петак, 22.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:30
СЕЛО ЛАЗАЦ ПОДНО ПЛАНИНЕ ЈЕЛИЦЕ

У три куће – четири доктора наука

Одлични услови за развој пољопривреде зауставили одлазак младих. – Асфалтирано је десетак километара путева, у дому културе суботом су игранке, обновљен је Храм светих Петра и Павла, у селу постоји и фудбалски клуб
Аутор: Сла­ви­ца Сту­па­ру­шићсубота, 14.10.2017. у 22:00
Све јабуке које се оберу у селу Лазац одлазе на руско тржиште (Фото С.С)

Још да им до­ђе ми­ни­стар Ми­лан Кр­ко­ба­бић и да до­би­ју се­дам ки­ло­ме­та­ра пу­та, па да пре­бри­ну нај­ве­ће бри­ге. Не­ма­ју за­дру­гу, и за­то би се об­ра­до­ва­ли ми­ни­стру Кр­ко­ба­би­ћу јер где он до­ђе ту се се­ља­ци за­час удру­же а он­да ваљ­да мо­же и ас­фалт да про­ђе до се­ла и ам­бу­лан­та – да не пе­ша­че по ре­цеп­те код ле­ка­ра у су­сед­но Са­ма­и­ло.

Жи­те­љи се­ла Ла­зац не­да­ле­ко од Кра­ље­ва има­ју че­ти­ри док­то­ра на­у­ка и још два у на­ја­ви, план­та­же во­ћа, до­ма­ћу пре­пе­че­ни­цу, фуд­бал­ски клуб, се­о­ске игран­ке на ко­је до­ла­зе мно­ги из око­ли­не.... Био је Ла­зац по­знат не­кад и по пек­ме­зу, ку­ва­ном од шљи­ве по­же­га­че у огром­ним ка­за­ни­ма у пек­ме­за­ри, ко­ји је, из­ме­ђу два свет­ска ра­та, у др­ве­ним бу­ри­ћим, про­да­ван Беч­ли­ја­ма.

До­во­љан раз­лог да се упу­ти­мо у Ла­зац. Ис­пред До­ма кул­ту­ре, у цен­тру се­ла, че­ка­ли су нас проф. др Дра­ган Јан­ко­вић и Ми­лан Илић, пред­сед­ник ме­сне за­јед­ни­це. Про­фе­сор  Јан­ко­вић је ро­дом из овог ле­пог ме­ста ко­је се де­ли на До­њи и Гор­њи Ла­зац. У Чач­ку је за­вр­шио По­љо­при­вред­ни фа­кул­тет и упо­знао су­пру­гу Сла­ђа­ну, ро­дом из Зу­би­ног По­то­ка.

– Жи­ви­мо ов­де, а на по­сао пу­ту­је­мо, пре­да­је­мо на По­љо­при­вред­ном фа­кул­те­ту у Ле­шку, ко­ји је у са­ста­ву Уни­вер­зи­те­та у При­шти­ни. Сла­ђа­на ми је до про­шле го­ди­не би­ла аси­стент на фа­кул­те­ту, а ја њој код ку­ће. Он­да је она док­то­ри­ра­ла и по­ста­ла до­цент, та­ко да ви­ше не­мам не­ка­да­шње ин­ге­рен­ци­је, а ње­не код ку­ће су оста­ле – ка­же др Јан­ко­вић, до­да­ју­ћи да су, по­ред ње­го­ве су­пру­ге и ње­га, са зва­њем док­то­ра на­у­ка и ве­те­ри­нар Ка­зи­мир Ма­то­вић, за­по­слен на Ве­те­ри­нар­ском ин­сти­ту­ту у Кра­ље­ву (он је ви­кен­дом у се­лу Ла­зац), као и Ми­лош Чо­лић, док­тор на­у­ка у обла­сти ру­дар­ства, за­по­слен у Ко­сов­ској Ми­тро­ви­ци.

Има­ју у овом иди­лич­ном се­лу, ко­је се ра­су­ло по бре­жуљ­ци­ма, мно­го то­га чи­ме се ди­че. По­след­њих го­ди­на је, за­хва­љу­ју­ћи сло­зи ме­шта­на и пред­у­зи­мљи­во­сти Ми­ла­на Или­ћа, ас­фал­ти­ра­но де­се­так ки­ло­ме­та­ра пу­те­ва, сре­ди­ли су дом кул­ту­ре, об­но­ви­ли Храм све­тих Пе­тра и Па­вла, из­гра­ди­ли спо­мен-че­сму па­ли­ма за сло­бо­ду од 1912. до 1919. го­ди­не.

Не­до­ста­так по­сла у гра­ду и од­лич­ни усло­ви за раз­вој по­љо­при­вре­де за­у­ста­ви­ли су од­ла­зак мла­дих. Ожи­ве­ле су пре две го­ди­не и не­кад по­пу­лар­не се­о­ске игран­ке та­ко да је Дом кул­ту­ре у се­лу Ла­зац сва­ке су­бо­те пре­пун, про­чу­ло се до Чач­ка и Лу­ча­на, па бу­де, при­ча­ју нам до­ма­ћи­ни, и по 300, 400 љу­ди ако на­сту­па не­ко од по­зна­тих пе­ва­ча. Дом кул­ту­ре, у ко­ме су свој про­стор на­шли и ов­да­шњи лов­ци, по­диг­нут је кра­јем че­тр­де­се­тих про­шлог ве­ка, на­род­ном мо­бом.

– Та­да је осно­ва­на и зе­мљо­рад­нич­ка за­дру­га, ко­ја је би­ла осло­нац жи­во­ту се­ла. Има­ли смо по­љо­при­вред­не ма­ши­не, ком­бајн, трак­тор... Ов­де, у цен­тру био је сточ­ни пи­јац, ку­по­ва­но је по 300 ова­ца, от­ку­пљи­ван је сир, кај­мак, ра­ки­ја... Ишло се на пи­јац као у бан­ку. Ре­ци­мо, ако јој муж не да па­ра, же­на на­спе ба­лон ра­ки­је из бу­ре­та, пре­да, и има за тро­шак. Де­ца „по­зај­ме” ја­је из ком­шиј­ског дво­ри­шта па про­да­ју за све­ску или олов­ку. Ску­пља­не су пе­чур­ке, ку­пи­не, ши­пак... – при­се­ћа се пред­сед­ник ме­сне за­јед­ни­це и до­да­је да је се­ло Ла­зац пе­де­се­тих го­ди­на уме­сто Чач­ку при­по­је­но је Кра­ље­ву. 

– Ни­смо се сна­шли у тој но­вој пре­ра­спо­де­ли. Дом кул­ту­ре је за­ра­стао у ко­ров, љу­ди ма­сов­но по­че­ли да од­ла­зе. Од 1.400 ду­ша да­нас је оста­ло ма­ње од 700, а про­сек ста­ро­сти око 47 го­ди­на. У шко­ли је у срећ­на вре­ме­на би­ло го­то­во 400 ђа­ка. Да­нас је, као пре 156 го­ди­на ка­да је осно­ва­на, њих са­мо 40. Не­ма­мо ни ам­бу­лан­ту – ис­ти­че Илић, ко­ме је ово тре­ћи ман­дат, док нам по­ка­зу­је же­ну ко­ја се во­зи у трак­тор­ској при­ко­ли­ци.

– Ју­трос је пе­шке ишла по ре­цеп­те до су­сед­ног Са­ма­и­ла. Мно­го би нам зна­чи­ло да ба­рем јед­ном не­дељ­но ле­кар до­ђе у на­ше се­ло. Оста­ло је да се ас­фал­ти­ра око се­дам ки­ло­ме­та­ра, да би мо­гао да про­ђе ауто­бус... – вра­ћа се на Илић бол­ну те­му.  

До­шли смо у Ла­зац у вре­ме бер­бе и по­се­ти­ли бе­ра­че. Круп­не, соч­не, цр­ве­не са сун­ча­не стра­не ја­бу­ке ма­ми­ле су да се убе­ру с гра­не. Ка­жу да за дан ис­ку­сан бе­рач мо­же да на­пу­ни 60 гај­би­ца од по 15 ки­ло­гра­ма. Све што се обе­ре пу­ту­је на ру­ско тр­жи­ште.

Ла­зач­ки до­ма­ћин Ми­лан Чо­ло­вић по­ла­ко пре­да­је до­ма­ћин­ство у си­гур­не ру­ке си­ну Сло­бо­да­ну, пре­ци­зном ме­ха­ни­ча­ру, ко­ји је сво­ју бу­дућ­ност ве­зао за се­ло. Сло­бо­дан се не­дав­но оже­нио де­вој­ком из Дра­га­че­ва. За но­вем­бар је за­ка­за­на свад­ба на ко­ју је по­зва­но 400 сва­то­ва. За­до­во­љан је и во­ћар Ра­до­слав Пе­јо­вић, отац пе­то­ро де­це, ко­ји под во­ћем има пет хек­та­ра ја­бу­ке, шљи­ве, кај­си­је... Пе­јо­вић се 1999. го­ди­не вра­ти из Кра­ље­ва на оче­ви­ну, по­сле гу­бит­ка по­сла у јед­ном дру­штве­ном пред­у­зе­ћу. Без ди­на­ра кре­ди­та по­ди­гао је хлад­ња­чу, об­но­вио ку­ћу уз, ка­ко ис­ти­че, ве­ли­ку по­др­шку су­пру­ге, Тре­би­њан­ке.

Ла­зац је пре­по­зна­тљив и по шљи­во­ви­ци, као Дра­га­че­во по кром­пи­ру, ка­же нам Илић, мај­стор за „шу­ма­диј­ски чај”, о че­му све­до­че пр­ве на­гра­де на ма­ни­фе­ста­ци­ји „Дан гре­ја­не ра­ки­је” у се­лу Бу­ко­ви­ца. Са­мо што уме­сто по­же­га­че да­нас га­је и пе­ку ча­чан­ску род­ну, нај­бо­љу, стен­леј­ку.

И док нас ис­пра­ћа­ју на пут, онај ко­ме фа­ли још се­дам ки­ло­ме­та­ра, до­ма­ћи­ни пи­та­ју за ути­ске. Шта да ка­же­мо? Ле­по је би­ло у се­лу Ла­зац, а мо­жда их ствар­но јед­ног да­на по­се­ти и ми­ни­стар и на­пра­ве опет за­дру­гу и по­диг­ну хлад­ња­чу... У том слу­ча­ју, ето нас опет та­мо.

 


Коментари5
f3975
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Крај покаже какав је био почетак
Најпогубнија последица изумирања наших села је изумирање сељачке памети и сеоског морала. Сељак је увек живео од свог рада, а не од шпекулација и манипулација. Сви су га експлоатисали, а нарочито држава после 1945 године, која је историјски одговорна, јер је својом политиком отерала људе из села у градове да буду нискоквалификована радна снага, која је посељачила град, а оставила њиве, ливаде и винограде у брлог, шуме и пашњаке без стоке, а село без живота. То је била кратковида политика, јер држава без села и пољопривреде нема перспективе. Истовремено, људи из града су са великим презиром, омаловажавењем и иронијоим гледали на село, а држава је запосленима,међу којима је било много досељених из села, давала станове, плату, здравствено и пензијско осигурање, регрес, комуналну инфраструктуру, и друго, што сељаци нису никада имали. Сељаци су јефтино продавали своје производе, а индустријска роба је била скупа. Порез сељацима био је велики.Крај увек покаже какав је био почетак.
Milos
Iz sela svi pobegose ne zato sto nema zadruga vec zato sto nema sigurnosti od posla kojim se bave.Na selu ako nesto rodi dzaba je a ako ne rodi nema ga i uvek je isto,uvek nema.Problem je tome ako bi gospodin Krkobabic mogao da garantuje cenu proizvoda, kao u normalnim zemljama,mnogi bi se latili posla i ostali tu gde su.Plasim se da ce te nove zadruge postati jos jedan namet na teret poljoprivrednika jer ce nakupci i takozvani trgovci jos lakse guliti seljake i terati ih sa sela.
Dejan
A ko je uopste taj Krkomlatic,on jedino svom sinu moze da garantuje visinu plate a za ostalo verujem da ga nije briga.On je tu da maximalno iskoristi trenutak na vlasti za sopstvenu korist kao i svi tako da tesko nama s njima.
Препоручујем 2
zana
Pa sta sa ushicenjem tako pisete nesto sto bi trebalo da bude normalno, i pre su sela imala igranke, domove kulture sa velikim binama gde su dolazili svi pevaci i pravili priredbe, bile su diskoteke, biblioteke, poste, ambulante, sada vise nema nicega, pa kada se nesto ovako obnovi, kao da to nije najnormalnija stvar na svetu, ili nije. Izgleda da su svi zaboravili odakle su ponikli, pa pohrlili u gradove da ciste ulice i WC-e za gospodom, i cekaju da im jedan takav gospodin napravi asfalt. Zalosno.
Горан
Кркокрадић?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља