Сјеничко или како га, због реке од које настаје, често називају Увачко језеро, овог лета је било прави мамац за више од 12.000 туриста са разних страна земљиног шара. Уз пловидбу кроз његове меандре налик лавиринту, посетиоцима се пружа прилика да на небу посматрају „Уроша Нејаког”, како од миља зову једног од око 500 белоглавих супова који се овде гнезде, да посете део богато украшене Ледене пећине. Све то уз причу једног од овдашњих туристичких посленика Салиха Туркмановића из Нове Вароши, који је за нас и сам био право откровење јер, поред тога што управља кватромараном, он је и шеф стазе за скијање на Златару.

Док лагано пловимо увачким меандрима који личе на лавиринт, са неверицом загледамо воду и обалу.

Нигде ниједне пластичне флаше, кесе, папира, ничега што би могло да се назове смећем! Упркос чињеници да је у току лета овај драгуљ југозападне Србије посетило хиљаде туриста.

– Налазите се у Специјалном резервату природе „Увац” – подсећа домаћин Туркмановић, коме се подразумева да заштићено природно добро управо тако изгледа, чисто и без дивље градње. Да тако буде брину овдашњи чувари природе, а и сами посетиоци.

Увац на свом 119 километара дугом току, од Пештерске висоравни до Лимске долине, има три хидроакумулације. Изградњом вештачких језера, шездесетих година прошлог века, потопљен је део кањона, чиме је читав предео добио нови изглед, али је клисура и даље, аутентична и живописна.

Језера „једно другом до колена”. Сјеничко се налази на надморској висини од 885 метара, протегло се на око  27 километара, дубине на појединим местима и до 110 метара. Следеће језеро је Кокин Брод или Златарско – и оно је сличне дужине. На њему је изграђена највећа земљана брана у Европи и хидроцентрала. Последње у низу је Радоњско језеро, из њега се вода цевима одводи до Хидроелектране „Бистрица”, објашњава Туркмановића уз напомену да је капацитет ова три језера око 500 милиона кубика воде, што га чини највећим резервоаром у нашој земљи из кога две трећине Србије може да се напаја.

– Ово је природно добро од посебног значаја и стециште 130 врста птица. Међу њима црни лешинар или суп старешина, белоглави суп, бела кања и орао брадан, још га називамо костоберина. Пред почетак пуњења овог језера дошло је до потапања станишта ових птица тако да је седамдесетих година прошлог века на овом подручју остало свега седам примерака. Ангажовањем Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић” из Београда, затим Завода за заштиту природе Србије, локалног становништва и људи из резервата формирана су хранилишта – истиче наш саговорник.

Популација белоглавог супа се почела полако повећавати и данас имамо 500 јединки, односно 250 гнездећих парова. Када су млади, чипују их, па могу да прате њихов лет. Један је летео до Јемена, више од четири хиљаде километара, други је пак достигао висину од 10.000 метара. Позната је прича о орлу који је летео до Пољске и тамо се повредио. Пољски амбасадор га је авионом допремио назад, излечен је и назван Урош Нејаки.

Док пловимо језером орлови као манекени позирају надлећући изнад наших глава. Занимало нас је да ли бројни туристи ремете њихов мир.

– Биће да је обрнуто, јер чим посетиоци дођу на неки од видиковаца, они су ту, као да долазе да се поздраве. Податак да је овде највећа њихова колонију на Балкану, односно друга у Европи после Шпаније, говори да су се одомаћили – одговара капетан додајући да млади понекад заврше у језеру зато што се дешава да поједини имају тежину 12-13 килограма, уместо осам до девет, због чега при покушају да лете падају у воду. Ренџери их сакупљају и старају се о њима док не врате тежину да би могли да лете, прича наш саговорник добар познавалац резервата.

Још једна од занимљивости која током лета прија јесте Ледена пећина, у склопу једног од најдужих пећинских система у Србији (6.183 м). Процењује се да је ова пећинска лепотица стара око 250 милиона година. Међутим, још није завршила свој рад па се и даље сврстава у младе пећине.