субота, 24.10.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 16.09.2017. у 22:00 А. Ву­ко­вић / Д. Му­чи­ба­бић
ГЛУМЦИ НА БЕОГРАДСКИМ УЛИЦАМА

Кад се Павле Вуисић, Мија Алексић и Љиљана Крстић сретну на Алтини

Од 8.763 улице у главном граду, 83 носе имена драмских уметника. – Три године је неопходна временска дистанца, прописана градском одлуком, да би се разматрало именовање улица по личностима које нису живе
Земунско насеље настало почетком деведесетих година прошлог века окупило крем глумишта (Фотографије Анђелко Васиљевић)

Сре­ли се Па­вле Ву­и­сић, Та­шко На­чић, Сто­јан Де­чер­мић, Љи­ља­на Кр­стић, Вик­тор Стар­чић, Ми­ја Алек­сић... Али не у те­а­тру, већ у Зе­му­ну. И то по­сле смр­ти. Суд­би­на, али и њи­хо­ви по­што­ва­о­ци и над­ле­жни из Град­ске упра­ве уре­ди­ли су да се име­на ових ве­ли­ка­на срп­ског глу­ми­шта на­ђу на улич­ним та­бла­ма у ре­ла­тив­но но­во­на­ста­лом на­се­љу Ал­ти­на, јед­но по­ред дру­гог. Ма­ла тру­па из Зе­му­на са­мо је део елит­не глу­мач­ке по­ста­ве ко­ма­да ко­ји се и да­ље ши­ром Бе­о­гра­да пи­ше у част бар­до­ва по­зо­ри­шта и фил­ма.

Не­ки од нај­ве­ћих – Дра­ган Ни­ко­лић, Ба­та Жи­во­ји­но­вић, а од­не­дав­но и Љу­би­ша Са­мар­џић, ни­су ви­ше са на­ма и иако ни­је про­шао рок од три го­ди­не што је нео­п­ход­на вре­мен­ска дис­тан­ца, про­пи­са­на град­ском од­лу­ком, да би се раз­ма­тра­ло име­но­ва­ње ули­ца по њи­ма, гра­ђа­ни су све гла­сни­ји у же­љи да им се на овај на­чин оду­же.

Али, глум­ци не­ка­да ни­су би­ли то­ли­ко це­ње­ни, под­се­ћа Ви­до­је Го­лу­бо­вић, је­дан од ауто­ра де­ла „Бе­о­град ис­под Бе­о­гра­да” и вр­сни по­зна­ва­лац исто­ри­је на­шег гра­да. 

Пр­ве из 1930.
Нај­ста­ри­је ули­це ко­је но­се име­на глу­ма­ца да­ти­ра­ју из 1930. го­ди­не. На Зве­зда­ри, Сав­ском вен­цу и Во­ждов­цу су по две: Цо­ци­на и Чи­ча Или­ји­на; Или­чи­ће­ва и Алек­се Ба­чван­ског; Мил­ке Гр­гу­ро­ве и Ру­цо­ви­ће­ва, док је на Чу­ка­ри­ци јед­на – До­бри­но­ви­ће­ва, по­да­ци су сек­то­ра ста­ти­сти­ке Се­кре­та­ри­ја­та за упра­ву Бе­о­гра­да.  

Кри­те­ри­ју­ми пре­ма ко­ји­ма су до­де­љи­ва­ни на­зи­ви ули­ца, об­ја­шња­ва он, увек су би­ли трај­но по­ве­за­ни са зна­чај­ним лич­но­сти­ма, пре­де­ли­ма и да­ту­ми­ма из ло­кал­не и на­ци­о­нал­не исто­ри­је, али се, до­да­је, сло­бод­но мо­же ре­ћи да се ни­су ме­ња­ли ни про­бле­ми са ко­ји­ма су се ко­ми­си­је за име­но­ва­ње бе­о­град­ских ули­ца и тр­го­ва су­о­ча­ва­ле. Та­ко је ре­ци­мо, до­да­је он, увек отво­ре­но пи­та­ње ко мо­же да­ти објек­тив­не па­ра­ме­тре ко је ко­ли­ко за­слу­жио, ма­ње или ви­ше од оног дру­гог.

– Глум­ци су не­ка­да сма­тра­ни ди­ле­тан­ти­ма и дру­штво им ни­је при­да­ва­ло зна­чај ко­ји да­нас има­ју. Та­кав по­глед на ову про­фе­си­ју ме­ња се од Дру­гог свет­ског ра­та ка­да град по­чи­ње да им ис­ка­зу­је по­што­ва­ње на­зи­ва­ју­ћи ули­це по њи­ма – ис­ти­че Го­лу­бо­вић.

По по­зо­ри­шним и филм­ским умет­ни­ци­ма на­зи­ве су до­би­ја­ле са­о­бра­ћај­ни­це на 13 бе­о­град­ских оп­шти­на. На Во­ждов­цу је на овај на­чин ове­ко­ве­че­на сла­ва Бо­ја­на Сту­пи­це, Мил­ке Гр­гу­ре­ве... 

Вра­чар се ди­чи ули­цом Ве­ле Ни­гри­но­ве, Па­ли­лул­ци се ше­та­ју кроз Ве­ље Миљ­ко­ви­ћа, Чу­ка­ри­ча­ни жи­ве у ули­ца­ма Ми­ле Ди­мић, Сло­бо­да­на Али­гру­ди­ћа, Сло­бо­да­на Пе­ро­ви­ћа, То­ше Јо­ва­но­ви­ћа... Зве­зда­ра је ули­цом за­хва­ли­ла Вје­ко­сла­ву Афри­ћу, Зо­ра­ну Рад­ми­ло­ви­ћу, Ма­ри Та­бор­ској и Ми­ла­ну Ср­до­чу, Ми­ти Ру­жи­ћу и Чи­ча Или­ји Ста­но­је­ви­ћу. Та­бле са име­ни­ма Ду­ша­на Ра­ден­ко­ви­ћа и Жан­ке Сто­кић су на Сав­ском вен­цу, док су ме­сто на Ста­ром гра­ду за­слу­жи­ли До­бри­ца Ми­лу­ти­но­вић и Ми­ло­рад Га­ври­ло­вић. Но­во­бе­о­гра­ђа­ни жи­ве и у ули­ца­ма Не­де Спа­со­је­вић и Љу­бин­ке Бо­бић. 

Жи­те­љи пре­сто­ни­це на­ста­ње­ни су и у ули­ца­ма ко­је чу­ва­ју се­ћа­ње на глум­це свет­ске сла­ве: Чар­ли­ја Ча­пли­на, Ен­ди­ја Вор­хо­ла, Ју­ла Бри­не­ра, Ор­со­на Вел­са и Са­ре Бер­нар. 

– Име ове­ко­ве­че­но у на­зи­ву ули­це ни­је са­мо за­хвал­ност умет­ни­ку, глум­цу, пе­сни­ку, сли­ка­ру, не­го је по­клон и свим оним љу­ди­ма ко­ји су не­ку лич­ност во­ле­ли да гле­да­ју, слу­ша­ју. Њи­ма је си­гур­но дра­го да про­ђу ули­цом ко­ја но­си име дра­гог им умет­ни­ка ко­ји је ду­хов­на хра­на свом ро­ду. Ти љу­ди жи­ве да би ра­ди­ли свој по­сао и по­кла­ња­ли то дру­ги­ма, то им је био за­да­так, без об­зи­ра да ли су то­га би­ли све­сни или не – сма­тра Во­ја Бра­јо­вић, пред­сед­ник Удру­же­ња драм­ских умет­ни­ка Ср­би­је. Он се не усу­ђу­је да ли­ци­ти­ра ко би тре­ба­ло да ули­цу до­би­је, а ко не, али га чу­ди што је, на при­мер, Љу­ба Та­дић још не­ма. 

А ко ће ули­цу до­би­ти од­лу­чу­је Ко­ми­си­ја за име­но­ва­ње ули­ца и тр­го­ва по пред­ло­зи­ма гра­ђа­на, удру­же­ња, оп­шти­на... О њи­хо­вим иде­ја­ма чла­но­ви да­ју струч­но ми­шље­ње и уко­ли­ко је оно по­зи­тив­но пред­лог се про­сле­ђу­је Ми­ни­стар­ству за др­жав­ну упра­ву и ло­кал­ну са­мо­у­пра­ву. Ње­го­во „зе­ле­но све­тло” сиг­нал је да о то­ме од­бор­ни­ци Скуп­шти­не гра­да да­ју по­след­њу реч. 

– По­след­њих го­ди­на вла­да еуфо­ри­ја да се глум­ци­ма и по­пу­лар­ним књи­жев­ни­ци­ма до­де­ле ули­це и не­мам ни­шта про­тив, али тре­ба би­ти уме­рен и не пре­те­ри­ва­ти, па да­ва­ти ули­це и љу­ди­ма ко­ји су та­ко­ђе оста­ви­ли не­из­бри­сив траг – еми­нент­ним на­уч­ни­ци­ма, јер их на тај на­чин чу­ва­мо од за­бо­ра­ва – ка­же др Мар­ко По­по­вић, не­ка­да­шњи члан Ко­ми­си­је за име­но­ва­ње ули­ца и тр­го­ва. 

Он до­да­је да би сви же­ле­ли да њи­хо­ви ми­ље­ни­ци до­би­ју ули­цу на Вра­ча­ру или Ста­ром гра­ду иако по­сто­је број­не без­и­ме­не, али са истим име­ном у раз­ли­чи­тим де­ло­ви гра­да. По­по­ви­ћу се не до­па­да то што се на­зи­ви нај­ста­ри­јих бе­о­град­ских ули­ца ола­ко ме­ња­ју.

– При­мер је Охрид­ска на Вра­ча­ру, да­ти­ра из 1896. Она је пре­и­ме­но­ва­на у Бра­не Црн­че­ви­ћа. Ка­да су име­на ду­пли­ра­на, као ре­ци­мо Авал­ска, до­бро је што је на­зив про­ме­ни­ла она на Вра­ча­ру (са­да се зо­ве Ни­ко­ла­ја Кра­сно­ва) јер у њој жи­ви ма­ње љу­ди не­го у Авал­ској на Во­ждов­цу – ка­же По­по­вић. 

Упр­кос то­ме што По­по­вић пред­ла­же да тре­ба кр­шта­ва­ти не­и­ме­но­ва­не ули­це на пе­ри­фе­ри­ји, Бра­јо­ви­ћу би, ре­ци­мо, би­ло дра­же да је Па­вле Ву­и­сић до­био ули­цу бли­же гра­ду, љу­ди­ма ко­ји су га во­ле­ли, це­ни­ли и ужи­ва­ли у оно­ме што је ра­дио. 

– Ма­да, бо­ље да је има чак и на пе­ри­фе­ри­ји не­го да је уоп­ште не­ма – ис­ти­че пред­сед­ник Удру­же­ња драм­ских умет­ни­ка.

 

„На че­ка­њу” и по по­ла ве­ка

Из­град­ња Бе­о­гра­да са да­на­шњим по­ло­жа­јем ули­ца по­че­ла je тек по­сле 1867. го­ди­не, по­сле од­ла­ска Ту­ра­ка и усва­ја­ња пр­вог ре­гу­ла­ци­о­ног пла­на Бе­о­гра­да, ко­ји је из­ра­дио ин­же­њер Еми­ли­јан Јо­си­мо­вић. Ка­ко се град раз­ви­јао, ур­ба­ни­стич­ки план се пре­кра­јао и од име­но­ва­ња са­мо три­де­сет ули­ца пре 150 го­ди­на до­шли смо до број­ке од ви­ше од 4.000 са­о­бра­ћај­ни­ца за ко­ли­ко њих се да­нас во­де по­да­ци о по­ре­клу на­зи­ва. У ме­ђу­вре­ме­ну, име­на су се ме­ња­ла, увек од­ра­жа­ва­ју­ћи по­ли­тич­ке су­ко­бе, ра­то­ве и кул­тур­ни и исто­риј­ски раз­вој зе­мље. На­уч­ни­ци, пи­сци, ге­не­ра­ли, спор­ти­сти, ре­ди­те­љи и глум­ци до­би­ја­ли су сво­је спо­ме­ни­ке у ви­ду улич­них та­бли, а ка­ко ка­же Ви­до­је Го­лу­бо­вић, нај­че­шће је пре­суд­на би­ла иде­о­ло­ги­ја. Ко­му­ни­сти су та­ко 1946. „пре­кр­сти­ли” чак 109 ули­ца, на­по­ми­ње др Мар­ко По­по­вић.

До са­да је око 1.600 ули­ца и тр­го­ва у Бе­о­гра­ду ме­ња­ло име­на и, пре­ма Го­лу­бо­ви­ће­вим ре­чи­ма, за­то је те­шко утвр­ди­ти та­чан број оних ко­је су но­си­ле име­на по­зо­ри­шних и филм­ских рад­ни­ка. Док су не­ки до­би­ја­ли име­на по­сле са­мо три го­ди­не од смр­ти, мно­ги су на ули­цу или трг че­ка­ли и по 40, 50 го­ди­на на­кон што су се упо­ко­ји­ли. 

Коментари0
394c2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља