уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:46

Цео свет слави Бергмана

Мада је стогодишњица рођења славног редитеља следеће године, прослава је већ почела новом верзијом „Призора из брачног живота” у режији Лив Улман
Аутор: Даница Диковић Ћургузсубота, 07.10.2017. у 21:58
Лив Улман и Ингмар Бергман 1968. године (Фото wikimedia)

„Једини на свету који је рекао толико о људској психодрами, као Достојевски, јесте – Бергман”, рекао је пољски редитељ Кишловски, поводом филма „Крици и шапутања”. Слично су говорили и многи други о Ингмару Бергману (1918–2007), једном од најутицајнијих  редитеља свих времена и добитнику свих могућих награда, чију стогодишњицу рођења ће следеће године обележити цео свет. Куриозитет је и то да је прослава, у ствари, већ почела ове године, средином септембра – новом, америчком верзијом „Призора из брачног живота”, у режији Лив Улман.

Тако ће прослава трајати дуже од једне године и она представља и опште, званично признање целог света, а посебно родне Шведске. Занимљиво је и то што је прослава почела у Лондону, мада је познато да је великог Швеђанина, бар у почетку, формирала, углавном, француска филмска традиција.

Лив Улман је у Лондон допутовала као редитељка нове, америчке верзије „Призора из брачног живота”. И, свакако, не само због тога. Њен топли, лични осврт на Бергманово стварање дирнуо је све и био, како је то рекла новинарка Хелен Линдблан „стартни сигнал за једну свеопшту презентацију Бергманове године која ће се обележавати широм света”. Уједно, то је и посебно признање понекад оспоравном Бергману да је централна личност европске и светске културе.

 До краја је видео себе као усамљено, озбиљно дете, омађијано кинематографским чудом. „Ја спавам у својим дечјим ципелицама”, говорио је Бергман 

Један од спектакуларнијих догађаја биће и позоришна представа по аутобиографском роману Лин Улман, кћерке Лив Улман и Ингмара Бергмана. То је прича о једном брачном пару, који веома личи на њене родитеље, а режираће га једна од Бергманових фавориткиња Пернила Аугуст. Свакако не случајно, представа ће бити изведена у Краљевском драмском позоришту у Стокхолму, за које је Бергман говорио да су његове жиле куцавице „срасле са тим уклетим местом. Сваки зид ми шапуће или довикује нешто. Сва та снага, игра, све те снажне личности које су радиле ту и које срећем по овим мрачним ходницима”.

И Лив Улман је емотивна. „Тешко ми је да то замислим”, каже. „Моја кћерка је написала један фантастичан роман, али ако човек о њему говори као о биографији, не може а да не осећа известан бол”.

Пошто је успомена на Ингмара Бергмана жива у целом свету, планирају се и филмске ретроспективе и нови филмови у многим земљама, као што је немачки документарни филм Маргарете фон Троте. Она ће покушати да оживи успомене на Бергманов боравак – егзил у Немачкој седамдесетих година прошлог века. Било је то због оптужбе за утају пореза. На крају се показало да то није истина, већ је преступ сведен на ниво када „човек своја кола прода себи”. Такав је био званични извештај. Ипак, Бергман је то опростио својој земљи тек после осам година, које је сматрао уметнички изгубљеним.

Када се вратио у Шведску преселио се стално на острво Фаро. Никада му није сметала самоћа. Био је врло сигуран у свој рад, док је у све друго могао да сумња. И што је бивао старији, све више се ослањао на своју, Бергманову екипу и своје глумце којима је давао велику слободу импровизације. Са њима се највише и дружио. А зашто? О томе је испевао праву оду. Ипак, на крају, остао му је само један – Ерланд Јозефсон, са којим се чуо саке суботе у 11 сати и ослањао се на његову „хиљадугодишњу мудрост”.

Када се опростио од позоришта, а затим и од филма последњим остварењем „Фани и Александар”, који сматра својом филмском аутобиографијом, радио је на телевизији и другим модерним медијима, али то више није било исто. Затим се систематски образовао, што раније није могао. Читао је Сведеборга пре подне, писао, много шетао, а онда читао нешто лакше после подне.

„Моја граница стварања је – граница смрти“, говорио је Бергман, али сада изгледа да, у његовом случају, границе за оно што је створио –нема.

Сада је све друкчије. Помињу се, у већ прецизираном програму прославе, многи филмови, ретроспективе, изложбе, позоришне представе и други перформанси широм света – у Јужној Америци, Европи, Азији, САД. Централна прослава ће бити тачно на стогодишњицу рођења Ингмара Бергмана, 14. јула 2018. у Стокхолму, са специјалним програмом на Шведској телевизији.

Издавачка кућа Норштедс ће објавити огромно дело у шест књига са Бергмановим сценаријима и предговором који је написао добитник Нобелове награде Жан-Мари ле Клезио.

„Време је да Ингмар Бергман добије статус који заслужује као веома значајан писац, раме уз раме са Норвежанином Хенриком Ибзеном и Аугустом Стриндбергом, са чијим делом је Бергман бивао често испреплетан”, каже – да ли помало свечарски – представник ове познате издавачке куће.

И на крају, Бергманов кредо. Он је више волео снажне успомене, него хронологију. За њега је интуиција била најснажнији инструмент. „Сва моја чула јој се подређују. И помажу у бављењу егзистенцијалним питањима. А ту су самоћа, смрт, вера, љубав.”

А која је тајна генијалности?

„Мислим да није тако незамисливо да људи могу да прескоче неколико генерација и да наследе ондашњу стварност, окружење, успомене, утиске, утицај.”

У сваком случају, пошто је имао строго патријархално васпитање, до краја је видео себе као усамљено, озбиљно дете, омађијано кинематографским чудом. „Ја спавам у својим дечјим ципелицама”, говорио је Бергман.


Коментари1
7d7a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
Svako ko treba da vaspitava svoje dete u ovom "ubrzanom" svetu, kada se knjige sve manje i manje čitaju, može pogledati, na primer, poslednji Bergmanov bioskopski film "Jesenju Sonatu". "Jesenja Sonata" 1978. drama koju je napisao i režirao Igmar (glumili: Ingrid Bergman, Liv Ullmann...). Eva (Liv Ullmann), supruga seoskog popa, poziva svoju majku Charlotte (Ingrid Bergman) da je posle sedam godina poseti na više dana u svom idiličnom domu. Charlotte je svetski poznata pijaniskinja. Eva nije toliko talentovana kao majka (uprkos činjenici da je napisala dve knjige i svira klavir). Majka i kćerka na mahove vode razgovor o porodici, vaspitanju dece. Bergman nam pokazuje kako i iz "najboljih namera" roditelja rezultati mogu biti loši.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља