Бивши премијер Албаније Сали Бериша изнео је ових дана узнемирујуће информације о наводној трговини органима деце у „жутој кући” на северу Албаније. Бериша тврди да му се обратио полицајац који ради на граници Косова и Албаније и упозорио га да се тим путем кријумчаре деца ради трговине органима и од њега затражио помоћ.

Бериша је позвао тужилаштво да покрене истрагу, а затим пренео наводне речи полицајца: „Ја сам полицајац на граници код Кукеса. Можете спасти много деце. На граници Косова и Албаније, кријумчаре децу млађу од 18 година ради трансплантације органа. Фалсификованим изводима подмићују полицајце са 20.000 лека (око 15.000 евра). Досад је прокријумчарено деветоро деце која су киднапована у сиромашним селима. Молим те обелодани и учини нешто.”

После Беришиног упозорења, у медијима се појавила информација да је међу деветоро киднаповане деце, њих четворо отето из општине Драгаш на Гори. Међутим, координатор општине Драгаш у српском систему Назим Мехмеди демантовао је за „Политику” ову информацију. Након обављених провера, он је рекао да ниједно дете није нестало у Драгашу, нити у другим селима на Гори.

Била Беришина информација тачна или не, ово упозорење је подсетило на трговину људским органима у „жутој кући” на Космету током рата 1999. и касније. Прва је тврдње о трговини људским органима изнела у јавност бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте, у својој аутобиографској књизи „Лов: Ја и ратни злочинци”. Она је изнела податке да је 1999. године сазнала од новинара да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи, који су затим слани у Италију, одакле су дистрибуисани у клинике широм Европе. У књизи она спомиње насеље Бурел у Албанији, где су жртвама узимани органи у кући коју она у књизи назива „жута кућа”.

Српско тужилаштво за ратне злочине, али и међународна организација за заштиту људских права Хјуман рајтс воч тражили су од Албаније да покрене истрагу о трговини органима отетих Срба. Савет Европе је касније одредио известиоца Дика Мартија да сачини извештај о поменутим тврдњама. У извештају од 12. децембра 2010, Марти је означио Хашима Тачија као вођу „Дреничке групе”, одговорне за трговину оружјем, дрогом и људским органима.

Представници ЕУ и Еулекса су изјавили да они сматрају да је извештај веома озбиљан и да траже доказе. Тачи је оповргао све оптужбе и најавио тужбу против Дика Мартија.

„Жута кућа” се налази у селу Рибе, недалеко од града Бурела на северу Албаније. Она је данас беле боје, и у њој живе чланови породице Катучи. Породица негира да је њихова кућа икада била место на којем су заробљеницима вађени органи. У почетку су чланови породице Катучи негирали и да је била обојена у жуто, међутим након што су истражиоци испод садашње беле фасаде пронашли трагове жуте боје, породица је променила причу, тврдећи да је кућа офарбана у жуто пред једну свадбу.

У извештају Унмика о „жутој кући” забележено је да су на овом месту нађени лекови и опрема који би могли да буду потврда да су се баш ту обављали хируршки захвати. Износи се и чињеница да се докази налазе у мртвачници у Ораховцу. У „жутој кући” су на два места нађени трагови крви. Укућани тврде да потичу од клања стоке, односно порођаја једне од укућанки.

У истрази коју је спровело српско тужилаштво за ратне злочине под ознаком „предмет 33-08”, хируршки захвати над жртвама трговине органима извођени су у домовима здравља или болницама који су током рата коришћени за лечење војника ОВК. За те потребе коришћен је део болнице у касарни „Бајрам Цури”, дом здравља у фабрици „Кока-Коле” у Тирани, неуропсихијатријска болница у затвору број 320 у месту Бурељ и приватна кућа адаптирана у болницу у близини места Тропоја, такозвана „жута кућа”. Поред тих локација, српско тужилаштво располаже подацима да је постојао и илегални затвор у руднику Дева који се налазио у пограничном делу између Космета и Албаније, један крај тунела је на Космету, а други у Албанији.