Кад проради полиграф у судници

Ко­ли­ко об­дук­ци­ја сте оба­ви­ли на мр­твим љу­ди­ма?

– Све об­дук­ци­је сам оба­вио на мр­твим љу­ди­ма.

–  Да ли сте про­ве­ри­ли да ли па­ци­јент ди­ше пре не­го што сте за­по­че­ли об­дук­ци­ју?

– Не.

– Да ли сте се уве­ри­ли да не­ма пулс?

– Ни­сам.

– Да ли сте на би­ло ко­ји на­чин про­ве­ри­ли да ли му ку­ца ср­це?

– Не.

– И по­ред то­га твр­ди­те да је био мр­тав пре не­го што сте по­че­ли об­дук­ци­ју?

– Да.

– На осно­ву че­га?

– За­то што му је мо­зак био у те­гли са фор­ма­ли­ном на сто­лу пре­ко пу­та.

– Да ли сте са­мо због те чи­ње­ни­це си­гур­ни да ни­је био жив? 

–  Не, устао је и од­ше­тао, а са­да се не­где ба­ви адво­ка­ту­ром.

Овај ди­ја­лог се ствар­но од­и­грао у јед­ној суд­ни­ци у Аме­ри­ци, ка­да је адво­кат ис­пи­ти­вао па­то­ло­га, на све на­чи­не по­ку­ша­ва­ју­ћи да обо­ри оп­ту­жбу. 

Дра­ма­тич­ни ди­ја­ло­зи уна­кр­сног ис­пи­ти­ва­ња, као на фил­му, нај­за­ни­мљи­ви­ји су де­ло­ви су­ђе­ња. 

Ово пра­ви­ло пре­у­зе­то је из ан­гло­сак­сон­ског про­це­сног пра­ва и уве­де­но у суд­ски пра­во­суд­ни си­стем 2011. го­ди­не. 

Пра­ви­ла ка­жу да су по­сле основ­ног ис­пи­ти­ва­ња сва пи­та­ња до­зво­ље­на, чак и она су­ге­стив­на. По­не­кад из­гле­да­ју бе­сми­сле­но, али вешт адво­кат иде ка ци­љу и ка­да ни­ко­ме у суд­ни­ци ни­је ја­сно шта же­ли да из­ву­че из све­до­ка. По­ла­ко га опу­шта на­из­глед не­ва­жним пи­та­њи­ма и до­би­ја па­жњу свих у суд­ни­ци. Ка­да на кра­ју по­ен­ти­ра, сви оче­ку­ју да се све­док или оп­ту­же­ни сло­ми пред сви­ма, по­ка­је се, про­ме­ни ис­каз и при­зна да је крив или да је ла­гао. Ипак, то се у прак­си нај­че­шће не до­га­ђа. 

Ка­да све­до­ка ис­пи­та она стра­на ко­ја га је пред­ло­жи­ла, од­но­сно онај чи­ји је све­док, ту осо­бу „до­би­ја” су­прот­на стра­на. Пра­во на су­ге­стив­на пи­та­ња об­ја­шња­ва се на­че­лом јед­на­ко­сти оруж­ја у суд­ни­ци. На­и­ме, прет­по­став­ка је да је онај ко је по­звао све­до­ка већ раз­го­ва­рао са њим, зна шта ће да ка­же и при­пре­мио га да све­до­чи она­ко ка­ко му од­го­ва­ра. То за­кон на­док­на­ђу­је до­зво­лом ко­ју да­је про­тив­нич­кој стра­ни – да по­ста­вља су­ге­стив­на пи­та­ња и по­ку­ша да по­љу­ља ње­гов ис­каз. 

Је­дан од бо­љих при­ме­ра успе­шног уна­кр­сног ис­пи­ти­ва­ња је све­до­че­ње из­ве­сног би­зни­сме­на ко­ји је пред Спе­ци­јал­ним су­дом оп­ту­жио по­зна­ти нар­ко-клан за пра­ње нов­ца. Све­док ту­жи­ла­штва ре­дом је на­бра­јао да­ту­ме, ме­ста, љу­де, чак и апо­е­не нов­ца за­ра­ђе­ног од дро­ге ко­ји је опран та­ко што је ула­ган у на­из­глед ле­гал­не по­сло­ве. Се­ћао се не­ве­ро­ват­них де­та­ља тих су­сре­та, али се са­свим збу­нио ка­да га је од­бра­на упи­та­ла да ка­же ко­је го­ди­не је за­вр­шио основ­ну шко­лу, а за­тим и да на­бро­ји ро­ђен­да­не сво­је де­це. До та­да си­гу­ран све­док, ко­ји је на суд­ско ве­ће оста­вио сна­жан ути­сак, од­јед­ном је по­чео да му­ца и гле­да ле­во-де­сно јер ни­је мо­гао да се се­ти по­да­та­ка ко­је би мо­рао да зна. Од­бра­на је по­сти­гла циљ. Том чо­ве­ку са­да се те­шко мо­же ве­ро­ва­ти.

Нај­бо­ља уна­кр­сна пи­та­ња су крат­ка, ка­жу ис­ку­сни адво­ка­ти. Све­док не тре­ба да има ни ма­гло­ви­ту пред­ста­ву о то­ме за­што му се по­ста­вља­ју. Та­ко онај ко­ји уна­кр­сно ис­пи­ту­је има глав­ну уло­гу и су­ди­је ће гле­да­ти у ње­га. Ка­да по­ста­ви кључ­но пи­та­ње, има­ће сву па­жњу и оста­ће упе­ча­тљив. 

При­мер са по­чет­ка тек­ста по­ка­зу­је шта још мо­же да се де­си то­ком уна­кр­сног ис­пи­ти­ва­ња ка­да се про­ма­ши по­ен­та. Као и сле­де­ћи:

– Ко­ли­ко де­це има­те?

– Тро­је.

– Ко­ли­ко њих су де­ча­ци?

– Ни­је­дан.

– А ко­ли­ко су де­вој­чи­це?

Ово­ме се на­сме­јао чак и су­ди­ја.

Је­дан адво­кат ова­ко је по­ку­шао да оспо­ри очин­ство јед­ном чо­ве­ку.

– Твр­ди­те да је ваш син за­чет 8. ав­гу­ста?

– Да.

– А шта сте ви та­да ра­ди­ли?

Не­ка­да адво­ка­ти пра­те сво­је бе­ле­шке и не слу­ша­ју све­до­ка па­жљи­во, па по­стиг­ну су­про­тан ефе­кат.

– Ка­же­те да је мој кли­јент го­спо­дин Пе­тро­вић про­ва­лио у ку­ћу го­спо­ди­на Јо­ва­но­ви­ћа?

– Да.

– Ви ни­сте ула­зи­ли у ту ку­ћу?

– Не.

– Шта сте тач­но ви ра­ди­ли?

– Са­мо сам му др­жао „ло­пов­ске”

– Шта „ло­пов­ске”?

– Па, ло­пов­ске мер­де­ви­не – ка­зао је све­док по­ка­зу­ју­ћи ру­ка­ма ка­ко се то ра­ди.

– А где сте по­сле оста­ви­ли мер­де­ви­не – пи­тао је по­вр­шни адво­кат.

Уна­кр­сно ис­пи­ти­ва­ње је у Аме­ри­ци осно­ва кри­вич­ног по­ступ­ка и сма­тра се по­себ­ном ин­те­лек­ту­ал­ном ве­шти­ном ко­ја се учи го­ди­на­ма. 

Код нас је ово на­че­ло још у фа­зи ухо­да­ва­ња јер у мно­гим су­до­ви­ма не по­сто­ји мо­гућ­ност тон­ског сни­ма­ња. На­и­ме, уна­кр­сно ис­пи­ти­ва­ње има нај­ве­ћи ефе­кат ка­да су­ди­је чи­та­ју тран­скрипт, док се дик­ти­ра­ње за­пи­сни­ка че­сто сво­ди на до­дат­на пи­та­ња и по­ја­шња­ва­ња ко­ја мо­гу да про­ме­не ути­сак. 

– Ре­кли сте да је мој кли­јент тај ко­ји је по­ку­шао да вас уби­је? 

– Да.

– Па, да ли вас је убио?

Не­ве­ро­ват­но, али и ово се до­го­ди­ло у Аме­ри­ци.

–  Све­до­чи­ли сте да сте би­ли уда­ље­ни ма­ње од пет ме­та­ра од мог кли­јен­та то­ком пуц­ња­ве, зар не?

– Да.

– Ре­кли сте исти­ну?

– Је­сам.

– Би­ли сте та­ко бли­зу и за­то сте си­гур­ни да мо­же­те пре­по­зна­ти оног ко је пу­цао?

– На­рав­но.

– Да сте би­ли уда­ље­ни­ји, не би­сте то мо­гли са та­квом си­гур­но­шћу?

– Ап­со­лут­но.

– Да ли сте исто то ре­кли по­ли­ци­ји од­мах по­сле до­га­ђа­ја?

– Да, та­ко је.

– Да ли сте раз­го­ва­ра­ли са ин­спек­тор­ком Ми­ле­ном Јо­вић?

– Не знам име, али би­ла је же­на.

– Ово је њен из­ве­штај. Мо­лим вас, про­ве­ри­те да ли је ваш пот­пис на дну стра­не – ка­зао је адво­кат до­да­ју­ћи све­до­ку па­пир.

– То је мој пот­пис – по­твр­дио је.

– Са­да мо­лим вас про­чи­тај­те део ва­ше из­ја­ве ко­ји је под­ву­чен.

– Био сам уда­љен 15 ме­та­ра од ме­ста на ко­јем је се­део уби­је­ни – про­чи­тао је све­док.

– Не­мам ви­ше пи­та­ња – ка­зао је за­до­вољ­ни бра­ни­лац.