четвртак, 19.10.2017. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:04
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ТИБОР ВАРАДИ, професор међународног права

Устави Шпаније и Србије не познају могућност референдума о независности

Брисел није дао убедљиво објашњење – не видим како би припадност ЕУ могла да утиче на међународноправну процену проглашавања самосталности
Аутор: Јелена Церовинасубота, 07.10.2017. у 21:58
(Фото А. Васиљевић)

Паралела између Каталоније и Косова није једноставна – али није ни без основа, каже за „Политику” професор међународног права Тибор Варади, коментаришући став Европске комисије, по коме Косово и Каталонија нису за поређење јер је Шпанија у Европској унији.

– Ако би се грађани Квебека или Шкотске путем референдума изјаснили за независност, то би била једна опција дозвољена уставом. Устав Шпаније и Устав Србије не познају такву могућност – и по томе су Косово и Каталонија истоврсни случајеви. Чињеница је да Шпанија (и тиме за сада и Каталонија) унутар ЕУ нема релевантност када је реч о проглашавању независности. Припадност ЕУ има, наравно, бројне правне последице, но не видим како би припадност ЕУ могла да утиче на међународноправну процену проглашавања независности – истиче професор Варади.

Најновије објашњење Брисела је да се ЕУ у случају Шпаније руководи Продијевом доктрином, према којој се унија не меша у унутрашња уставна питања земаља чланица, а да су у случају Косова пресудни закључци Савета министара ЕУ од 17. марта 2008. године, у којима је истакнуто да је Косово суи генерис случај...

Не видим то као убедљиво објашњење. Несумњиво је да у неким питањима ЕУ има овлашћења која се простиру на целу ЕУ, а у неким питањима ЕУ препушта одлуке земљама чланицама. Није мали број случајева и пред Европским судом правде, где се спори докле се протежу овлашћења ЕУ, а докле овлашћења земаља чланица. У начелу су овлашћења земаља чланица шира од овлашћења ЕУ. Питање Каталоније је очигледно од крупног политичког значаја за ЕУ. Да ли ЕУ има правне инструмeнте да у Каталонији на неки начин покуша да исходи одлуку? Врло вероватно да их нема. Али, још мање има код Косова. Oстаје наравно политички утицај, који није занемарљив.

Да ли је став да Косово и Каталонија не могу бити исто, јер је Шпанија у ЕУ, на неки начин доказ да не постоји нешто што бисмо назвали универзалним међународним правом?

У тим питањима која су била политички и стратешки значајна, као што су питања сецесије и одвајања, морам нажалост рећи да међународно право, по правилу, није било у првом плану.

Ових дана правници често говоре о такозваној ремедијалној сецесији, односно о праву неког ентитета на самоопредељење ако је било масовног кршења људских права?

Требало би прецизније одредити шта је то масовно кршење људских права. Но остаје и питање да ли је тај принцип заиста доследно у првом плану. Последњих деценија је у Курдистану било знатно више патњи и бруталности, но не видим да би светске силе због тога подржале референдум и осамостаљивање Курдистана.

Однос Запада према Косову и Србији није постао суштински другачији ни после промена 2000. године?

У вези с Косовом рекао бих још да је чињеница да је 1991. одиста било референдума на Косову, али декларација о самосталности из 2008. није донета на бази овог референдума, већ на основу одлуке скупштине Косова. Чињеница је и то да су за време тешких сукоба уз међународне актере вођени разговори у Рамбујеу, где се говорило о моделима аутономије и колективних права, а то су решења унутар исте државе, без сецесије. Након сукоба на Косову и НАТО бомбардовања Србије, ступа на сцену и међународно право, те се 10. јуна 1999. доноси резолуција 1244 Савета безбедности. Ова резолуција предвиђа многе кораке, па и присуство међународних снага на Косову, али још увек позиционира Косово унутар Србије. Тачно је и то да након НАТО бомбардовања престаје стварна власт Србије над Косовом. Долази и 5. октобар 2000. и након тога смена Милошевића, па би се мислило да је то била шанса да се са новом влашћу поново започну разговори о статусу Косова, да се покуша остварити оно што у Рамбујеу није успело и да се ставови резолуције 1244 преточе у практичне правне оквире. Али ствари нису кренуле у том правцу. Српска страна је декларативно и даље истрајала на томе да треба сачувати Косово, али та опција заправо није била на међународном преговарачком столу ни пред Ђинђићем, ни пред Коштуницом, ни пред Тадићем, нити сада пред Вучићем. Мислим да су оквире преговора поставиле геополитичке стратегије, а не међународно право.

Дакле, нико није могао да заустави и промени одлуку о признавању косовске независности?

Ко год да је био у Србији на власти не би то могао да заустави, јер Косово је практично било под страном војском и ван стварне власти Србије и то је стање и данас.

Београд говори о Косову као преседану, а они који подржавају независност Косова о суи генерису, односно посебном случају?

Преседан је у праву једна одлука коју вреди следити и у другим ситуацијама. У неким правима се преседан мора следити, а у неким се преседан следи ако је добар преседан. Да решење није базирано на чврстим принципима, показује и често понављана изјава западних званичника да „Косово није преседан”. То се не каже ако се верује да се дошло до узорног решења. Такве изјаве може да инспирише и страх од паралела. Но, паралеле нису остале ван видокруга. Упоређење Каталоније са Косовом је вероватно сматрала релевантним и Шпанија, када је одлучила да, за разлику од већине држава ЕУ, не призна независност Косова.

Често се говори и о фактору насиља?

У прилог томе да се Каталонија и Косово не могу поредити, наводи се да је за разлику од Каталоније, на Косову практично била укинута аутономија, да је било репресије и насиља. У томе има истине. Није неспорно чега је све било или није било на Косову, али ситуација сигурно није идентична са ситуацијом у Каталонији. На Косову је заиста била практично укинута аутономија, што по мом мишљењу није обуздало, већ је појачало сецесионистичке тежње јер су без аутономије у исти табор сатерани како сецесионисти, тако и они који су решење тражили у оквирима аутономије. Тачно је то да је било и дискриминације. Сећам се, на пример, написа из „Политике” од 10. јануара 1988. да је против једног косовског адвоката, Албанца, покренут поступак, а оптужен је, поред осталог, и за то јер 29. новембра није окачио државну заставу и није имао Титову слику у својој канцеларији. Нашу породичну адвокатску канцеларију 1988. у Зрењанину је водио мој, сада већ покојни брат. На зиду није било Титове слике, већ су биле окачене дипломе нашег деде и оца. Ни за кога то није био проблем. Колико се сећам, Титових слика није било ни у адвокатским канцеларијама мојих београдских пријатеља и познаника. Не сећам се ни застава. Тачно је и то да је почетком деведесетих на Косову уведено ванредно стање и да је за време ратних догађаја било и жртава, мада не само са албанске стране. Било је и недела. Но, питање је да ли се тиме ствара једна међународноправна ситуација у којој је једино решење или једина санкција – отцепљење.

Шта је правно старије – право народа на самоопредељење или право државе на заштиту територијалног суверенитета?

То је питање које је већ дуго отворено, и које ће највероватније и даље остати отворено. Ту нема потпуно једносмисленог одговора. Пракса, почев од Првог светског рата, била је веома различита, па су земље које су настајале путем самоопредељења биле за то да је то највиши принцип, а оне које су губиле територију рекле су да је то принцип који није на највишем нивоу.

Шта кажете на аргументе да случај Каталоније не легитимизује косовске захтеве, јер је у Каталонији било речи о грађанском референдуму, а на Косову о етничком самоопредељењу?

Као што сам рекао, на Косову је постојао референдум 1991. и чини се да Србима није било забрањено да гласају, али сам готово сигуран да Срби нису гласали. А 2008. декларацију је донела скупштина Косова која представља народ, а не само Албанце, иако су у суштини били само Албанци. Према Унмиковим правилима, та скупштина је представљала косовски народ. Остаје, наравно, питање, да ли је та скупштина заиста била легитимна.

Неки правници сматрају и да Косово није постало независно правно, већ политички и да зато Каталонци не могу да се позивају на пример Косова.

И ја сам мишљења да одвајање Косова није базирано на правним већ на политичким обзирима – пре свега на односу снага. Вероватно ће то тако бити и у Каталонији.

Да ли би се ЕК позивала на то да Устав Србије забрањује отцепљење неког њеног дела, ако би се у будућности појавиле неке такве тенденције?

Не верујем да је, сем Косова, реално говорити о отцепљењу неког дела Србије. Мислим да једна таква идеја не би имала озбиљну потпору ни унутар Србије, ни на међународној сцени. Претпостављам да би се политичким средствима и ЕУ супротставила једној таквој тежњи. А ако се отцепљење не жели, међу аргументима би вероватно добио места и Устав Србије.


Коментари29
33509
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bato
Pa koji ustav na svetu priznaje da deo teritoreije moze da se odcepi i samopredeli. Pitanje je za "Suverene drzave" jel su pitali neki narod ili nacionalnu manjinu da li zele da budu deo te drzave. Vecina drzava je stvorena na silu, represiju i puno puta uz genocid.
Katarina
Katalonija je citav jedan narod sa istorijom posebne države (nekoliko vekova unazad) dok su Albanci na Kosovu samo manji deo albanskog naroda koji vec ima drzavu Albaniju. Dakle zdrav razum kaze da Katalonija ima jace argumente za nezavisnost nego Kosovo. Slucaj Kosova je blizi slucaju Krima i bivse RSKrajine u pogledu argumentacije. Grubu kontradikciju pravi Varadi kad pominje albanski referendum 1991 i u isto vreme konstatuje da srpski ustav nije predvidjao nikakvu takvu mogucnost, plus sto KiM i albansko "Kosova" su sasvim razliciti pojmovi makar se nalazili na istoj teritoriji. I semantikom se moze vrsiti pravno nasilje.
Рђосав
- гомила глупости. Каталониiа ниiе "паралелна" Косову, него - Словениiи и Хрватскоi! А Косово iе паралела Јужном Тиролу и Ердељу. Дакле: формираним нациiама коiе немаiу националну државу треба помоћи - Каталонцима и Курдима пре свих. Као што се некад"помагало" (и охрабривало) Словениiи и Хрватскоi. И у чему су учествовале и Шпаниiа и Турска - дакле: ништа им нисмо дужни! А иредентистичке тежње - кад нека национална мањина, коiа већ има националну државу, покушава да део териториiе суверене државе (Србиiе, Италиiе, Румуниiе...) прикључи своiоi матици (Албаниiи, Аустриiи, Мађарскоi...) - немаiу легитимитет, нигде! Предлог: без страха и сасвим принципиiелно подржати независност Каталониiе, Курдистана и сличних "неостварених државности" - а у исто веме забранити опасне иредентистичке авантуре типа "Косово, Јужни Тирол, Ердељ,..."
Bato
Svi zakoni ukljucujuci i ustave su nistavi kad je u pitanju samoopredelenje naroda garantovano deklaracijom UN iz 1947. godine.
Рђосав
- самоопредељење народа - да, али самоопредељење НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА - никада ниiе било гарантовано! Зато Каталониiа (народ без националне државе) и Косово (албанска национална мањина у оквирима Србиiе) НИСУ И НЕ МОГУ БИТИ ИСТО! Каталониiа може - Косово не може. Тачка.
Препоручујем 8
Petar Stanimirovic
Pravo je kao harmonika-dugmetara : stisni ili rastegni- sve jedno je -ona svira !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља