира реч „град”: као рецимо кровови романтичног Париза, узане улице Трастевера или можда грчки Акропољ – као седиште цивилизације.

Осим асоцијација на форме, ту су и мириси и звуци града који прате наш осећај да смо ту где припадамо, баш данас – и да нема бољег места за нас.  Интуитивно сви то осећамо и зато смо макар и подсвесно у потрази за тим местима не само архитектонског немира.

Који и какви нас то елементи града подстичу, изазивају позитивне емоције и са чиме је то повезано? С којим атрибутима? Случајностима? Одавно су културна знамења чувених градова замењена сасвим другим разлозима интереса туриста, посетилаца... Покушајмо да пронађемо траг те црвене нити.

Социјални феномени стварају понекад и непланирано шарм једног града у комбинацији са стратешким пројектима које стручњаци свакодневно домишљају и планирају. Узори – најбољи начин за учење. Добри и лоши. Говорећи о шарму, подразумевамо наравно пробуђени интерес у свету новог века у којем је веома тешко изазвати пажњу. Чиме су то људи фасцинирани? Који медији преовлађују и одређују наше одлуке? Који су то пројекти који могу дати добре резултате?

„Деспасито” је, рецимо, поред тога што представља хит лета 2017, постао и прави урбани феномен. Музички клип који је на „Јутјубу” прегледало три милијарде људи успео је да заинтригира цео, за једну готово заборављену и сиромашну земљу и још гору четврт – некадашњи гето робова. Најзлогласнији кварт кланица и месара постао је изненада туристички интересантан и подигао је посусталу економију Порторика без иједног уложеног долара у туризам. Све бројнији посетиоци потражују делове сценографије са видео-клипа и сликају се за друштвене мреже с кланицама у позадини.

Туризам – који се иначе дели у четири „племена”– групе које беже за бољим животом у нове градове, затим посетиоци фамилија у дијаспори, пословни и здравствени туризам и на крају тек класичан туризам – доноси финансијски оквир. При том, неопходно је пажљиво испратити, проверити и укрстити туристичке аспирације данашњице.

Ева Ваништа Лазаревић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари1
4ac45
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav
Čestitke profesoru Simeunoviću za esej o Filipu Višnjiću! Nadahnuto, dokumentovano, stilski savršeno, leksički bogato, sa novim uvidima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља