Пан­че­во – Ка­да је ку­га 1737. го­ди­не у Пан­че­ву по­ко­си­ла 125 Не­ма­ца, на спи­ско­ви­ма по­кој­ни­ка ни­за­ла су се и име­на по­пут Пу­ни­јед, Дон Вин­скон­сио Гри­монц, ка­пе­та­на Ра­фа­е­ла Јан­рик­та и Јо­ха­са Ибра­це, пре­зи­ме­на Ро­са, Дон Ка­сте­ља­ни, Фран­це­си… Би­ли су то при­пад­ни­ци ма­ле ко­ло­ни­је Шпа­на­ца, ко­ји су се „по на­ред­би са ви­шег ме­ста” две го­ди­не ра­ни­је за­пу­ти­ли ка Ба­на­ту, пра­во у град на Та­ми­шу. 

Али от­ку­да Шпан­ци пре рав­но 300 го­ди­на баш у Ба­на­ту? На­ме­ра њи­хо­вог на­се­ља­ва­ња у ди­рект­ној је ве­зи са чи­ње­ни­цом да је Хаб­збур­шка мо­нар­хи­ја по­чет­ком 18. ве­ка из­гу­би­ла Шпа­ни­ју и На­пуљ, од­го­ва­ра ба­нат­ски исто­ри­чар Срећ­ко Ми­ле­кер и об­ја­шња­ва у сво­јој књи­зи „По­ку­шај на­се­ља­ва­ња Шпа­на­ца у Ба­нат”, да мно­ге при­ста­ли­це Хаб­збур­го­ва­ца кре­ћу пут Бе­ча и Бу­ди­ма ка­ко би се ту трај­но на­ста­ни­ли.

Све је за њих кре­ну­ло ле­по, ка­да су у пре­сто­ни­ци мо­нар­хи­је по­че­ли да при­ма­ју пен­зи­је и со­ци­јал­на да­ва­ња, да би убр­зо по­ста­ли не­по­жељ­ни, ка­ко Ми­ле­кер бе­ле­жи „јер су по ми­шље­њу до­ма­ћи­на би­ли ле­њи и во­ле­ли да се уре­га­ња­ју”. Та­ко Двор­ска ко­мо­ра већ 14. но­вем­бра 1736. го­ди­не од­лу­чу­је да Шпан­це „ко­ји су ски­та­ли по Бе­чу и дру­гим ме­сти­ма и би­ли са­свим бес­ко­ри­сни” пре­се­ли у Ба­нат, у Пан­че­во и та­мо их на­те­ра да ра­де.

За њи­ма је кре­ну­ла и на­ред­ба Ко­мо­ре да сва­ком му­шкар­цу бу­де ис­пла­ће­но пет, же­ни две, а де­те­ту по­ла фо­рин­те, а да Те­ми­швар­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја до­шља­ке упо­сли ка­ко би утро­шен но­вац на њих био вра­ћен. Шпан­ским до­се­ље­ни­ци­ма у Пан­че­во од­ре­ђе­на је го­ди­шња по­моћ у из­но­су од 2.586 фо­рин­ти и пла­ће­ни сви ду­го­ви. У ју­жно­ба­нат­ску пи­то­ми­ну та­ко су сти­гле 74 по­ро­ди­це под вођ­ством три­ни­тар­ског све­ште­ни­ка Хо­се Му­њо­са из Ма­дри­да. 

Тран­спорт­ни ко­ме­сар Јо­зеф Ху­бер бе­ле­жи да ве­ћи­на њих не­ма ни­ка­кво за­ни­ма­ње и да се ни у шта не раз­у­ме­ју, „да су те­шке на­ра­ви и кав­га­ђи­је”, да же­не углав­ном зна­ју да пле­ту и тка­ју, док о Пје­тру Оли­ви и ње­го­вој же­ни при­ме­ћу­је „да пи­ју од ју­тру до уве­че и то пре же­на не­го муж”. У ме­ђу­вре­ме­ну у Пан­че­во је Ду­на­вом сти­гла и ко­ло­ни­за­ци­о­на екс­пе­ди­ци­ја на­ста­вља­ју­ћи пут Те­ми­шва­ра, Ста­рим Ма­ју­ри­ма, Вр­шца… 

Иако о шпан­ским из­бе­гли­ца­ма у Беч­ке­ре­ку (да­на­шњем Зре­ња­ни­ну) не­ма ни­ка­квих по­да­та­ка упра­во је у том кра­ју уоче­но јед­но ме­сто на ко­јем би мо­гао да бу­де по­диг­нут шпан­ски град, ко­ји Фран­че­ско Гри­зе­ли­ни, отац ба­нат­ске исто­ри­о­гра­фи­је у свом де­лу „По­ку­шај про­у­ча­ва­ња исто­ри­је Ба­на­та”, на­зи­ва Но­ва Бар­се­ло­на. 

Иза­бра­но ме­сто на­ла­зи­ло се с оне стра­не мо­ста пре­ко Бе­ге­ја, а ин­же­њер­ски ка­пе­тан Кај­зер на­пра­вио је план ко­ји је Ад­ми­ни­стра­ци­ја под­не­ла Двор­ској ко­мо­ри у Бе­чу са пред­ло­гом за из­град­њу ку­ћа, по­ља, ли­ва­да, ба­шта, као и по­ди­за­ња ви­но­гра­да. Но, иако је део по­треб­ног гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла до­пре­мљен из Аустри­је, а од­ре­ђе­но да бра­ва­ри­ју ра­де вр­шач­ки вр­сни мај­сто­ри, из­град­ња Но­ве Бар­се­ло­не пла­ни­ра­на за пр­ве да­не ок­то­бра 1737. го­ди­не, ни­ка­да ни­је ни по­че­ла. 

Двор­ска ко­мо­ра пу­сти­ла је да план про­пад­не, ка­ко Ми­ле­кер на­во­ди ве­ро­ват­но због из­би­ја­ња Тур­ског ра­та (1737–1740), али и ку­жног ба­нат­ског ва­зду­ха. Ов­да­шња кли­ма де­ло­ва­ла је по­губ­но на ове при­до­шли­це и про­у­зро­ко­ва­ла њи­хо­во на­гло и ма­сов­но уми­ра­ње. Та­ко је за ма­ње од го­ди­ну да­на Двор­ска ко­мо­ра Ад­ми­ни­стра­ци­ји у Те­ми­шва­ру јед­ним до­пи­сом да­ла на зна­ње да се шпан­ским и ита­ли­јан­ским пен­зи­о­не­ри­ма „због ло­шег ути­ца­ја кли­ме и на­је­зде ко­ма­ра­ца” до­зво­ља­ва да се од­се­ле пре­ма Бу­ди­му и Пе­шти. У већ из­гра­ђе­не ку­ће усе­ље­но је 30 не­мач­ких по­ро­ди­ца, ко­је су сти­гле из Бе­о­гра­да скла­ња­ју­ћи се пред тур­ском опа­сно­шћу, ма­ли број оста­лих Шпа­на­ца вре­ме­ном се уто­пио у Нем­це или Ма­ђа­ре, а Ми­ле­кер за­кљу­чу­је да се „та­ко ни­је оства­рио план о осни­ва­њу јед­не шпан­ске оп­шти­не, ко­ја би има­ла ста­тус гра­да и би­ла на­зва­на Но­ва Бар­се­ло­на”.