понедељак, 14.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:57

Прве слике српског грађанског друштва

Анастасу Јовановићу, чија се изложба радова отвара вечерас у Дому војске, можемо да захвалимо на томе што нам је данас познато како су неки од најистакнутијих људи 19. века изгледали
Аутор: Милица Димитријевићсубота, 09.09.2017. у 13:42
Михаило Обреновић, 1848. година - Јулија Обреновић, 1854. година

Пр­ви срп­ски фо­то­граф и ли­то­граф Ана­стас Јо­ва­но­вић био је ујед­но и пр­ви чо­век ко­ји је кне­за Ми­ха­и­ла оба­ве­стио о исто­риј­ском окон­ча­њу ото­ман­ске вла­да­ви­не у Ср­би­ји – о чи­ње­ни­ци да се тур­ска вој­ска, на­кон ви­ше­ве­ков­не вла­да­ви­не, по­вла­чи из свих гра­до­ва у на­шој зе­мљи и да Бе­о­град опет по­ста­је срп­ски град.

Тај до­га­ђај зва­нич­но је обе­ле­жен пре­да­јом кљу­че­ва кне­зу Ми­ха­и­лу на Ка­ле­мег­да­ну, а ова при­ча оста­ла је као све­до­чан­ство о ви­со­ком по­ло­жа­ју ко­ји је овај умет­ник имао на на­шем дво­ру и у дру­штву. О то­ме нам при­ча Ев­ге­ни­ја Бла­ну­ша, ви­ши ку­стос На­род­ног му­зе­ја и аутор из­ло­жбе „Сли­ка гра­ђан­ског дру­штва”, на ко­јој ће у До­му вој­ске од ве­че­рас би­ти при­ка­за­ни Јо­ва­но­ви­ће­ви ра­до­ви. 

Пор­тре­ти чи­не нај­ве­ћи део ства­ра­ла­штва ауто­ра ко­ји је ро­ђен пре тач­но две­ста го­ди­на, и то је жа­нр у ко­јем се он ис­ка­зу­је у пу­ној сна­зи, чи­ме исто­вре­ме­но при­ка­зу­је не са­мо оне ко­ји су пор­тре­ти­са­ни, већ, по­сред­но, и по­ступ­ну тран­сфор­ма­ци­ју срп­ског дру­штва у гра­ђан­ски ми­ље. Ни­је по­зна­то ко­ли­ко је укуп­но иза се­бе оста­вио фо­то­граф­ских и ли­то­граф­ских пор­тре­та, у Збир­ци Ка­би­не­та гра­фи­ке На­род­ног му­зе­ја у Бе­о­гра­ду чу­ва се го­то­во сто­ти­ну, док ће се пред пу­бли­ком све до 21. ок­то­бра на­ла­зи­ти 37 де­ла, ве­ћи­ном ли­то­га­фи­ја. 

Мо­де­ли су му би­ли по­ли­ти­ча­ри, др­жав­ни­ци, умет­ни­ци, ин­те­лек­ту­ал­ци, али и сва­ки онај ма­ли чо­век ко­ји му је за­пао за око јер сли­ко­ви­то пред­ста­вља дру­штво у ко­јем се жи­ве­ло. Упра­во овом ства­ра­о­цу мо­же­мо да за­хва­ли­мо на то­ме што нам је да­нас по­зна­то ка­ко су не­ки од нај­и­стак­ну­ти­јих љу­ди 19. ве­ка за­и­ста из­гле­да­ли. 

– Као лич­ни се­кре­тар кне­за Ми­ло­ша и упра­ви­тељ дво­ра кне­за Ми­ха­и­ла, Јо­ва­но­вић је имао при­ви­ле­ги­ју да се су­срет­не са нај­зна­чај­ни­јим љу­ди­ма свог до­ба. Упо­знао је жи­ве уче­сни­ке Пр­вог и Дру­гог срп­ског устан­ка, за­тим Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, Ње­го­ша… Сво­је је мо­де­ле за­и­ста мо­гао да би­ра по зна­ча­ју и по вред­но­сти оно­га што су оства­ри­ли. Ства­ра­ње ње­го­ве, по оби­му и ква­ли­те­ту, им­по­зант­не га­ле­ри­је пор­тре­та за­по­че­то је у Бе­чу че­тр­де­се­тих го­ди­на 19. ве­ка и овом жан­ру био је по­све­ћен на­ред­не че­ти­ри де­це­ни­је – об­ја­шња­ва на­ша са­го­вор­ни­ца. 

Го­во­ре­ћи о на­чи­ну на ко­ји је ра­дио Јо­ва­но­вић, Ев­ге­ни­ја Бла­ну­ша на­по­ми­ње да се у из­ра­ди ли­то­гра­фи­ја, из­ме­ђу оста­лог, осла­њао на пред­ло­шке соп­стве­них фо­то­гра­фи­ја. 

– Ра­де­ћи на тај на­чин и об­у­зет жи­вим емо­ци­ја­ма, Јо­ва­но­вић је у сво­ја де­ла „упи­сао” и се­бе као ства­ра­о­ца. Су­ге­стив­ност пред­ста­вље­них лич­но­сти и њи­хо­ва ин­ди­ви­ду­ал­ност ка­рак­те­ри­сти­ке су по ко­ји­ма је пре­по­зна­тљив, уз још је­дан ва­жан мо­ме­нат: за раз­ли­ку од сте­ре­о­тип­них пор­тре­та ње­го­вог вре­ме­на, они ко­је је он ура­дио не ре­ги­стру­ју ис­кљу­чи­во же­љу на­ру­чи­ла­ца, то ни­су са­мо па­рад­ни пор­тре­ти, већ мо­дер­ни, са­вре­ме­ни, усме­ре­ни ма­хом на лич­ност мо­де­ла и њи­хо­ву пси­хо­ло­шку из­ра­жај­ност.

Знао је да пре­по­зна тре­ну­так у ко­јем се от­кри­ва су­шти­на пред­ста­вље­не лич­но­сти, ин­тен­зив­но усме­ра­ва­ју­ћи сво­ју па­жњу на ли­це мо­де­ла. Тај пси­хо­ло­шки план, ко­ји се на ње­го­вим пор­тре­ти­ма на­ме­ће ис­пред фи­зич­ког, ис­пред по­јав­ног, је­сте оно што Јо­ва­но­ви­ћа из­два­ја од кон­вен­ци­о­нал­них пор­тре­ти­ста ње­го­вог вре­ме­на.

Ово се по­себ­но уоча­ва на ње­го­вим фо­то­граф­ским пор­тре­ти­ма, на ко­ји­ма је та­ко не­што би­ло те­же по­сти­ћи не­го на сли­кар­ским пор­тре­ти­ма тог вре­ме­на. У ли­то­гра­фи­ји је био мај­стор, али ни­је био ино­ва­тор, ни­ти је ту мо­гао да по­стиг­не оно што је ус­пео у фо­то­гра­фи­ји. Крат­ко вре­ме од про­на­ла­ска тог ме­ди­ја осе­тио је ње­го­ву моћ, уви­ђа­ју­ћи да то ни­је са­мо тех­нич­ка ино­ва­ци­ја. Мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи да овај умет­ник спа­да ме­ђу пр­ве пра­ве пор­тре­ти­сте у исто­ри­ји фо­то­граф­ске умет­но­сти – ис­ти­че ку­сто­ски­ња. 


Коментари1
c580e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

артиљерац
Први српски(али и хрватски) фотограф је био Димитрије Новаковић,Србин из Загреба,трговац.Он је 12.маја 1840 сликао Београд,и готову дагеротипију (фотографију на посребреном листу бакра) дао Књазу Михајлу Обреновићу. Анастас Јовановић је био ипак други.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља