субота, 18.11.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:32

Бриселски клошар једним позивом променио живот српском лекару

Како је један бескућник у Бриселу успео да промени живот лекару који није успевао да нострификује диплому и постигне све оно што у Србији никад није могао
Аутор: Дејан Изгаревићсубота, 30.09.2017. у 14:38
Фото Пиксабеј

Мислио сам да ћу са завршетком Медицинског факултета те давне 2000. године бити пресрећан јер ипак није било лако у року завршити факултет тих 90 година прошлог века. Преварио сам се. Тек сам тада увидео да је то тада било највеће разочарење јер очекивање да ћу као млади лекар започети усавршавање и радити оно за шта сам учио је била заблуда.

Одлучујем да одем у Западну Европу и да покушам у некој страној земљи која ће ми можда дати шансу за рад и учење. Да бар покушам, да се не бих неке 2017 године кајао што нисам покушао тада када сам имао прилику. Успевам да добијем визу и стижем у Белгију без знања језика. Био сам пресрећан када сам успео наћи јефтин и пристојан стан на близу центра Брисела али ми није требало пуно времена да укапирам да у западној Европи најјефтинији станови и јесу у центру града а да све оно што вреди се налази на периферији десетак километара од центра.

Почиње интензивно учење језика и тражење могућности да ми се призна диплома Медицинско факултета. Дошла је и та 2002. година, језик сам успешно савладао али нисам успео да савладам зид на који сам наилазио приликом тражења могућности за признавањем дипломе. Тада сам почео да се ломим и размишљао да се поново вратим у Србију јер ипак нисам толико година студирао да бих радио  нешто друго .

И управо у то време у згради где сам живео, власник издаје једну собу особи која већину свог времена живи на улици са својим псом у кога углавном сви зову ,,клошар’’.

Фото Пиксабеј

Пустио је дугу косу и браду и углавном је имао прљаву гардеробу на себи. Био је крупан и висок са изразито плавим очима. Ја сам га звао по његовим именом Франк.

– Докторе можеш ли ми дати два евра за пиво, рече ми Франк једном приликом. Дао сам му…

Сутра дан поново сретнем Франка: „Добар дан Докторе, како сте ?

Ја му одговарам: „Молим те немој да ме зовеш докторе.

– Па како мени су рекли да си ти доктор.

– Јесам лекар али чим немам дозволу јер ми не признају диплому онда нисам лекар одговорио сам му ко из топа. Франк је само ћутао.

Сутрадан по повратку у стан видим једну цедуљицу: ,,Драги докторе , поводом признавања ваше дипломе сутра имате заказано у 14 часова са госпођом Е.Е. на доле назначену адресу”

И сада док ово пишем видим тај лист папира. Почнем нервозно да га тражим, нема га, чекам га до 2 ујутру не долази до његове собе.

Сутрадан у 13 часова одлучујем да одем до Е.Е. Уз пут понављам реченице које бих желео рећи. Долазим до куће назначене на адреси, њено име стоји обележено на вратима. Зазвоним једном веома дискретно и једним делом себе можда и пожелим да се врата не отворе јер како је могуће да ми један ,,клошар’’ омогући састанак са Е.Е., једним врло цењеним хирургом.

Врата су се на срећу отворила и особа која их је отворила тихим тоном је изговорила: „Добро дошли, докторка вас очекује”.

Да је могла земља да се отвори сигурно бих скочио.

Саслушала ме је и већ сутрадан сам имао заказано са деканом и председником комисије за додељивање специјализације из Хирургије. Нострификација, тј. један огроман испит провере мог знања заказан за три месеца, сваке среде асистирам Е.Е. у приватној клиници за шта сам адекватно плаћен. Да ми је рекла да јој ја плаћам, плаћао бих.

Живот ми се изменио из корена. Али месецима нисам спавао више од пет сати јер Франка више нисам видео. У слободно време сам тумарао улицама Брисела тражећи га.

После три месеца успевам да ностификујем диплому и добијам специјализацију из Хирургије. И тако после 5 месеци, једне среде, током једне операције са Е.Е. успевам да је упитам: „Мени је Франк помогао.., покушавам да га нађем али не успевам, ко је Франк ?”

Е.Е. ми је тихим тоном одговорила: „ Франк, његов отац, деда и прадеда потичу из једне врло угледне белгијске породице. Сви су по професији архитекте. Франк је имао породичну несрећу и у удесу је изгубио своју супругу и дете, тада је узео свог пса и отишао из куће. Нико га није видео пет година. Када се појавио на вратима код мене замолио ме је да вам помогнем као сте мој син. И из љубави према његовој породици то нисам могла да одбијем.

Фото Пиксабеј

Прошло је осам година од тада, завршио сам са најбољим оценама хирургију у Белгији и Француској.

Радио сам у најеминетнијим болницама специјализованим за трансплатацију органа. Постављен са шефа ургентног дела хирургије. Све оно што сигурно не бих остварио у Србији остварио сам као странац у Европу.

Франка нисам више видео до 2012. године. Пролазећи поред једне врло прометне улице у Андерлехту крајичком око запазим Франка са дугом седом косом како се низ степенице спушта у метро. Заустављам ауто на сред улице и трчећи улазим у метро. Чујем звук одлазећег метроа и надам се да је то метро из супротног правца. Преварио сам се, Франк је и тада успео да нестане.

 

У животу никада не знате ко је ко и ко вам може помоћи. Ако не можете помоћи немојте одмоћи и немојте никада омаловажавати било кога па онога који спава на улицу.

Мени се живот променио када ми је једног таквог Бог сами послао.

Франк хвала ти, нећу те никада заборавити.

 

Дејан Изгаревић - Брисел


Коментари37
6d7d4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ana
Predivna, predivna prica... Da, ne treba nikoga potcenjivati, ni ljude koji zive na ulici. Sve najbolje Vam zelim u zivotu
Јован Качаки
Ретка, изузетно лепа и добро написана животна прича! Дејан је сигурно у праву када каже да никада неће заборавити Франка... Ако добије сина, било би лепо да му да то име у спомен на свог несретног добротвора. Ја сам служио војску давно, 1963 г. са једним мало старијим колегом, Владимиром Изгаревићем, који ми је током последњих два месеца свог боравка у војсци много помогао практичним саветима – јер сам га “наследио“ у амбуланти, а био сам неискусан - нисам имао још ни завршени лекарски стаж. Не знам да ли је Владимир неки род Дејану (мислим да Изгаревић није јако често презиме)? Ако је тако, и ако је Владимир жив – пренесите му моје поздраве из Холандије, где живим већ скоро 50 година.
sandra
Divna zivotna prica...
Petar
Ma kad je neko rođen za uspeh, rođen je, daće go i iz "najmrtvijeg" ugla. Cenjeni autor, međutim, ne kaže da li mu je beskućnik završio stvar oko karijere pre, ili nakon što su mrmoti spakovali čokoladu.
Dana Blazic
Hvala za ovaj predobar tekst iz koga se svi mozemo puno pouciti

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља