среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:29

Рукопис „Горског вијенца” треба да се врати Београду

Још увек је могуће тражити назад отуђену баштину, постоји могућност да читав случај буде актуелизован у распону од 50 до 70 година од датума изопштења наслеђеног културног добра
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 14.09.2017. у 21:50
Живко Брковић (Фото М. Вулићевић)

Још увек није завршена прича у вези са оригиналним рукописом „Горског вијенца”, који се сада налази на Цетињу, а поставља се и питање другог дела Његошевог аутографа овог чувеног спева, који никада није пронађен, управо због тога што никада није ни тражен.

Србија има право да тражи да Његошев аутограф буде враћен Београду због тога што га је 1969. године маршал Тито тајно поклонио, дао га у „мраку” Црној Гори, што је незаконито и противно Међународној конвенцији о неотуђивости културне баштине (повеље из Сен-Жермена и Париза), чији смо и ми потписници, каже за наш лист историчар уметности Живко Брковић, аутор студија „Судбина рукописа `Горског вијенца`”, „Моје архивалије о Његошу”, и других.

– Још увек је могуће тражити назад отуђену баштину, постоји могућност да читав случај буде актуелизован у распону од 50 до 70 година од датума изопштења наслеђеног културног добра. Овај рукопис драгоцен је и због тога што је Његош, боравећи у Бечу са Вуком Караџићем, тачно пре 170 година, током штампања првог издања „Горског вијенца” у Јерменском мехитаристичком манастиру, уносио у сам оригинал измене којих нема у штампаном издању – каже Живко Брковић, додајући:

– На пример, у рукопису се налазио стих „Олтар прави на камен кукавни”, док је у штампаном издању измењен у „Олтар прави на камен крвави”. Даље, у рукопису спева стоји „Бил сатана ово измислио”, којег нема у штампаном делу. Све ове верзије и измене у рукопису значајне су за тумачење спева, а уједно побијају и нека ранија мишљења да је Његош био неписмен. Управо су лингвисти Иван Броз и Милан Решетар крајем 19. века, после откривања Његошевог манускрипта, анализирали спев и Његошев рукопис и побили такве тврдње.

Свој став о потреби да Његошев рукопис буде враћен Београду, Живко Брковић заснива пре свега на чињеници да је после дуге преписке министарстава спољних послова Беча и Краљевине СХС, на иницијативу краља Александра Карађорђевића, 1925. године овај оригинални рукопис откупљен заменом од аустријске Националне библиотеке, за 20.000 шилинга, и замењен за средњовековни рукопис који је припадао манастиру Форау. Тиме је он постао власништво династичке дворске ризнице, а после рата остао је у дедињском комплексу објеката, чија су уметничка дела, која броје од 20 до 200 хиљада експоната, мистериозно отуђивана у Титово време.

Живко Брковић тада је био један од историчара уметности, који се бавио категоризацијом и систематизацијом ове баштине при резиденцији председника Републике.

– И дан-данас то је највећа кумулација уметничких дела на једном месту. Потпуно неискоришћена. Међутим, радећи тамо, од почетка се нисам слагао са многим стварима, ни са тим како је непроцењиви антички мозаик из Гамзиграда просто поклоњен Титу. Тако су поклоњене и неке од најбољих слика Саве Шумановића. Та платна налазила су се и код Александра Ранковића, била су му поклоњена, а он ме је звао да их проценим због даље продаје. Нисам на то ћутао, постављао сам питања у Нину како је могуће да се тако нешто ради – сећа се Брковић.

– Писао сам и о стотину Титових портрета и уметницима који су их сликали, вајали... Рукопис „Горског вијенца” колегиница и ја пронашли смо у дворској библиотеци, која је имала неколико столова и витрина са књигама. Рукопис се одједном нашао на столу и убрзо је нестао. Није постојала никаква документација о томе како је поклоњен Цетињу. Убрзо потом срушена је и библиотека због проширења. Не зна се где су отишле књиге дворске библиотеке. Ти нелогични догађаји подстакли су ме на то да почнем да истражујем архиве Беча и Венеције и да трагам за подацима о Његошевом највећем делу, да трагам за преписком из 1925. године на иницијативу краља Александра Карађорђевића, и да постављам даља питања о томе шта је са другим делом „Горског вијенца” – објашњава наш саговорник.

Ми смо, како поново подсећа Брковић, потписници повеље против отуђивања баштине, између два рата, која, ако буде пронађена у периоду до 70 година од нестанка, мора да се врати ономе ко је потражује.

– Као што се увек ћутало о отуђивању „Горског вијенца”, тако се ћутало и о Сави Шумановићу, његовој болести, писмима Растку Петровићу, у којима је уочљива та фиксација за Растка, обожавање и мржња. Ћутало се и о начину његове смрти, где никада нису саслушани очевици сликаревог страдања – напомиње Брковић, који је пре неколико година написао и књигу „Шумановић – уметник и лудило”.

Наш саговорник присећа се како је тешко у Новом Саду, у Галерији „Бељански”, дошао до тридесет писама Саве Шумановића, која су била чувана као болесна и неподобна, док уистину представљају незамењиво сведочанство о уметнику и његовом животу. На исти начин тумачи и пословичну равнодушност према драгоценој рукописној баштини, која је олако отуђена из Београда и још увек му није враћена. Све те појединости говоре о томе да је наша слика о великанима српске културе непотпуна, зато што се у обзир не узимају рукописи и писма стваралаца као сведоци о личностима и епохама.


Коментари30
7ba7e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Crnogorka
"U svakoj životnoj situaciji Crnogorac smatra sebe Crnogorcem. Ali, kada je riječ o ratovanju, uvijek se koristi ime Srbin. Skoro u svim pjesmama o ratnim podvizima se nazivaju Srbima, jer u svome ratovanju s Turcima Crnogorac vidi borbu Srbije, jer se rat ne može završiti prije oslobođenja Srba. Takav je opšti karakter rata između Crnogoraca i Turaka, ali on se mijenja, onako kako se mijenja suština same Crne Gore" (Njegošev odgovor na pitanje Aleksandra Popova. Попов А.Н. Путешествие в Черногорию. СПб. 1847)
Srboljub Tudej
Omladina u Srbiji bolje barata engleskim nego Njegosevim jezikom! Napravite jednu objektivnu probu: procitajte tinejdzerima u Srbiji delove iz Gorskog vijenca i trazite od njih da vam protumace arhaicne reci koje se u njemu koriste. Tvrdim da barem njih 80% pojma nemaju! A u vezi kompjutera sve znaju!
Dr Freud
Рукопис „Горског вијенца” је поклоњен Цетињу :O
Obrad Lipovac
Pre 170 godina Petar II Petrović Njegoš (ČISTOKRVNI SRBIN) nam je, odgovarajući Simi Milutinoviću, odgovorio na mnoga pitanja koja mi danas pokrećemo: "A kršina i siromašna Crna Gora ne haje ni za NEMANJE ni za Murate ni za Bunaparte. Svi oni biše i preminuše, pokoji svoj mač o Crnu Goru obitaše pa pasaše, a Crna Gora ostade dovijeka i strašnoga suda, u svojoj volji slavi i slobodi".
Mulozop
A zasto bi rukopis gorskog Vijenca bio u Beogradu? Cast vi mi bilada je u sred Beograda da ga poklonim Cetinju. Bitno je da ima digitalne esicije i kritickog izdanja, da se rukopis cuva i to posebno tamo gde je nastao i gde ima smisla.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља