На данашњи дан 1934. године, у Марсељу, убијен је Александар Карађорђевић, краљ Југославије. О његовој погибији „Политика” је известила у броју од 10. октобра. „Погинуо је краљ Александар I” био је наслов текста уоквиреног црним флором.

„Политика” је тог дана изашла на само осам страна, без огласа и све су биле посвећене том шокантном догађају. О свему што се догађало у Марсељу извештавао је тада већ доајен „Политике” Андра Милосављевић, уредник Спољнополитичке рубрике, сарадник листа из времена пре Првог светског рата, а из Париза Михаило Петровић који је постао сарадник средином 1920-их година.

Краљ Александар и Луј Барту, неколико минута пред атентат (Фотодокументација Политике)

С лица места, Милосављевић је слао телефонске извештаје који су тих дана заузимали по неколико страница „Политике”.

Смртоносне хице у југословенског владара испалио је бугарски терориста Владо Георгијев Черноземски. Пре ного што ће 9. новембра 1934. убити краља и француског министра спољних послова Луја Бартуа, био је у интензивним контактима с Антом Павелићем и помагао обуку усташа одабраних да учествују у организацији ове завереничке акције. Зато се често и с правом истиче да је краљ Александар био прва жртва фашизма.

Доживљавајући од почетка југословенску државу као „вештачку версајску творевину”, Хитлер и Мусолини су дозволили својим идеолошким истомишљеницима да убиством њеног владара задају тежак ударац њеном опстанку. Управо зато су београдски интелектуалци, окупљени око Слободана Јовановића, Јована Жујовића, Николе Стојановића, у обраћању кнезу Павлу у новембру 1934. године, апеловали да се одмах крене с унутрашњом консолидацијом земље.

Једна од омиљених тема историчара и публициста, и деценијама од трагичног догађаја, јесте промишљање каква би била будућност Југославије да се атентат није догодио. Сви се слажу да би прилике у земљи, у освит Другог светског рата, биле знатно другачије.

Припремајући атентат, усташе су се са својим помагачима из три ревизионистичке земље – Италије, Мађарске и Бугарске – надале већој дестабилизацији Југославије, свесне да је реч о удару на један од њених најважнијих стубова. Насупрот таквим очекивањима, краљевина је чак накратко стабилизована. Александра Карађорђевића су, поред већине Срба, искрено жалили многи Словенци и југословенски опредељени Хрвати. О њему се говорило као о „краљу-оцу” и „краљу-војнику”, коме је Народна скупштина убрзо дала званичну титулу „Краљ Ујединитељ”.