петак, 15.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:32
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ, писац и преводилац

Политика није за песника

„Био сам и остао левичар, само то код мене није било политичко опредељење, него дубоко осећање човекове судбине и његовог положаја у друштву”
Аутор: Ана Оташевићсубота, 16.09.2017. у 22:00
(Фото Анђелко Васиљевић)

Милован Данојлић је песник који дели судбину оних наших интелектуалаца које је снажно обележило емигрантско искуство, и када је реч о његовом прозном и поетском стваралаштву, и када је реч о његовим политичким наступима.

Његове најновије песме из збирке „Животи, животи” (Албатрос плус, 2016), за коју је недавно добио награду „Драинац” у Прокупљу и „Књижевни вијенац Козаре” у Приједору, наставак су његовог песничког рвања са самим собом и са светом: и када говори о свету, Данојлић говори о себи. Реч је о својеврсном погледу уназад, како гласи једна од песама у збирци (Питам се, у чуду помало/Од дечака који је кренуо на пут/Шта је у мени остало).

У осамдесетој години живота писац са звездицом академика своју друштвену позицију доживљава као маргиналну.

Блискост налази у минулом свету, на селу, у Ивановцима крај Љига, где је провео и ово лето, у разговору са сељацима, у шетњи по шуми. Одатле се као младић отиснуо у Београд, а онда у свет, преко педесетак држава, мислећи да је „рај негде другде” („Отишао сам јер сам више волео да живим по страни него у Клубу књижевника”). Данас тај свет доживљава као „велику апсану”. Вуче га родно тло али је, каже, најсрећнији у авиону, између две домовине, Србије и Француске, у којој живи од 1984. године.

У својим лутањима никада није престао да пише поезију и прозу по којој га је упознала јавност, да преводи Бодлера, Јејтса, Паунда, Бродског, Јонеска. Књига „Драги мој Петровићу”, објављена 1986. године, обележила је време чији је дух, као проницљиви посматрач, осликао вешто и одважно. На овај роман се надовезало десетине песничких књига, међу којима су „Нека врста циркуса”, „Балада о сиромаштву”, „Личне ствари – огледи о себи и о другима”, у којима се често враћа темама нестанка српског села и нашег односа према Западу.

Свој ауторитет песника и писца који промишља стварност желео је да стави у службу бољитка свога народа, али су његови покушаји да се укључи у политички живот земље често испадали невешти. Луцидан посматрач и добар познавалац српског менталитета, био је један од оснивача Демократске странке, да би потом у Француској бранио Слободана Милошевића из „патриотских” разлога, сматрајући да је напад на њега напад на „све нас”. Данас каже да песник треба да остане ван политике.

Како би изгледала данашња Србија у писмима Михаила Путника свом прекоокеанском пријатељу Петровићу?

Доста тужно. Личила би на неку латиноамеричку државу. Мој јунак се ругао једнопартијском режиму, али га се и прибојавао: био је то озбиљан, крут поредак. Овај, вишепартијски, истиче се неозбиљношћу. Збркан је, па би и његова оптужница била без правца, збркана. Наш је свет изгубио самопоуздање, одбија да се рађа, примитивни капитализам га је избацио из седла, не зна куд да се окрене. Мислили смо, некад, да се с увођењем демократије и политичких слобода постављају основе за срећан напредак у свим областима живота.  А оно... Слобода је најпре искоришћена за крваве међунационалне обрачуне. Међународна заједница нас је узела на зуб, у друштву, и у душама, завладао је хаос. Корупција је добила широк замах. Не само у пословним односима него и у мишљењу, суђењу, осећањима. У развијеним земљама зна се ко вара, ко краде, ко гони лопове; код нас непоштења има у свим слојевима, на свим нивоима. Не одлучујемо о својој судбини. Шта значи суверенитет када нам је отет део територије и кад плате просветних радника и болничара одређује Међународни монетарни фонд?

Да ли је у време кад сте писали „Драги мој Петровићу” могао да се наслути такав расплет?

Видело се да срљамо у пропаст, само сам је другачије замишљао. Претпостављао сам да ће се поредак бранити зубима и ноктима, свим оружјима и оруђима, а они се пребацише на национални фронт, загаламише на шест или седам резервних терена, и почеше да заступају оно што су деценијама пре тога рушили и газили. Слобода је проговорила осветничком мржњом. Нездраво духовно стање морало је, напослетку, уродити отровним плодовима. Јака држава – а диктатура је, по природи ствари, јака конструкција – распала се најпре на фасади, а потом и изнутра. Велики свет, у улози лешинара, похитао је да помогне. Лаж је показала своју суштину.

У књизи песама „Зло и наопако”, из 1991. године, осећа се жал за Југославијом...

Југославија је најозбиљнији пројекат до кога су људи овог дела Европе дошли у својој историји. Ми нисмо знали, ови око нас нису хтели, и све је отишло дођавола. Ово што је израсло из рушевина Југославије изгледа жалосно.

Како вам данас изгледа Београд у који сте први пут дошли средином прошлог века?

У Београду никад није било оволико богатства, робе широке потрошње, скупих ресторана и аутомобила и истовремено толико сиромаштва и безнађа. У овом граду први пут сам боравио 1949. године, ту сам завршио први разред некадашње гимназије. Био је то скроман, полусељачки град. Око Зеленог венца могле су се видети коњске и воловске запреге, постојале су радионице за крпљење најлонских чарапа и за оштрење употребљивих жилета, хлеб се куповао на бонове, владала је видна оскудица, али се ишло напред. Свима је било тешко и у подношењу тешкоћа било је солидарности.

У то време сте почели да пишете песме?

Нешто касније, 1953. године, када сам се поново доселио. Ушао са у седамнаесту, а имао сам доживљаје, искуства с људима и са стварима више него што дечачки костур може да их носи. Продавао сам вечерње новине, похађао гимназију, спавао којегде, хранио се којечиме. Поезија је дошла као сигурносни вентил. Нешто је покуљало из мене, као бол и радост, као очајање и нада, и изручило се у „Урођеничке псалме”. Први запаженији наступ омогућио ми је Оскар Давичо, укључивши један циклус мојих стихова у први број новопокренутог часописа „Дело”, у пролеће 1955. Две године касније објавио сам у „Нолиту” прву књигу.

Сусрети с Ивом Андрићем су из тог доба?

Познавао сам њега и готово све живе писце тога времена. У граду је бујао књижевни живот, с неколико листова и часописа, са спорењима, посебно између реалиста и модерниста. Сцена је била на солидним основама. Елиту су сачињавали писци школовани још у Краљевини Србији, као и они образовани између два рата. Било их је како међу комунистима, тако и међу ванпартијцима. Андрић је био на врху пирамиде, од њега се увек могло чути нешто корисно, занимљиво и мудро. Активни су били и Вељко Петровић, Исидора Секулић, Винавер, Стеван Јаковљевић, Десанка Максимовић, Сима Пандуровић, Милош Ђурић, Марко Ристић, Дединац, Кашанин, Вучо, Давичо, Ћопић и Ћосић, а осећало се, издалека, присуство Црњанског и Растка Петровића. А данас? Спала књига на три слова.

Трагајући недавно за Андрићевом причом „Лаж” у „Борби” од 29. новембра 1958. године, наишла сам на песму „Кристална тишина празника” испод које сте потписани заједно с Весном Парун, пригодна песма поводом Дана Републике...

Онда сам пријатељевао са том хрватском песникињом, па смо смислили да заједнички поздравимо Дан Републике. Песму нисам унео ни у једну збирку, али признајем да сам дописао неколико стихова. Не одричем се ничега што сам написао и потписао. Весна и ја смо уистину веровали у дуговечност Југославије. Бранко Миљковић је славио венчање Шумадије и Загорја. Заблуда? Јадан је онај који никад ниједну није имао. У оном режиму није ми сметала идеологија, колико лажљивост и недоследност у њеном остваривању. Био сам и остао левичар, само то код мене није било политичко опредељење, него дубоко осећање човекове судбине и његовог положаја у друштву, нешто што долази из дубине бића, из црева. По социјалном пореклу и скитачком животу био сам, а и данас сам, интелектуални пролетер. Мој највиши идеал је освајање унутрашње духовне слободе, и у томе сам, чини ми се постигао известан успех.

Како гледате на улогу писца у јавном животу?

Свако према свом осећању ствари, таленту, схватању и могућностима, према разумевању грађанских дужности. Писац, међутим, има и неких других обавеза, у којима га други не могу заменити. Писање је, између осталог, испитивање изражајних моћи језика, што је прворазредно патриотско деловање. У разумевању наших и светских збивања, у сагледавању наше судбине, више ми помажу Чеховљеве приповетке него све политичке расправе и идеолошки концепти. Чехов је занимљивији и актуелнији од онога чиме нас засипају медији. И он је био ангажован, борио се за права робијаша на Сахалину, али га не памтимо по томе.

У више наврата сте се, ипак, укључили у политички живот, били сте један од дванаест оснивача Демократске странке...

У први мах смо ми, интелектуалци-петиционаши, имали петљу, и нешто искуства, да покренемо опозициону партију. Били смо привремена испомоћ, па смо се ћутке удаљили. Не, сто пута не: активна политика није за нас!

Има ли песник право да се предомисли?

Свако има прaво на то, под условом да то не чини из калкулантских разлога. Каријеру нисам правио, ни овде, ни у свету, а могао сам, било је привлачних предлога...

У вашој поезији се преклапа неколико токова, од интимистичких до ангажованих песама, у којима је реч о НАТО бомбардовању, о лицемерју Запада, критици глобализације...

Тешко је написати добру песму у којој се помиње НАТО. Нисам одолео изазову, и не кајем се. Бомбардовање из 1999. године је страховито важна лекција српској младежи. Млади су, под санкцијама и бомбама, једном заувек научили шта је Запад и шта им уистину нуди „Европа”.

Луцидан сте посматрач и писац који је вешто знао да представи карактеристике овдашњег менталитета, а с друге стране сте се често некритички односили према власти. Замера вам се што сте из Француске бранили Милошевића...

Кад је, деведесетих, почела кампања против Србије, поставило се питање: с ким, са онима који се спремају да нас нападну или са својим народом. Да сам се укључио у њихову ратну пропаганду, умро бих од срамоте. Какав је да је, ово је мој народ: добродушан, наиван, племенит, детињасто лукав, неупућен. Милошевић је нападан због свих нас, због наше непокорности и слободољубивости. Свакако ми је био ближи од Клинтона, Ширака и Блера. Правио је грешке у политици, па шта? Ја не волим много веште политичаре. Издржао је на страшном месту и умро херојски. Историја ће о њему тек рећи праву реч, а оне који су сеирили кад му је леш допремљен у Београд, историја неће помињати ни у фусноти.

Исте позиције је у Француској бранила група интелектуалаца окупљена око публикације „Балкан енфо”. Који је домет наших интелектуалаца у Француској?

Њихов домет је невелик, али је њихов глас остао забележен. Историчари ће моћи да процене и то што је изашло у две стотине бројева „Балкан енфоа”. Клика око Бернар Анри Левија је, опонашајући Сартра, увежбавала ангажованост на неважним Србима, а да ништа о нама није знала. Помогла је империјалистима да начине корисну брешу на Балкану. Француски шездесетосмаши завршили су бедно, као слуге великог капитала.

Колико је ваш поглед са стране, из Француске, утицао на ваше тумачење овдашњих дешавања?

У Француској, Енглеској, Америци, Немачкој и још којегде, провео сам близу 40 година. Васпитан сам на великој културној традицији тих земаља, а не на њиховој политици и пљачкашким ратовима. Од Запада се може много научити, али поуке ваља бирати слободно, без принуде, према вашим потребама. Савети који нам долазе са званичних места много више служе саветодавцима, него вама.

Председник сте одбора Српске књижевне задруге, добитник сте песничких награда. Какав је данас положај песника?

Лош, много тежи него што је био наш средином прошлог века. Наше певање је била потврда животне снаге друштва. Неолиберални капитализам ич не хаје за песнике, а они се, некако, сналазе и без његове помоћи. То је посебно видно у провинцији, где се песници испомажу, организују фестивале и сусрете. Култура преживљава упркос небризи и злом времену.


Коментари8
4c1f4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milos Moskovljevic
Citajuci par zlobnih, ad hominem komentara, mogu samo da kazem da bar nije surovao sa Bernar Anri Levijem. Neki drugi Srbi jesu i na njima ce ostati vecna ljaga. Danojlic nema cega da se stidi.
Vladislav Marjanovic
Naprotiv. Politika jeste ne samo za pesnika vec i za svakog umetnika, jer je njihovo stvaralastvo uslovljeno reagovanjem na odredjenu drustvenu pa i politicku situaciju. Medjutim, pesnik (kao i svaki umetnik) mora da se cuva da ne postane orudje dnevne politicke propagande, pogotovu demagoske. Umetnicima to tesko uspeva zbog sklonosti da se emotivno identifikuju sa kolektivistckim ideologijama uvijenim u omot humanosti ili socijalnosti. Ni Milovan Danojlic nije bio izuzetak. Ko je imao (ne)srecu da s njim saradjuje zna to vrlo dobro. Nabusit, prepotentan, netolerantan prema tudjem misljenju ("Ko ste Vi, niko i nista, pa da pljuckate na Milosevica!") on je istupao kao vrhovni arbitar u oceni politicke situacije i politickih licnosti u osamdesetim godinama. Borio se protiv kulta Titove licnosti, branio Milosevicev da bi se uskoro i od njega distancirao. Ocevidno se trazio i to iskazivao kroz svoja dela. Ali politika ga prati kao i svakog stvaraoca.
Milosav Popadic
Nedavno sam navršio 85 godina i prošao put donekle sličan onome kojim je išao Milovan Danojlić. Moje životno iskustvo i pogledi na društvo, politiku, selo, Zapad, Miloševića, raspad Jugoslavije, veoma su slični Danojlićevim. Uz jednu napomenu: S Francuskom revolucijompočinje proces stvaranja nacionalnih država. U I svjetskom ratu raspala se multinacionalna K-und K na nacionalne države i multinacionalnu Jugoslaviju; Jugoslaija se 90-ih rasapla na nacionalne države, sad se – iako se zna kako su prošle K-und K i Jugoslavija – insistira na multinacionalnoj BiH. Nedokučivi su putevi Gospodnji. Hvala i Danojliću i Ani Otašević – i ''Politici'' – razgalio me ovaj njihov razgovor.
Zorka Papadopolos
Autor je iskreni rodoljub, nacionalizam mu niko ne moze kritikovati u vreme kad je drzava Srbija, a jos vise Srbi iz okruzenja u bednom stanju! Levicar je jer zeli narodu iz cijeg jezika potice bolji (materijalni) zivot, vecu sigurnost, nastavak kulturnog bica. Ko ste vi koji ga kritikujete, sta ste uradili za ovu sredinu? Samo zvocate!
Миодраг Миленовић
Прочитајте његову прочетничку књигу "Ослободиоци и издајници", па ћете видети о каквом је "левичару" реч. Најлепше су прошли Немци (чистунци, мало-мало па перу зубе...), па четници, од којих никоме ни длака с главе није фалила и који ни мрава не би згазили, а партизани-злочинци су после победе, Божјом промисли, сви трагично завршили...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља