субота, 18.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:32
100 година од Великог рата

Мајчино писмо прешло континенте

Аутор: Бранко Пејовићпетак, 29.09.2017. у 21:51
Дринска дивизија у Великом рату (Архивска фотографија)

Био је Велики рат, а у њему млади ратник Видосав Марјановић из Шљивовице, узданица своје самохране мајке Станојке. Ни гласа с фронта од сина она годинама није чула: да ли је жив, сваког дана се питала. А онда је њено писмо сину, без тачне адресе, континенте прешло и чудом до Видосава стигло.

Ту причу је ових дана од заборава сачувао педантни хроничар златиборске прошлости Милисав Р. Ђенић. Бележи он да је Видосав Марјановић, рођен 1896. године, у Велики рат отишао 1915. као регрут последње мобилизације. „Било је то оних тешких и судбоносних дана када је отаџбина ставила под оружје све што је могло пушку носити. Кренуо је певајући као да у сватове иде, оставивши уплакану мајку, али са надом да ће негде на фронту пронаћи старијег брата”.

Остаде самохрана мајка Станојка да брине о себи и две кћери, да се бори са немаштином. Некако је успела да преживи тифус, али црне вести из даљине просто је покосише. Јавише јој да се старији син Дамњан 1916. године утопио током једног транспорта.

Од тада Видосав постаде мајци највећа брига. Сваке ноћи, клечећи испред кандила, молила је Бога да јој чува и врати храниоца. Чекала је мајка сина да се јави, распитивала се о његовој судбини кад би неко у селу са фронта добио војничко писмо, али гласа ни од куда.

Кад Станојку изда стрпљење, пише Ђенић, реши она да потражи своје дете кад оно не хаје за мајчину муку. Сиђе Златиборка пешице у Ужице, купи дописну карту и написа адресу: Видосаву Марјановићу, последњем регруту, Солунски фронт. И ништа више, других података није ни имала. На полеђини карте порука је гласила: „Виде, сине, ако си међу живима јави се кући, јер мајчино срце више не може да издржи”.

Није напаћена мајка ни размишљала да, рецимо, бахати ћата у некој војној команди, због непотпуне адресе, може писмо бацити у корпу за отпатке. Но, срећа јој се осмехнула.

„Из окупираног Ужица, посредством Међународног Црвеног крста, кренула је карта ка адресанту. На први поглед то је било тражење игле у пласту сена. Видосав је могао бити у неком француском граду, или је остао на Крфу. Можда је у неком логору на северу Африке где су се опорављени српски пукови спремали да крену на Солунски фронт или рањен у болницама Бизерте и Солуна. Можда у неком кајмакчаланском рову...”, пише Ђенић и открива даљи ток мајчиног писма:

„Црвени крст је преко Швајцарске карту упутио у Француску. Она путује од града до града, обилази избегличке српске логоре тражећи златиборског регрута, али без резултата. Светска хуманитарна организација даљу бригу препушта српској војној команди, из Марсеја пошиљку бродом упућује у северну Африку, у туниски град Бизерту где се на логоровању налазило неколико пукова наше војске”.

Станојкино писмо 6. јануара 1917. године прима Команда резервних трупа и подофицирских школа. Кад је надлежна служба утврдила да се тражени регрут не налази у њиховом саставу, пуковник Драгутин Милутиновић ту карту, уз пропратно писмо, упућује у суседни Лазуазу резервном пешадијском пуку. Пошиљка брижне златиборске мајке кружи северном Африком, од пука до пука, на пропратном листу налази се пет потписа команданата, све се одвија експедитивно.

Петог дана потраге, 10. јануара, стижу подаци од Другог крагујевачког батаљона из Лазуазуа да редов Видосав В. Марјановић из Шљивовице у овај укинути пук није дошао и да истоме у примедби спроводнице стоји кармином написано у окружној команди: „болничар”.

Одатле су карта и пропратница упућене на Солунски фронт Четвртој пуковској окружној команди, која је прослеђује Завојишту Дринске дивизије, смештеном код Браздасте и Милетине косе, где се јединица укопала после силаска са Кајмакчалана. Ту Видосав Марјановић прима мајчину пошиљку и на пропратници пише: „Овде ме је нашла карта. Целу Француску обишла”. Касније је казивао да је писмо стотину пута прочитао, увек сузом залио. Мајци се одмах јавио и молио за опроштај због нанетог бола. Видосав се после рата кући вратио фебруара 1920. године, да мајку одмени, али она није дуго поживела, умрла је 1923. године.

Тако је, закључује Ђенић, једна брижна мајка ставила тежак задатак пред Црвени крст и српску војску, који су за само неколико месеци изненађујуће успешно решили. „А цео овај случај, заправо, открива организацију и унутрашње односе у војсци тадашње Краљевине Србије. Задивљује хумани однос војних команди и највиших старешина које исказују за своје ратнике. Настоје да мајчино писмо што хитније стигне до њеног сина, увек са мишљу да и њихова мајка можда негде тугује. Фасцинира функционисање војне администрације када се читава војска налази ван државних граница а требало је пронаћи последњег регрута, при чему је посао завршен за рекордних седам дана”, наводи Милисав Р. Ђенић, откривајући да му је Станојкин унук Бошко пре неколико година упутио ову пропратницу кроз Африку и своја сећања са жељом да напише причу и објави.


Коментари3
95d5b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

pera stajic
toga više neće biti jer smo se postarali da unistimo patriotizam. neki patriotizam ravnaju sa naciolizmom a to nisu iste pojave.
Vukasin Trklja
Moj Djed Peko Vucinic je poginuo na solunskom frontu I jos neznamo gdje je sahranjen. Culi smo da je u Srpskoj grobnici na Solunu . Trazio sam dali je tu zakopan ali nismo pronasli. Znamo da je poginuo tamo zato sto je moj djed Dukica bijo sa njim kada je pao u napadu na Balkan. Sin Dukice je ozenio Pekovu cerku. Peko I Dukica su bili dobrovoljci iz Amerike pa su njih poslali na Solun. Dukica se vratio u Bilecu I imro 1952.
Препоручујем 0
Милосав
@Петар Стајић. Родољубље...
Препоручујем 26

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља