петак, 15.12.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:45

Како је Зорана Лазаревић постала Милица Николић

Млада Лесковчанка, рођена, боље рећи нађена, на улици у Гњилану, после два романа и две позоришне представе освојила срца Лесковчана и постала популарна
Аутор: Милан Момчиловићчетвртак, 21.09.2017. у 22:00
Милица учествује и у хуманитарним акцијама (Фото М. Момчиловић)

Лесковац – Њена животна сага почиње у картонској кутији која је пронађена једног хладног фебруарског јутра 1994. године у Улици цара Лазара у Гњилану. Однели су је у Центар за социјални рад, који ју је сместио у дом и, будући да је пронађена у зору, дали су јој име Зорана Лазаревић. То име носила је три и по месеца, а онда су се појавили  Светлана и Љубиша Николић из Лесковца који су је усвојили. У њиховом дому отпочела је нови живот, добила нови идентитет, матични број и име Милица Николић. Светлана и Љубиша постали су њени родитељи. Тако је, каже, по закону. Када се биолошки родитељи одрекну тебе, добијеш нови идентитет.

Милица је имала срећно детињство, родитељи су је чували и волели, а онда је на суров начин сазнала истину.

 – Било је то 1999. године. Доле на Косову је био рат, а ја сам доживела рат који су на улици у Лесковцу против мене повела деца. Била сам другачија, нисам имала брата и сестру. Они су од својих родитеља сазнали да сам усвојена и то су ми саопштили на бруталан начин. Сазнала сам да су ме родитељи узели из дома. Деца су ми се смејала, било је то својеврсно вршњачко злостављање. Онда су ми родитељи све објаснили на миран и сталожен начин и ја сам то прихватила као нормалан чин – прича Милица за „Политику”.

Са шеснаест година, када је почела да стасава у девојку, одлучила је да потражи своје порекло. До тада јој, каже, то није било потребно, јер је осећала мржњу према биолошкој мајци, према жени која може своје тек рођено дете да остави на такав начин. Ко зна зашто, почела је да има разумевања за њу и почела да трага за одговором – зашто је то урадила. Кренула је у потрагу, али је наилазила на затворена врата. Тражила је било кога ко има нека сазнања о њеној биолошкој мајци и, после мукотрпног трагања, указало се светло у тунелу.

– У овом тренутку не могу да откријем све појединости, али, према првим сазнањима, родила ме је жена из народа, обична жена која данас живи у Србији, не могу да кажем у ком граду. Среле смо се. Био је то сусрет са странцем, први пут видим неког ко би могао да ми буде мајка и не осећам ништа. Повремено се чујемо и чекамо резултате ДНК анализе који ће бити познати идуће године. Што се мене тиче, не осећам потребу да се виђамо, али ако она има потребу, можемо да будемо пријатељице, ништа више од тога. Човек за кога претпостављам да ми је биолошки отац живи у иностранству и до њега ми је теже да дођем, али ће можда да дође време да се сретнем и са њим – каже Милица.

Но, живот иде даље. Милица је остала и без другог оца – Љубише, који је умро прерано. Наставила је да живи са мајком Светланом, фабричком радницом. Завршила је Средњу економску школу у Лесковцу и уписала Филозофски факултет у Нишу, смер српски језик и књижевност. Након годину и по дана, одлучује да буде глумица, напушта Ниш и одлази у Београд, где уписује глуму у „Лекарт центру” код Бранислава Лечића. Тамо је била две године, а онда се у њен живот умешао још један Љубиша из Лесковца – новинар и драмски писац Љубиша Динчић који јој понудио своју монодраму „Туго бошке”, писану на лесковачком наречју.

Премијера је била у Народном позоришту у Лесковцу, а потом је ова хумористичка монодрама играна у Београду, Нишу и у другим градовима. Имала је укупно двадесет извођења, као и више наступа на разним забавама, када је Милица говорила делове монодраме, а њен лик Достане брзо је освајао срца гледалаца.

Динчић је потом написао и други позоришни комад – „Прељубници” који Милица изводи са глумцем Народног позоришта у Лесковцу Филипом Радивојевићем. Премијера је била 3. јула ове године у Академији 28, чиме је ова београдска сцена завршила летњу сезону. Потом је играна у Алексинцу, Сокобањи и Грделици. Студије глуме за сада мирују, али Милица не одустаје од намере да глуму заврши на државном факултету.

Истовремено постиже резултате на књижевном пољу. Још са деветнаест година почела је да пише роман „Без граница”. Две године касније, рукопис је прочитао Никола Пејаковић, један од њених предавача глуме, који је упитао – зашто ја ово не могу да купим у књижарама? То питање ју је охрабрило и она је почела да тражи издавача и спонзоре.

Књига се убрзо појавила у издању „Пресинга” и наишла на одличан пријем код читалаца. У фебруару ове године појавила се и њена друга књига – аутобиографски роман „Кома” у којем је описала своју судбину. Први спонзор је био Бојан Карић који је путем „Твитера” сазнао за Милицу и њену животну причу. Роман је распродат за мање од месец дана.

Милица је својим улогама и романима освојила Лесковчане, а потом и регион, па и Србију. Постала је омиљени лик, људи јој пишу, дају подршку, охрабрују је да настави.

– Јесте, постала сам популарна. Не, нису ме људи заволели због тога што сам усвојено дете, јер су ту причу сазнали касније. Па, нисам ја при сваком упознавању говорила – ја сам Милица и усвојена сам. Постала сам позната по представи „Туго бошке”, људи су ме заволели, а после два романа постала сам популарна и ван Лесковца. Чекам нова издања и нови роман. Бавим се професионално глумом, јер од тога живим, иако немам „црно на бело”.

И Ђоша није имао факултетску диплому, па је био добар глумац. Говорио је – оно што је у Србији факултет за глуму, то је у свету курс од пет-шест месеци. Ових дана почела сам да радим као предавач у приватној глумачкој школи Студио образовања „Знање” који је покренула Миљана Ишљамовић. Држим курс глуме и имам две групе, једну узраста седам до тринаест година и другу коју чине старији. Могу да кажем да су деца изузетно талентована – приповеда девојка из картонске кутије Зорана Лазаревић, пардон, глумица и романописац Милица Николић.

 


Коментари1
9db18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasa Trajkovic
Deca umeju da budu brutalna i jako surova ali je odnos porodice pokazao recept za srecnog pojedinca, podrska mladoj dami neka sama izgradi svoj identitet i svoju porodicu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља