субота, 22.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:50
НОВО ГРОБЉЕ КАО ТУРИСТИЧКА ДЕСТИНАЦИЈА

Музеј под отвореним небом

На њему постоји 1.500 вајарских дела од 130 најзначајнијих уметника са ових подручја – За културно-историјско добро од великог значаја за Србију проглашено је 1983. године – Од оснивања до данас, за 131 годину сахрањено је око 340.000 људи
Аутор: Бранка Васиљевићпетак, 29.09.2017. у 21:55
(Фо­то: Не­над Мар­ја­но­вић)

Највећи део београдске памети, храбрости, искуства људи кроз историју, чији је живот уткан у грађански идентитет престонице, свој мир нашао је на Новом гробљу. Сви једнаки, једни до других леже глумци, војсковође, кројачи, књижевници, трговци, певачи, правници, обућари, инжeњери, пекари, композитори … У овом граду мртвих, за 131 годину колико постоји, сахрањено је око 340.000 људи.

У току овогодишње манифестације „Дани европске баштине” на Новом гробљу у Рузвелтовој улици сутра од 11 часова организује се туристичка тура „Велики људи широке душе” – прича о задужбинарима, добротворима и хуманистима сахрањеним на овом гробљу.

Ново гробље је музеј на отвореном са 1.500 вајарских дела од 130 најзначајнијих уметника. Свој печат оставили су Иван Мештровић, Ђорђе Јовановић, Тома Росандић, Сретен Стојановић, Петар Палавичини, Небојша Митрић, Ристо Стијовић, Живојин Лукић, Симеон Роксандић, Роман Николајевич Верховски, Олга Јеврић, Ђовани Бертото, Ото Лого, Петар Убавкић, Лојзе Долинар, Стеван Боднаров, Оскар Барбеља, Никола – Кока Јанковић…

За културно-историјско добро од великог значаја за Србију проглашено је 1983. године. Од 2004. члан је „Удружења културно значајних гробаља Европе”, а однедавно и „Европске руте гробаља”.

На Новом гробљу истичу се три архитектонско-меморијалне целине: Аркаде и Алеја великана изграђене од 1926. до 1927. године и Алеја заслужних грађана настала 1965. по пројекту архитекте Светислава Личине.

Алеја великана прва је просторна целина на Новом гробљу намењена сахрањивању личности од посебног националног значаја. Има 25 гробница и 3 капеле са 113 сахрањених.

– Ту су Димитрије Туцовић, генерал Милош Васић (министар војске и морнарице, конструктор прве домаће модерне ручне бомбе „васићка”), књижевник Петар Кочић, патриота Стеван Владислав Каћански чије су име многи заборавили. На некадашњем Ташмајданском гробљу имао је обичну плочу, али му је Београдска општина подигла пригодан споменик. На њему се налазе стихови који су право завештање српском роду и гласе: „Све што имам – то је твоје, све што имам – теби дајем, са слађаним уздисајем, све мисли, песме моје” – цитира речи уклесане у вечност др Виолета Обреновић, историчар уметности у ЈКП „Погребне услуге”.

У близни почивају Милан Кујунџић Абердар, добротвор Илија Милосављевић Коларац, научник Јован Цвијић, добротвор Велимир Михаило Теодоровић (оснивач задужбине „Велимиријанум” и ванбрачни син кнеза Михаила Обреновића), композитор Стеван Христић, инжењер и градоначелник Београда Милош Савчић, композитор Корнелије Станковић, архитекта Бранислав Којић (аутор Павиљона „Цвијета Зузорић”), хероина Првог светског рата Милунка Савић…

– Споменици поред којих се застаје посвећени су Живојину Мишићу, војводи Путнику и Браниславу Нушићу. Нушић је за живота подигао капелу у облику пирамиде. Кажу да је то урадио намерно јер се због оштрог језика замерио многима па је желео да има споменик који се тешко може оскрнавити. Капелу је иначе подигао за свог сина Страхињу Бана који је погинуо као припадник јединице 1.300 каплара. Многи сматрају да је Нушић као масон споменик начинио у облику пирамиде, масонске ознаке, али то нико не може да посведочи – каже Обреновићева.

Аркаде носе име по првобитном пројекту, где је уместо постојећег зида требало да буду лукови (аркаде) и ту су гробнице значајних личности из друштвено-политичког живота и имућнијих грађана.

– Сердар Јанко Вукотић, Никола Пашић, Сретен Стојановић – вајар; Светлана Велмар Јанковић, књижевница, и Миленко Веснић (правник, политичар и дипломата)… Веснић је био изузетна личност, али је и он нажалост заборављен. Од највеће беде и сиромаштва уздигао се до места професора међународног права, министра иностраних послова и председника владе. Захваљујући браку са америчком милионерком Бланш Улман, обезбедио је повољне кредите за изградњу инфраструктуре у граду и Србији, а успео је и да од председника Вилсона добије неколико милиона долара за помоћ српској војсци у Првом светском рату. Његову бисту урадио је Иван Мештровић – објашњава Обреновићева.

У централном делу гробља је Црква Светог Николе из 1893. године. Подигли су је, као задужбину и надгробну цркву, Драгиња и Станојло Петровић. Урађена је по пројекту архитекте Светозара Ивачковића, иконостас је осликао академски сликар Стеван Тодоровић, а фреске Андреа Доменико по нацртима Петра Раносовића. Црква је дуго била парохијска па су се, до изградње храма Светог Лазара на Булбулдеру, испред ње организовали и вашари, а у њој крштења и венчања.

Недалеко је споменик који доминира овим делом гробља. На парцели трговца и добротвора Јоце Јовановића Шапчанина, италијански аутор Ганеса Ђенова израдио је женску фигуру у кринолини. На гробници Матије Бана и Стеве и Полексије Тодоровић налазе се Музе књижевности и Музе сликарства, а на гробници књижевника и политичара Андре Николића и најстарији рељефи на гробљу. Радио их је Ђорђе Јовановић. На једном рељефу урађене су фигуре Андриних четворо деце умрлих у року од два месеца од дифтерије. На гробници се налази преломљени стуб. Он означава прекид лозе јер је и његов старији син Душан погинуо.

– Андра је као председник Скупштине могао да склони сина из војске, али није. Душан се вратио са студија из Париза и добровољно пријавио у војску, а отац га је дочекао речима „Отаџбина не може да чека”. Душан је страдао 1914. на Сувобору – каже Марина Рачић, сарадник у Инфо центру ЈКП „Погребне услуге”.

Алеја заслужних грађана заузима централни део Новог гробља. Од оснивања овде је сахрањено 716 људи са свих меридијана бивше Југославије – величина које су дале огроман печат за развој националне историје и културе.

 

Војна гробља

– Француско

– Италијанско

– Бугарско

 – Аустроугарско из Првог светског рата

–  Британско (Комонвелта) из Другог светског рата

– Руски некропољ на коме почивају руски емигранти који су дошли у Србију после Октобарске револуције

Са Ташмајдана на „Владановац”

Ново гробље основано је 1886. године и представљало је архитектонско и урбанистички уређено гробље на подручју тадашње Србије. На уређењу и отварању радили су председници Београдске општине Жарко Карабиберовић, Владан Ђорђевић и Мијаило Богићевић. Посебно заслужан за локацију на коју је измештено старо ташмајданско је Владан Ђорђевић.  Због њега су Београђани тог времена Ново гробље називали „Владановац”, негодујући због удаљености од центра града. Проблем је решен увођењем првог трамваја на коњску вучу, чија је једна од линија повезивала Теразије са Новим гробљем.

Оно се тада простирало на око два хектара (данас заузима више од 30), уређено је 16. августа 1886. године, а већ сутрадан на њему је сахрањен Драгутин, син Вељка Димића, баштована.


Коментари2
72d4c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божидар Митровић, доктор правних наука
То има само код Срба и то само у Београду да су споменици ослободиоцима, најдостојнијим књижевницима, најзаслуженијим научницима и навећим синовима српског народа скрајнути на гробља и на њихове посмртне хумке. Ево и ова предивна композиција једном од највећих и најпрослављенијих ослободилаца Европе могао би се наћи на сваком тргу у центру Београда. Али га нема. И за стотине таквих споменика осиромашан је овај наш, српски Београд. Не само да је за толико осиромашен. Он је за стотине таквих величанствених споменика - осакаћен јер су скрајнути - на гробље (историје). То је патологија и града и друштва јер су у Београду увек одлучивали они који су се против Београда борили. Шта говорити о величанственом споменику ЗАШТИТНИЦИМА БЕОГРАДА 1914 - 1918 и величанственом споменику РУСКЕ СЛАВЕ који су на гробљу а треба као и овај војводи Мишићу да се нађу на трговима у Београду. Да Сунце слободе озари Београд.
Божидар Митровић
То има само код Срба и то само у Београду да су споменици најзаслужнијим ослободиоцима, књижевницима, најзаслуженијим научницима и навећим синовима српског народа скрајнути на гробља и на њихове посмртне хумке. Ево и ова предивна композиција једном од највећих и најпрослављенијих ратника ослободилаца Европе могао би се наћи на сваком најелитнијем тргу у Београду. Али га нема. И за стотине таквих споменика осиромашан је овај наш, српски Београд. Не само да је за толико осиромашен. Он је за стотине таквих величанствених споменика - осакаћен јер су скрајнути - на гробље (историје). То је патологија и града и друштва јер су у Београду увек одлучивали они који су се против Београда борили. Или чији су се преци против Београда борили - и то није поетска фраза. Шта говорити о величанственом споменику ЗАШТИТНИЦИМА БЕОГРАДА 1914 - 1918 и величанственом споменику РУСКЕ СЛАВЕ који су на гробљу а треба као и овај војводи Мишићу да се нађу на трговима у Београду. Да Сунце слободе озари Београд.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља