понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 09.09.2017. у 22:00
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: СВЕТИСЛАВ ПЕШИЋ, „златни” кошаркашки селектор

Србија озбиљан кандидат за медаљу на Евробаскету

Најважнија ствар за тренера јесте да зна да је ту због играча, а не они због њега, каже кошаркашки селектор с којим смо освојили последње две златне медаље – европску 2001, баш у Истанбулу, и светску 2002. у Индијанаполису
Са пехаром некадашњег Купа европских шампиона (Фото А. Милетић)

Светислав Пешић (68) последњи је селектор с којим су наши кошаркаши освојили златну медаљу, на Светском првенству у Индијанаполису 2002. Пре три дана навршило се 15 година од чувеног финала против Аргентине, у којем смо победили после продужетка (84:77), иако смо два и по минута пре краја губили са осам поена разлике (66:74).

Годину раније, у Истанбулу, национални тим је с Пешићем постао европски првак, што је последња наша титула с Евробаскета. У истом граду српски кошаркаши се сада боре за нову медаљу, а данас играју против Мађарске, у осмини финала.

Пола сваке медаље припада мојој жени
Ускоро се спрема обележавање 30 година од успеха омладинске репрезентације с којом сте освојили светско злато у Бормију (Дивац, Ђорђевић, Кукоч, Рађа...). Да ли сте обележили 15 година од Индијанаполиса?Извео сам супругу Веру на вечеру у Барселони, одавно сам јој признао да од сваке моје медаље барем пола припада њој. Имајући у виду то колико нас је све, као породицу, вукла напред и била у служби наших успеха. Без ње ми не бисмо били Пешићи какви смо данас: испуњени у сваком погледу. Уосталом, она је први шампион у нашој породици. Као кошаркашица је била првак Југославије са Жељезничаром из Сарајева још 1971. Касније смо постали права кошаркашка породица, јер су кошарку играли и син Марко и ћерка Ивана, па и њен супруг Јан Јагла, кога сам тренирао у Бајерну и репрезентацији Немачке. Данас ту традицију наставља унук Лука.

Пешић с посебном пажњом прати овај шампионат, не само због српске репрезентације, у којој је неколико играча које је тренирао (међу њима је и селектор Ђорђевић), већ и због селекције Немачке (и у том саставу су неки његови ђаци) и Шпаније (Марк Гасол и Наваро увек истичу какав утицај је на њих извршио „ентренадор Пешић”). Ушао је у историју Евробаскета као једини стручњак који је освајао златно одличје с две репрезентације (Немачка 1993, Југославија 2001).

Први круг првенства провео је у Тел Авиву, где је отишао на један тренерски семинар, на позив Светске кошаркашке федерације (ФИБА). У претходној сезони није био ангажован у клупској кошарци, јер је оперисао оба колена, а о плановима за наредну тренутно не може да прича, јер, како каже – разматра неколико опција...

Какви су вам утисци из првог дела Европског шампионата?

Вансеријску кошарку нисам видео. Гледао сам мечеве у Тел Авиву, а преко телевизије сам пратио утакмице наше репрезентације, Црне Горе и још неке које сам стигао. Отићи ћу у Истанбул на последња три дана шампионата, јер ме је Фиба и тамо позвала.

Критиковање играча може да донесе нешто, али је похвала увек боља. Ако је критика, онда је она између нас. Дијалог је бољи од похвале. Дијалогом га признајеш, показујеш му поштовање

У Тел Авиву је био и селектор америчке репрезентације Грег Поповић, који каже да је ово најбоље европско првенство свих времена...

Нормално, ценим Грега Поповића, али стичем утисак да одавно није био у Европи и да није пратио европске шампионате. Често је био у стручном штабу репрезентације САД, био је и на Светском првенству у Индијанаполису када смо освојили златну медаљу, па је могао да стекне увид у то како су играле најбоље европске селекције. Зато мислим да је он ову оцену више дао као тренер једног НБА клуба, анализирајући играче који су интересантни за ту лигу, а њих има доста. У том погледу се слажем с њим. Има све више играча зрелих за највеће европске клубове, а то значи да могу да играју и у НБА.

Шта очекујете од репрезентације Србије и да ли вас је ишта изненадило на овом Евробаскету?

Србија иде по плану и остаје као један од озбиљних кандидата за медаљу. Иначе, ништа ме није изненадило. Многе екипе су ослабљене, али су у другом кругу сви они који конкуришу за медаље. Шпанци важе за изразите фаворите, међутим, изгубили су Абринеса, на рањивој позицији, где је још раније отпао Фернандез. Освежење су Словенија, која је лепом игром нанизала пет победа у групи, и Летонија, која ме је одушевила својим приступом, посебно против Турске, у мечу од великог значаја. Да ли су ове екипе спремне да освоје медаље? Све је могуће.

Да се вратимо на Истанбул 2001, кад је наша репрезентација освојила своје последње европско злато. Да ли можете да нам кажете што је било важно за тај успех, а остало је у сенци?

Људи причају да смо били доминантни у Истанбулу, али нама изнутра то није изгледало баш тако. Филозофија свега је да је добра припрема – припрема за успех. То значи да сам обишао све играче, у Европи и Америци, био у њиховим клубовима, и тренирао их кроз дијалог с њима. Победили смо све утакмице, углавном преко десет разлике. У финалу смо издржали огроман притисак против најбоље турске репрезентације свих времена. Оно што је за мене било важно кад сам се латио улоге селектора збило се пола године пре Истанбула, а тиче се Бодироге и Стојаковића. Пошто је у то време репрезентација донекле изгубила цену у очима неких играча, хтео сам са сваким кандидатом да се сретнем и да видим како размишља. Кад сам позвао Бодирогу, рекао ми је: „У реду је ако долазиш у Атину да се мало боље упознамо, али ако хоћеш да се видимо само да би ме питао да ли ћу да играм за репрезентацију, онда нема потребе да се малтретираш. Ја сам ту одлуку одавно донео. Ја сто посто играм за репрезентацију”. Тако сам истог секунда рекао себи: Бодирога је капитен!

А шта је била друга ствар?

Кад сам био код Пеђе Стојаковића у Америци рекао ми је отприлике да му је драго што сам ја селектор, али да није сигуран да ће играти, јер није био задовољан претходним третманом у репрезентацији. Целу ноћ уочи повратка из Америке писао сам писмо за њега. То писмо сам оставио његовом пријатељу који ме је одвезао на аеродром. Да не откривам детаље писма, углавном, чим сам стигао у Европу, Пеђа ме је позвао и рекао ми: „Можеш сто посто да рачунаш на мене!” Рећи ћу само то да сам му у том писму, поред осталог, рекао да ћемо највероватније бити прваци Европе и света и да су то велика признања за једног играча, као и да нисам сигуран да ће он икада освојити НБА, јер је то врло тешко.

Протеклих дана љубитељи кошарке се присећају Индијанаполиса, објављују на друштвеним мрежама своје утиске везане за тај највећи подвиг наше кошарке. Чујемо да сте и уочи тог шампионата написали једно писмо, које сте дали сваком играчу, непосредно после сва три пораза на турниру у Београду?

То писмо је било у служби мотивације, појединачне и тимске. Анализирао сам све лоше ствари и навео поименце шта би ко могао да поправи. Писмо сам закључио речима: „Не заборавите да је кошарка тимски спорт, да један играч не прави тим, али један играч може да уништи тим. А самим тим и све наше снове, индивидуалне и тимске циљеве!”

Играчи вас углавном представљају као захтевног тренера. Како из њих извлачите оно најбоље?

Критика играча може да донесе нешто, али је похвала увек боља. Ако је критика, онда је она између нас. Нико не воли да буде критикован јавно. Дијалог је бољи од похвале. Дијалогом га признајеш, показујеш му поштовање. Можеш да дођеш после неке утакмице, похвалиш га, кажеш му све најбоље, а онда да га не видиш седам дана. Боље је да сваког дана разговараш с њим, посветиш му пажњу, видиш какве има проблеме и ван терена, него да га похвалиш и заборавиш. Дијалог ствара непосредно поверење између тренера и играча и развија узајамно поштовање. Кад ти прича о својим проблемима, онда жели да чује и твоје проблеме, да ближе упозна тренера. На тај начин можеш да му даш више могућности, да и сам преузме већи део одговорности. Кад желиш да чујеш његово мишљење и кад повремено усвајаш његове предлоге, уједно му повећаваш одговорност. Најважнија ствар за тренера јесте да зна да је ту због играча, а не они због њега.

Тренери неретко придају себи највећи значај. Ви сте једном рекли да нисте Коперфилд и да сте свесни да се све оно добро не дешава искључиво због вас. Како је, рецимо, изгледао тајм-аут у завршници финала СП 2002, кад се чинило да је Аргентина сигуран првак света?

Мање-више пред сваки тајм-аут имам идеју шта бих рекао, а ако је немам, онда ћутим. Боље ништа да не кажеш играчима, ако ниси спремио нешто смишљено и логично. Док сам размишљао шта да кажем на том тајм-ауту, капитен Бодирога је почео да виче: „Имамо их, имамо их!” С таквим уверењем и самопоуздањем, а ми губимо осам разлике два и по минута пре краја. Нисам ја свакако рекао играчима – дајте сад сви Бодироги лопту – али сам им дао назнаку како би требало одиграти у завршници. Бодирога је на крају сам победио Аргентину. Владало је мишљење да није добар тројкаш, а он им је рекао: „Е сад ћу да вам покажем!” Биле су то тројке са седам-осам метара.

Са Гуровићем сте имали занимљив дијалог на загревању уочи чувеног четвртфинала с Американцима у Индијанаполису?

Док се играчи загревају, волим да им приђем, да их питам како се осећају. Идем од једног до другог. Не код свих, али код оних од којих се највише очекује свакако. У једном тренутку Гуровић ме је позвао и рекао: „Тренеру, гледао сам их како се загревају. Развалићемо их!” Ја му само узвратио „гив ми фајв” и наставио даље. Шта више да причам с Гуровићем кад је тако нашпанован. У том мечу је одучио Реџија Милера од кошарке. А Дивац је одиграо партију живота.

Коментари2
88346
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav Milošević
Ovo je bio najvći uspeh srpskog sporta do sada. Hvala Pešiću i igračima na ponosu kojim su nas ispunili.
Milos miokovic
Sta uradi vreme ,tranzicija,demokratija,trzisna ekonomija,politicka korektnost i to intezivno druzenje i prijateljstvo sa do juce zestokim protivnicima na sport.terenima,da mlad covek ne razazna o kome ovaj covek prica a da ne navodi prezimena momaka kojima smo se divili,osecaj srece citajuci ovaj clanak je nezamislivo vise doziveti live na tribinama,cast svakome ali ta lica nasih momaka sa slusalucama na glavama ne podsecaju vise i ne ulivaju takvu nadu,prvo na njihovu zalost a onda svih nas........... u svakom slucaju,dobri smo,nedamo se jos Jokic,Bjelica,Bogdanovic,Kalinic,Teodosic su dobri igraci......

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља