уторак, 23.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:53

Пропаст банатске Нове Барселоне

Пре три века погубни банатски ваздух и најезде комараца проузроковали су нагло и масовно умирање придошлица из Шпаније
Аутор: Ол­га Јан­ко­вићуторак, 03.10.2017. у 21:33
Ма­па Ба­на­та из 1740. го­ди­не са озна­че­ним на­се­љем Но­ва Бар­се­ло­на

Пан­че­во – Ка­да је ку­га 1737. го­ди­не у Пан­че­ву по­ко­си­ла 125 Не­ма­ца, на спи­ско­ви­ма по­кој­ни­ка ни­за­ла су се и име­на по­пут Пу­ни­јед, Дон Вин­скон­сио Гри­монц, ка­пе­та­на Ра­фа­е­ла Јан­рик­та и Јо­ха­са Ибра­це, пре­зи­ме­на Ро­са, Дон Ка­сте­ља­ни, Фран­це­си… Би­ли су то при­пад­ни­ци ма­ле ко­ло­ни­је Шпа­на­ца, ко­ји су се „по на­ред­би са ви­шег ме­ста” две го­ди­не ра­ни­је за­пу­ти­ли ка Ба­на­ту, пра­во у град на Та­ми­шу. 

Али от­ку­да Шпан­ци пре рав­но 300 го­ди­на баш у Ба­на­ту? На­ме­ра њи­хо­вог на­се­ља­ва­ња у ди­рект­ној је ве­зи са чи­ње­ни­цом да је Хаб­збур­шка мо­нар­хи­ја по­чет­ком 18. ве­ка из­гу­би­ла Шпа­ни­ју и На­пуљ, од­го­ва­ра ба­нат­ски исто­ри­чар Срећ­ко Ми­ле­кер и об­ја­шња­ва у сво­јој књи­зи „По­ку­шај на­се­ља­ва­ња Шпа­на­ца у Ба­нат”, да мно­ге при­ста­ли­це Хаб­збур­го­ва­ца кре­ћу пут Бе­ча и Бу­ди­ма ка­ко би се ту трај­но на­ста­ни­ли.

Све је за њих кре­ну­ло ле­по, ка­да су у пре­сто­ни­ци мо­нар­хи­је по­че­ли да при­ма­ју пен­зи­је и со­ци­јал­на да­ва­ња, да би убр­зо по­ста­ли не­по­жељ­ни, ка­ко Ми­ле­кер бе­ле­жи „јер су по ми­шље­њу до­ма­ћи­на би­ли ле­њи и во­ле­ли да се уре­га­ња­ју”. Та­ко Двор­ска ко­мо­ра већ 14. но­вем­бра 1736. го­ди­не од­лу­чу­је да Шпан­це „ко­ји су ски­та­ли по Бе­чу и дру­гим ме­сти­ма и би­ли са­свим бес­ко­ри­сни” пре­се­ли у Ба­нат, у Пан­че­во и та­мо их на­те­ра да ра­де.

За њи­ма је кре­ну­ла и на­ред­ба Ко­мо­ре да сва­ком му­шкар­цу бу­де ис­пла­ће­но пет, же­ни две, а де­те­ту по­ла фо­рин­те, а да Те­ми­швар­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја до­шља­ке упо­сли ка­ко би утро­шен но­вац на њих био вра­ћен. Шпан­ским до­се­ље­ни­ци­ма у Пан­че­во од­ре­ђе­на је го­ди­шња по­моћ у из­но­су од 2.586 фо­рин­ти и пла­ће­ни сви ду­го­ви. У ју­жно­ба­нат­ску пи­то­ми­ну та­ко су сти­гле 74 по­ро­ди­це под вођ­ством три­ни­тар­ског све­ште­ни­ка Хо­се Му­њо­са из Ма­дри­да. 

Тран­спорт­ни ко­ме­сар Јо­зеф Ху­бер бе­ле­жи да ве­ћи­на њих не­ма ни­ка­кво за­ни­ма­ње и да се ни у шта не раз­у­ме­ју, „да су те­шке на­ра­ви и кав­га­ђи­је”, да же­не углав­ном зна­ју да пле­ту и тка­ју, док о Пје­тру Оли­ви и ње­го­вој же­ни при­ме­ћу­је „да пи­ју од ју­тру до уве­че и то пре же­на не­го муж”. У ме­ђу­вре­ме­ну у Пан­че­во је Ду­на­вом сти­гла и ко­ло­ни­за­ци­о­на екс­пе­ди­ци­ја на­ста­вља­ју­ћи пут Те­ми­шва­ра, Ста­рим Ма­ју­ри­ма, Вр­шца… 

Иако о шпан­ским из­бе­гли­ца­ма у Беч­ке­ре­ку (да­на­шњем Зре­ња­ни­ну) не­ма ни­ка­квих по­да­та­ка упра­во је у том кра­ју уоче­но јед­но ме­сто на ко­јем би мо­гао да бу­де по­диг­нут шпан­ски град, ко­ји Фран­че­ско Гри­зе­ли­ни, отац ба­нат­ске исто­ри­о­гра­фи­је у свом де­лу „По­ку­шај про­у­ча­ва­ња исто­ри­је Ба­на­та”, на­зи­ва Но­ва Бар­се­ло­на. 

Иза­бра­но ме­сто на­ла­зи­ло се с оне стра­не мо­ста пре­ко Бе­ге­ја, а ин­же­њер­ски ка­пе­тан Кај­зер на­пра­вио је план ко­ји је Ад­ми­ни­стра­ци­ја под­не­ла Двор­ској ко­мо­ри у Бе­чу са пред­ло­гом за из­град­њу ку­ћа, по­ља, ли­ва­да, ба­шта, као и по­ди­за­ња ви­но­гра­да. Но, иако је део по­треб­ног гра­ђе­вин­ског ма­те­ри­ја­ла до­пре­мљен из Аустри­је, а од­ре­ђе­но да бра­ва­ри­ју ра­де вр­шач­ки вр­сни мај­сто­ри, из­град­ња Но­ве Бар­се­ло­не пла­ни­ра­на за пр­ве да­не ок­то­бра 1737. го­ди­не, ни­ка­да ни­је ни по­че­ла. 

Двор­ска ко­мо­ра пу­сти­ла је да план про­пад­не, ка­ко Ми­ле­кер на­во­ди ве­ро­ват­но због из­би­ја­ња Тур­ског ра­та (1737–1740), али и ку­жног ба­нат­ског ва­зду­ха. Ов­да­шња кли­ма де­ло­ва­ла је по­губ­но на ове при­до­шли­це и про­у­зро­ко­ва­ла њи­хо­во на­гло и ма­сов­но уми­ра­ње. Та­ко је за ма­ње од го­ди­ну да­на Двор­ска ко­мо­ра Ад­ми­ни­стра­ци­ји у Те­ми­шва­ру јед­ним до­пи­сом да­ла на зна­ње да се шпан­ским и ита­ли­јан­ским пен­зи­о­не­ри­ма „због ло­шег ути­ца­ја кли­ме и на­је­зде ко­ма­ра­ца” до­зво­ља­ва да се од­се­ле пре­ма Бу­ди­му и Пе­шти. У већ из­гра­ђе­не ку­ће усе­ље­но је 30 не­мач­ких по­ро­ди­ца, ко­је су сти­гле из Бе­о­гра­да скла­ња­ју­ћи се пред тур­ском опа­сно­шћу, ма­ли број оста­лих Шпа­на­ца вре­ме­ном се уто­пио у Нем­це или Ма­ђа­ре, а Ми­ле­кер за­кљу­чу­је да се „та­ко ни­је оства­рио план о осни­ва­њу јед­не шпан­ске оп­шти­не, ко­ја би има­ла ста­тус гра­да и би­ла на­зва­на Но­ва Бар­се­ло­на”.


Коментари15
4e361
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar Stanimirovic
Nekoliko dana stizala nam je neka čudna oluja.Potmulo je tutnjalo,samo iz nekog čudnog pravca. . Znali smo-to dolaze Rusi.Kad su stigli negde do Kleka,to je bio urnebes. Raspalili su iz svega što su imali.Znali su da oslobadjaju neki Petrovgrad, ali kao da su zamislili da je to onaj njihov,godinama opkoljen.Kad su nas 41 zauzimali Nemci,oni su svečano protutnjali baš svim ulicama grada,valjda da se predstave.Kad su Rusi stigli u grad,sve je bilo tiho.U malim grupicama,jedan za drugim sa automatima u rukama.Veče je padalo i jedan oficir je svratio da pita mogu li vojnici malo da svrate i ogreju se.Mi smo baš večerali. Mama je negde kupila malo meda,pa smo jeli hleba namazana i čaja. Mama je ponudila i vojnike. Oni su zahvalili.Mi za stolom,na stolu gori sveća, a okolo,do u mrak naziru se lica vojnika.Puncata kuhinja.Tata nešto na staroslovenskom ih pita,oni se smeju i odgovaraju. Onda se začula pištaljka, kao u sportu. Oni su skočili i požurili u mrak.Tako je oslobodjen Petrovgrad.
Petar Stanimirovic
Kako je izgledalo oslobodjenje Petrovgrada . Krajem septembra 44.g. i nama je bilo jasno da se bliži kraj nemačkoj okupaciji i da dolazi sloboda.Prvog oktobra nas je probudila velika buka motora.Shvatili smo da se nešto dogadja "preko pruge ".Na nasipu se već sakupio silan svet i svi su gledali nešto pod sobom,sa one strane pruge i nasipa. Imali smo šta i da vidimo-beskrajna kolona nemačkih vojnih vozila. Nešto se desilo da je nemačka kolona skrenula s puta i prešla na drugu stranu reke/možda u Ečki / i po bespuću i ogromnom blatu /posle zadnjih kiša /,pokušavala da se probije na sever..Snažni motori su zavijali i brektali,boreći se sa blatom,koje je ulazilo u blatobrane i gusenice.Vojnici pod punom opremom i naoružanjem beznadežno su nas gledali. Bil smo na par metara.Celo Berbersko i Mičkai naselje nemo je posmatralo dramu pod svojim nogama.Niko ,ni jednim gestom nije izrazio neki triumf ili žaljenje,naravno.Na nekoliko metara od nas sedeli su neprijateljski vojnici...
Sokol Kostic
Sec'am se da sam jos" nekada sredinom 1970-tih u nekom Politikinom c"lanku o velikom broju narodnosti u Vojvodini c"itao da je u to vreme Vrs"ac imao jednog stanovnika koji je po narodnosti bio S"panac i da je velikom starinom bio Vojvodjanin. Znac"i neko od tih S"panace je ipak prez"iveo barsku vodu i hladne zime.
Petar Stanimirovic
Zima 42. u G.Bečkereku .U kući sam imao nekoliko dužnosti.Jedna od njih bila je da idem po hleb. Trebalo je krenuti vrlo rano,zimi i po mraku,i sa Berbrrskog naselja stići čak na Žitni trg.Na početku Šljivarskog sokaka bila je pekara.. Kad ne uraniš,čekao te je dugačak red i neizvesnost hoće li do tebe u redu biti hleba.U zimsko doba ljudi su se zbijali u redu da im bude toplije. Kad pekar otvori radnju,medju prvima se provučeš i staneš uz tezgu. Preko tezge-kraljica zbivanja : ogromna pekarska peć. Pekar je vredno hrani ogrizinama . Ljudi zamišljeno gledaju u veliki plamen i u očima im ogromne iskre.. Ponekad pekar otvori ona druga vrata, a tamo naši hlebovi u plamenu.Bili su to ogromni petokilaši blagoslovenog banatskog hleba.. Sledi prekrasno vreme čekanja da budu gotovi.Onda pekar svečano saopšti da je kraj . Dolazim na red.Pružam novčanicu,raskopčavam kaput i primam hleb u zagrljaj. Zamotavam ga krajevima kaputa,da se ne hladi i onda brzo ,brzo kući.
Милан Топалов
НАШАО САМ ЕЛЕМИР Картограф је ЗАМЕНИО ЕЛЕМИР И АРАДАЦ!!! Али, нису уцртана слана језера, ОКАЊ-бара и РУСАНДА, сада бања, (од краја 19. века), коју су "открили" насељеници и оснивачи МЕЛЕНАЦА, негде 1751. после "развојачења" границе на Моришу! Успут, ЕЛЕМИР је већ 1752. имао школу, о којој постоје записи из тога времена! Поздрав из Баната!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља