Панчево – Када је куга 1737. године у Панчеву покосила 125 Немаца, на списковима покојника низала су се и имена попут Пунијед, Дон Винсконсио Гримонц, капетана Рафаела Јанрикта и Јохаса Ибраце, презимена Роса, Дон Кастељани, Францеси… Били су то припадници мале колоније Шпанаца, који су се „по наредби са вишег места” две године раније запутили ка Банату, право у град на Тамишу.
Али откуда Шпанци пре равно 300 година баш у Банату? Намера њиховог насељавања у директној је вези са чињеницом да је Хабзбуршка монархија почетком 18. века изгубила Шпанију и Напуљ, одговара банатски историчар Срећко Милекер и објашњава у својој књизи „Покушај насељавања Шпанаца у Банат”, да многе присталице Хабзбурговаца крећу пут Беча и Будима како би се ту трајно настанили.
Све је за њих кренуло лепо, када су у престоници монархије почели да примају пензије и социјална давања, да би убрзо постали непожељни, како Милекер бележи „јер су по мишљењу домаћина били лењи и волели да се урегањају”. Тако Дворска комора већ 14. новембра 1736. године одлучује да Шпанце „који су скитали по Бечу и другим местима и били сасвим бескорисни” пресели у Банат, у Панчево и тамо их натера да раде.
За њима је кренула и наредба Коморе да сваком мушкарцу буде исплаћено пет, жени две, а детету пола форинте, а да Темишварска администрација дошљаке упосли како би утрошен новац на њих био враћен. Шпанским досељеницима у Панчево одређена је годишња помоћ у износу од 2.586 форинти и плаћени сви дугови. У јужнобанатску питомину тако су стигле 74 породице под вођством тринитарског свештеника Хосе Муњоса из Мадрида.
Транспортни комесар Јозеф Хубер бележи да већина њих нема никакво занимање и да се ни у шта не разумеју, „да су тешке нарави и кавгађије”, да жене углавном знају да плету и ткају, док о Пјетру Оливи и његовој жени примећује „да пију од јутру до увече и то пре жена него муж”. У међувремену у Панчево је Дунавом стигла и колонизациона експедиција настављајући пут Темишвара, Старим Мајурима, Вршца…
Иако о шпанским избеглицама у Бечкереку (данашњем Зрењанину) нема никаквих података управо је у том крају уочено једно место на којем би могао да буде подигнут шпански град, који Франческо Гризелини, отац банатске историографије у свом делу „Покушај проучавања историје Баната”, назива Нова Барселона.
Изабрано место налазило се с оне стране моста преко Бегеја, а инжењерски капетан Кајзер направио је план који је Администрација поднела Дворској комори у Бечу са предлогом за изградњу кућа, поља, ливада, башта, као и подизања винограда. Но, иако је део потребног грађевинског материјала допремљен из Аустрије, а одређено да браварију раде вршачки врсни мајстори, изградња Нове Барселоне планирана за прве дане октобра 1737. године, никада није ни почела.
Дворска комора пустила је да план пропадне, како Милекер наводи вероватно због избијања Турског рата (1737–1740), али и кужног банатског ваздуха. Овдашња клима деловала је погубно на ове придошлице и проузроковала њихово нагло и масовно умирање. Тако је за мање од годину дана Дворска комора Администрацији у Темишвару једним дописом дала на знање да се шпанским и италијанским пензионерима „због лошег утицаја климе и најезде комараца” дозвољава да се одселе према Будиму и Пешти. У већ изграђене куће усељено је 30 немачких породица, које су стигле из Београда склањајући се пред турском опасношћу, мали број осталих Шпанаца временом се утопио у Немце или Мађаре, а Милекер закључује да се „тако није остварио план о оснивању једне шпанске општине, која би имала статус града и била названа Нова Барселона”.