петак, 24.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:58
ИНТЕРВЈУ: СМИЉА МАРЈАНОВИЋ ДУШАНИЋ, професор средњовековне историје на Филозофском факултету у Београду

Мит је у темељу повести

За Србе је одлучујућу улогу у формирању националне самосвести одиграло историјско сећање на златно доба средњовековне прошлости, усредсређено на династичке светитеље из куће Немањића, посебно на Светог Симеона и Светог Саву
Аутор: Градимир Аничићуторак, 12.09.2017. у 22:00
(Фото Т. Јањић)

Др Смиља Марјановић Душанић је редовни професор средњовековне историје на Филозофском факултету у Београду. Њен научни и педагошки рад, препознат је и признат и код нас и у свету, а наши читаоци ће захваљујући њеном труду бити у прилици да читају и интересантно штиво „Краљевско крунисање Стефана Првовенчаног”, поводом осам векова од тог догађаја, које у сутрашњем броју објављујемо, као први од четири специјална додатка приређена овим поводом.

С обзиром на теме ваших истраживања, на који начин видите менталитет и емоционалност као историјске категорије?

Данас су истраживања историје менталитета везана за све боље познавање афективног живота људи у прошлости. Средишњи његов део чине емоције, које су у великој мери зависне од историјског и културног контекста. Оне играју важну улогу у процесима обликовања друштвених и симболичких веза унутар заједнице...

Било да су исказане речима, било партикуларизоване одређеним гестовима и покретима тела, емоције поседују сопствену културну и социјалну динамику, делотворност и мистику, посебно видљиву на плану религиозне осећајности.

Како је средњовековни човек испољавао своје емоције?

Што смо ближи „детињству историје”, све је већи утицај емоција на појединачно и колективно деловање, све је мање приметно очекивање да се јавно испољавање осећања контролише и сузбије. Иако је живео у свету који му је наметао многа ограничења – од оних у вези са његовим хијерархијским местом у друштву, до норми важећих у приватном животу – средњовековни човек је своје емоције испољавао на далеко интензивнији начин но што данас чини. Осећања радости, страха или туге по правилу су била праћена јаким спољашњим манифестацијама, као што је уосталом и смрт схватана као јаван и колективан чин. Тек је развој модерне државе, како је то показао још Норберт Елијас, преко наметања одређених норми понашања, постао главни динамички чинилац у процесима самообликовања појединца кроз прилагођавање тим нормама.

Аутор многих књига
Др Смиља Марјановић Душанић je објавила многе књиге, међу њима Владарске инсигније и државна симболика у средњовековној Србији, Владарска идеологија Немањића, Свети краљ, Daily Life in Medieval Serbia (са М. Поповић и Д. Поповић),  Свето и пропадљиво као и Тело у српској хагиографској књижевности. Ове јесени требало би да се појави и њена књига на француском језику Писменост и светост (L’Écriture et la sainteté) у издању престижног издавача Brepols-а. Истовремено она је приређивач неколико књига и аутор већег броја научних студија и већ две деценије уредник историјске библиотеке Полис у издавачкој кући Клио из Београда, где је до сада објављено више од сто књига из области историје и сродних дисциплина.

Какав је био однос према прошлости у средњовековним друштвима?

Осећај протицања времена, као и потреба за установљавањем ритуалних пракси као периодичног обнављања сећања, битни су чиниоци који стварају свест о значају одређеног места односно догађаја за заједницу. Ова су питања повезана са односом према ауторитету и моћи – елитама за које везујемо контролу над процесом конструисања прошлости у датом друштву. Средњовековна друштва су функционисала у присном односу према сопственој прошлости. Званична, канонизована сећања била су везана за оснивачке митове, за наратив „постања“, за славне подвиге или пак за легенде о светим местима. Колективно памћење, по правилу, не почива на конкретном сећању, већ пре свега на некој врсти колективне сагласности, прећутном консензусу унутар заједнице. Оно остаје блиско везано за историјско језгро догађаја на који се односи, с једне стране, и на праксу подсећања (комеморације), с друге стране.

Постоји ли мит о српској средњовековној прошлости?

У нашој културној јавности брижљиво се негује специфична негативна конотација појма и значења мита, односно митске свести као оне која се супротставља напредној, рационалној слици историје. Међутим, како је написала Алаида Асман, мит је поред осталог и утемељујућа повест; њене речи указују да веза између митског и рационалног није подложна једноставним уопштавањима. За Србе је одлучујућу улогу у образовању нације одиграло историјско сећање на златно доба средњовековне прошлости, које је било усредсређено на династичке светитеље из куће Немањића, посебно на Светог Симеона и Светог Саву. Њима се придружује мученички модел светости оличен у светом страдалнику кнезу Лазару. Ово сећање неминовно је везано за меморију створену око изабраног догађаја (јунакове смрти на Косову пољу), сублимирану кроз прослављање његове искупљујуће жртве као коначне победе над смрћу.

Гледано из угла основног и средњошколског образовања, знају ли и цене ли Срби своју историју?

И у бившој Југославији и у Србији, последње деценије су несумњиво донеле „вишак историје”. Могли бисмо чак рећи да је позивање на историју често девалвирано и компромитовано, јер је служило у дневнополитичке сврхе. Када нема доброг одговора,  олако се интерпретирају чињенице истргнуте из контекста прошлости. Било да је обојено наздравичарским патриотизмом, било цинизмом равнодушне елите, позивање на прошлост у оба случаја је само празна флоскула. Овакво стање добрим делом је произашло из сваки пут све погубније реформе школског система који није замишљен како би дао оно што се традиционално сматра добрим образовањем. Неуким људима лако је наметнути идеале. Ако се настава српске историје сведе искључиво на вашарски патриотизам или на одрицање од идентитета у име илузије модернизације и просперитета, млади људи ће поверовати да је нација мртва, а идентитет празна реч. Упркос свему, гледајући нараштаје својих ђака, остајем уверена да и даље опстаје и непрекидно се обнавља једна здрава, жилава супстанца, која ће знати да пронађе сопствени пут – како у науци, тако и у јавном животу уопште.


Коментари11
b475e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Antonije T.
Samo se kod nas skorojevićska i kompradorska intelektualna elita grozi mita. Naravno obrazovan čovek mora biti svestan svih aspekata njegovog dejstva.
Vladislav Marjanovic
Kompradorska elita (ne samo kod nas) ne boji se mita vec kritike. Zato rusi stare mitove, ali stvara nove - sopstvene. Zato borba protiv nje podrazumeva i borbu protiv mitova. Napred se ne moze ako se pogled usredsredi iskljucivo na mitologizovanu zlatnu proslost, ali ni ako se fiksira na savremene fikcije, vec ako se spoznaju snage koje manipulisu mitovima, raskrinkavaju njihove lazi i radi na iznalazenju humanijih i socijalnijih alternativa za dobrobit ne samo jednog drustvenog sloja vec svih ljudi.
Препоручујем 3
Vladislav Marjanovic
Vecini autora pisama citalaca izgleda da je vaznije da raspravljaju o svrsishodnosti upotrebe jednog, danas u hrvatskoj odomacenog izraza za istoriju, kojeg je prof. Marjanovic-Dusanic upotrebila u svom intervjuu, nego o sustini teme o kojoj je govorila, tj. o ulozi mita u srpskoj srednjovekovnoj istoriji. Ovaj problem utoliko je znacajniji jer se pokrece pitanje u kojoj je meri mit odredjuje oblikovanje istorijske svesti jednog naroda. Prof. Marjanovic-Dusanic je pritom skrenula paznju na jednu cinjenicu: da je problem mita tesno vezan sa osnosom prema elitama. Drugim recima, mit je proizvod propagande vladajucih krugova kojom se izvitoperuje stvarnost u interesu legitimisanja vlasti i njenih aspiracija koje se projiciraju na narod. Ovaj fenomen treba znati, ali nikako se s njim poistovecivati jer se radi o manipulisanju kolektivnom svescu. Da se ne bi upalo u tu klopku bilo bi mnogo je vaznije da se, na primeru mitova, razvija kriticka svest. Na tome bi istoricari trebalo da rade.
Dr.Sreten Bozic -Wongar
Da li je ikada u istoriji Srpskog naroda zena na vlasti osekla zapis-hrast kao nedavni slucaj u Savincima kod Takova ?
Рајковић Ненад
Па не један, него пет. Зоранина баба по оцу. Јадни смо ми докторе, одавно.
Препоручујем 16
Dusan T
Rec povest je ekavska verzija reci povijest, koja je hrvatski prevod reci Geschichte (nemacki za istoriju). Na srpskom jeziku rec povest ne znaci nista.
MilosNS
Da, i sad treba mi da pređemo na te reči pa da Hrvati mogu reći da nam kradu jezik. Nije dosta što nam prisvajaju štokavicu, kad je čakavica i samo čakavica njihova. Inače, na ruskom istorija se vrlo slično piše i izgovara kao na našem, a sigurno nije "povijest". A takvih primera ima bezbroj. Inače, tek tri-četiri meseca glase isto kao u hrvatskom. Ostalo ništa.
Препоручујем 4
Мирослав Јовановић
"Повест времених лет" - рани средњи вијек, Русија. Хрватска ријеч? Немојте молим вас.
Препоручујем 16
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља