Још је неизвесно да ли ће на седници каталонски парламент прогласити независност после референдума, како је то најавио каталонски лидер Карлес Пуђдемонт. Медији тврде да каталонски политички врх помало оклева да прогласи независност и да су међу њима наступиле поделе изазване опречним ставовима.

За такву ситуацију нису одговорни само масовни протести за очување заједничке државе који су последњих дана одржани у Барселони и Мадриду. Осим великог притиска униониста на улицама и снажних претњи администрације ЕУ из Брисела, данашњи каталонски лидери на својим плећима носе терет чињенице да је Каталонија до сада четири пута проглашавала независност и да није успела да је очува.

У својој дугој историји није успела да задржи државност ни по цену проливене крви.

„Политика” од 12. октобра 1934. године детаљно је забележила последњи покушај проглашења независности Каталоније. Под насловом „Како је Каталонија за једну ноћ извојевала и изгубила независност” описане су „масовне демонстрације”, које је те године чинило око 2.000 окупљених људи. Ове године, два дана после референдума одржаног 1. октобра, на улицама Барселоне окупило се више стотина хиљада људи (процене су различите и крећу се до чак милион), протестујући због тешког насиља шпанске полиције у време одржавања референдума који су власти прогласиле нелегалним.

И те 1934. године на улицама Барселоне узвикивано је „Живела Каталонска Република”, али је разлику чинило то што су се те године заговорници самосталности покрајине уздали у народну војску и на тргу испред палате аутономне каталонске владе узвикивали и „Живела народна војска!”.

На балкону зграде владе тог 6. октобра појавио се председник Генералитета Луис Компанис, који је прогласио Каталонску Републику унутар Шпанске Федералне Републике. Специфичност тог проглашења независности, за разлику од данашњег незадовољства централном влашћу, био је покушај каталонске левице да се супротстави новој шпанској десничарској влади, у којој су седеле и профашистичке партије.

„Каталонци, монархистичке и фашистичке силе дочепале су се власти да би уништиле републику. Та чињеница даје нам утисак да се република налази у великој опасности... Каталонија прекида све везе с институцијама шпанске владе. Аутономна влада прокламује каталонску државу федералне шпанске републике. У овом свечаном часу народ, каталонски парламент и каталонска влада узимају сву власт у Каталонији у своје руке.” Прокламацију независности окупљени народ је дочекао с одушевљењем, „бучно бацајући према небу своје ватрене узвике”.

Проглашење независности Компанис је те ноћи подупирао непрекидним обраћањем преко радио-таласа, позивајући народ да „устане на оружје” и брани своју слободу и независност. Хроничар „Политике” забележио је да је Компанис „с узбуђењем говорио час на шпањолском, час на каталонском, јер је хтео по сваку цену да га сви разумеју у томе одлучном часу”.

Међутим, данас, када познаваоци историјских прилика упозоравају да чак и није питање да ли ће Каталонија прогласити независност, него да ли би уопште успела да је сачува – та упозорења почивају на претходним безуспешним покушајима. Те ноћи 1934. године пресудну одлуку за пропаст проглашене независности донео је Каталонац, генерал Доменек Батет, који је под својом командом у Барселони имао 10.000 војника.

„Политикин” новинар је тај преломни тренутак од неколико сати ишчекивања описао реченицом: „У генералу је војнички дух, војник, победио Каталонца”.

Епилог је био да су побуњеници кроз шпалир војника спроведени у мртвачницу, која је послужила као затвор. Компанис је ухапшен и затворен, а Генералитет суспендован. У Француској су га касније фашисти ухапсили и изручили Франковој Шпанији, а 1940. године је стрељан, поставши једини демократски изабрани председник који је осуђен на смрт у Европи. Његов противник из ноћи 6. октобра генерал Батет, након што су га подређени издали у шпанском грађанском рату, заточен је и после неколико месеци, по Франковом наређењу, такође стрељан, 1937. године.

За Каталонце тврде да спадају у европске народе „болесне од историје”. Трећа независност извојевана је три године раније, 1931, када је Франсеск Масија, такође са балкона, прогласио независност, али је влада у Мадриду очувала јединство државе тако што је са каталонским републиканцима постигла споразум да се република преименује у Генералитет Каталоније и постане аутономна влада унутар јединствене Шпанске републике.

У Барселони се и данас налази споменик Пау Кларису, човеку који је покренуо устанак и 1641. године прогласио Каталонску Републику. Касније је пропало још једно проглашење независности – у време Прве шпанске републике 1873. године.