недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:03

И цигле као чувари сећања на јасеновачке мученике

На безумље и последице Другог светског рата осим меморијалног комплекса, подсећају и стара српска школа и кућа Клинцових у којој је некада била смештена усташка болница.
Аутор: Дејан Алексићнедеља, 24.09.2017. у 21:51
Ме­мо­ри­јал на ме­сту зло­гла­сне фа­бри­ке смр­ти чи­ји број жр­та­ва до да­нас ни­је утвр­ђен (Фотографије Д. Алексић)

Ло­гор Ја­се­но­вац био је ком­плекс од осам фа­бри­ка смр­ти. Глав­ни је био „Ци­гла­на”, ло­гор отво­рен на ме­сту не­ка­да­шње ци­гла­не срп­ске по­ро­ди­це Ба­чић. Да­нас је на том ме­сту Ме­мо­ри­јал­ни ком­плекс, а на без­у­мље и по­сле­ди­це Дру­гог свет­ског ра­та под­се­ћа­ју и ста­ра срп­ска шко­ла и ку­ћа Клин­цо­вих у ко­јој је не­ка­да би­ла сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца. 

О има­њу Клин­цо­вих да­нас бри­ну ба­ка Љу­би­ца и мо­на­хи­ње ма­на­сти­ра Ро­ђе­ња Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља. 

„Ка­да је за­вр­шен Дру­ги свет­ски рат, мој муж Гој­ко ни­је до­зво­лио да се ово ди­ра, ни­је до­зво­лио да се ру­ши!”, при­се­ћа се осам­де­сет­де­ве­то­го­ди­шња Љу­би­ца Клин­цов док по­ка­зу­је по­ро­дич­но има­ње не­да­ле­ко од хр­ват­ско-бо­сан­ске оба­ле Са­ве.

А, има­ње „клин­цов­ско”, јед­но је од рет­ких у Ја­се­нов­цу на ко­ме да­нас жи­ви не­ко од Ср­ба. На­жа­лост, овај по­сед у ме­сту по­зна­том по уста­шкој фа­бри­ци смр­ти за Ср­бе, Је­вре­је и Ро­ме у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској, је­сте и не­ми све­док тог рат­ног ви­хо­ра. 

У ку­ћи Клин­цо­вих, ко­ја је у ме­ђу­вре­ме­ну ре­кон­стру­и­са­на, би­ла је сме­ште­на уста­шка бол­ни­ца, а у шу­пи и шта­ли по­ред ку­ће, ко­је и да­нас по­сто­је, би­ли су апо­те­ка и про­сто­ри­је за ле­ка­ре... 

– Две згра­де иза ку­ће ве­о­ма су ва­жне јер го­во­ре о то­ме ка­ко је бол­ни­ца ра­ди­ла. На­и­ме, шу­пи­ца је би­ла у то вре­ме апо­те­ка, а шта­ла иза ње про­стор у ко­ме су би­ли за­тво­ре­ни ле­ка­ри ко­ји су би­ли за­по­сле­ни у бол­ни­ци. Ве­ћи­на док­то­ра би­ли су Је­вре­ји, не­што ма­ло и Ср­би. Пре­ма за­пи­си­ма укуп­но 34 њих. У апо­те­ци је огром­на Да­ви­до­ва зве­зда ко­ја је озна­ча­ва­ла да ту ра­де Је­вре­ји, а на шта­ли су би­ле и ре­шет­ке на про­зо­ри­ма – об­ја­шња­ва епи­скоп сла­вон­ски Јо­ван Ћу­ли­брк. 

Ре­волт због срп­ских но­ви­на­ра
На на­ци­о­нал­не тен­зи­је у Ја­се­нов­цу и ње­го­вој око­ли­ни да­нас под­се­те и обе­леж­ја по­пут па­ра­лел­но ис­пи­са­них уста­шког У и срп­ска че­ти­ри С на јед­ној оро­ну­лој ку­ћи. Све­жи­ји под­сет­ник је спо­мен-та­бла ХОС-а ко­ја је ме­се­ци­ма пред­мет спо­ре­ња хр­ват­ске и срп­ске јав­но­сти. Та­бла је не­дав­но укло­ње­на из Ја­се­нов­ца, али је по­ме­ре­на тек не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра да­ље. Ка­да су ових да­на, на по­врат­ку ка Бе­о­гра­ду, срп­ски но­ви­на­ри за­у­ста­ви­ли да је сли­ка­ју, Хр­ва­ти­ца ко­ја је за­па­зи­ла на­ше ре­ги­стра­ци­је из­ле­те­ла је из ауто­мо­би­ла.– Сли­ка­те, сли­ка­те? И ви би­сте хте­ли да ви­ди­те на­ше бра­ни­те­ље? – иро­нич­но је од­бру­си­ла.– Сме­та­мо ли? – упи­та­ла ју је јед­на од ко­ле­ги­ни­ца.– Не­ее! – на­ста­ви­ла је са иро­нич­ним то­ном сре­до­веч­на же­на.– Да, сме­та­мо – кон­ста­то­ва­ла је ко­ле­ги­ни­ца се­би у бра­ду.– Па сме­та­те! Сад то сли­ка­те па ће­те да по­ка­зу­је­те по ва­шем Бе­о­гра­ду као не­што ло­ше... – од­бру­си­ла је љу­ти­та Хр­ва­ти­ца.

На цр­не стра­не исто­ри­је овог ме­ста под­се­ћа­ју и ци­гле на ја­се­но­вач­ким ку­ћа­ма. Ка­ко ка­же епи­скоп Јо­ван, ако је не­ка ку­ћа у Ја­се­нов­цу у пот­пу­но­сти гра­ђе­на од ци­гле са ла­ти­нич­ним озна­ка­ма БЦ, то зна­чи да је пре ра­та она на­ба­вља­на из ци­гла­не. Али, ако је ку­ћа са­мо по­пра­вља­на овом ци­глом, он­да су њу пра­ви­ли ло­го­ра­ши, а ме­шта­ни су по­сле ра­та узи­ма­ли те ци­гле из бив­шег ло­го­ра и по­пра­вља­ли ку­ће. Оне се са­ку­пља­ју и из­ла­жу, ка­ко би под­се­ћа­ле на де­ша­ва­ња у ло­го­ру. 

Про­шли смо и по­ред ста­ре срп­ске шко­ле, ко­ја се на­ла­зи на пу­ту од ма­на­сти­ра до ме­мо­ри­јал­ног ком­плек­са. 

– Шко­ла је по­диг­ну­та кра­јем 19. ве­ка и она је у цр­кве­ном вла­сни­штву. То смо не­дав­но от­кри­ли. Ка­да смо укло­ни­ли пла­фон из­ме­ђу при­зе­мља и пр­вог спра­та, у ње­му смо на­шли две ку­ти­је до­ку­ме­на­та. У њи­ма су би­ли и по­след­њи дик­та­ти де­це ко­ја су вр­ло бр­зо по­би­је­на. По­след­њи траг и глас тих ма­ли­ша­на. Овај обје­кат би за­то тре­ба­ло да се об­но­ви и да бу­де би­бли­о­те­ка и ис­тра­жи­вач­ки цен­тар ко­ји ће се ба­ви­ти Ја­се­нов­цем – на­по­ми­ње епи­скоп. 

О не­схва­тљи­во­сти по­сту­па­ка ко­ји су пред­у­зи­ма­ни у вре­ме НДХ све­до­че и не­да­ће у ко­ји­ма се на­шла и пра­во­слав­на бо­го­мо­ља. Пр­ви ло­го­ра­ши Је­вре­ји 1941. до­би­ли су за­да­так да раз­ру­ше до­та­да­шњу цр­кву и да све­га не­ко­ли­ко ме­та­ра да­ље на­пра­ве га­ра­жу за уста­ше. По­сле ра­та га­ра­жа је пре­тво­ре­на у ка­пе­лу у ко­јој су слу­же­не ли­тур­ги­је. Она је по­сто­ја­ла до пре не­ко­ли­ко го­ди­на, ка­да је укло­ње­на због не­ста­бил­но­сти. На ње­ном ме­сту да­нас сто­је крст и ма­ке­та цр­кве. У ме­ђу­вре­ме­ну, на ста­рим те­ме­љи­ма ни­као је но­ви храм. 

– Би­ле су, ка­ко мно­ги све­до­че, по­треб­не 43 го­ди­не да се цр­ква об­но­ви. Са­мо на до­зво­лу за об­но­ву се че­ка­ло ви­ше од две и по де­це­ни­је. Но­ва цр­ква је осве­шта­на 1984., а за ма­на­стир је про­гла­ше­на 2000. го­ди­не – ука­зу­је епи­скоп Јо­ван.

Бо­го­мо­ља обе­ле­жа­ва 13. сеп­тем­бар, по­све­ћен ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма. Тих да­на у њу до­ла­зе епи­ско­пи и мно­го­број­ни вер­ни­ци, вла­да пра­ва са­бор­ска ат­мос­фе­ра. 

У ма­на­сти­ру, ко­ји је жен­ски, тре­нут­но су че­ти­ри мо­на­хи­ње три ко­је су до­шле са Бе­шке код Ска­дар­ског је­зе­ра и јед­на ис­ку­ше­ни­ца. 

– У око­ли­ни ма­на­сти­ра има два­де­се­так на­ших љу­ди, а ре­дов­но до­ла­зе три ба­ке и јед­на сре­до­веч­на же­на. Свра­ћа­ју по­вре­ме­но и на­ши љу­ди ко­ји су у про­ла­зу. Го­ди­на­ма ов­де ни­ког ни­је би­ло да их до­че­ка па ка­да им ми отво­ри­мо вра­та об­ра­ду­ју се – на­гла­ша­ва на­сто­ја­те­љи­ца, ма­ти Се­ра­фи­ма.

Ма­на­стир­ски ком­плекс на пр­ви по­глед из­гле­да ма­ли, али по­сла има од ју­тра до ве­че­ри. 

– Цр­ква је ве­ли­ка, је­дан ко­нак, дру­ги ко­нак, ку­ва­ње... Не мо­же­мо све да стиг­не­мо, ве­руј­те. И врт смо по­ку­ша­ле про­шле го­ди­не да об­ра­ђу­је­мо, али не вре­ди – уз бла­ги осмех об­ја­шња­ва ма­ти Се­ра­фи­ма.

Има­ње се ипак уве­ли­ко ши­ри. Ку­по­ви­ном, али и да­ри­ва­њем вер­ни­ка по­ста­ло је ве­ће за пет пар­це­ла. Оне бли­же Са­ви већ уре­ђу­ју вред­ни мом­ци из Ба­ња­лу­ке. Ка­ко епи­скоп на­гла­ша­ва, не мо­же ма­на­стир да жи­ви из­ме­ђу две ули­це, а та­ко је са­да. Ке­ли­је и цр­кве­на ку­хи­ња тре­нут­но су сме­ште­не у ку­ћи ко­ја је ку­пље­на и на­кнад­но при­ла­го­ђе­на за по­тре­бе ма­на­стир­ског има­ња. У пла­ну је и да се уз тај обје­кат до­зи­да ка­пе­ла по­што је цр­ква хлад­на од но­вем­бра до апри­ла, па се та­да др­же са­мо ли­тур­ги­је. Та ка­пе­ла ће би­ти по­све­ће­на упра­во ја­се­но­вач­ким му­че­ни­ци­ма.


Коментари0
c8606
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља